ДАНИЦА БУКВИЋ, народна посланица и овлашћени представник Социјалистичке партије Србије на Другој седници Првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи и Предлогу закона о трансфузијској медицини:

“Предлог закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи има за циљ повећање броја обављених поступака биомедицински потпомогнуте оплодње и повећање укупног броја успешних поступака биомедицински потпомогнуте оплодње кроз уређен организациони систем у овој области, док потреба доношења закона о трансфузијској медицини произилази из чињенице да је неопходно да се ова областуреди на свеобухватан начин и прецизније дефинише подела улога свих здравствених установа које у свом делокругу рада користе крв и компоненте крви“.
Опширније…

„Поштовани председавајући, уважени министре са сарадницима, даме и господо народни посланици, пред нама су два веома значајна предлога закона из области здравствене заштите, Предлог закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи и Предлог закона о трансфузијској медицини.
​Прво бих се осврнула на Предлог закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи.Подсетила бих да потешкоће при остваривању потомства представљају проблем са којим се суочавају људи широм света.Из тог разлога не чуди чињеница да потреба за лечењем неплодности поступцима асистиране репродукције расте у свим земљама.Биомедицински потпомогнута оплодња или како је најчешће називамо вештачка оплодња у хуману репродуктивну медицину званично је ушла 1978.године и од тада до данас бележи се огроман научни и технолошки напредак у овој области. Данас, поступци асистиране репродукције представљају средство којим ће 70 до 80% парова доћи до потомства и који је одговоран за рађање пет милиона беба широм света. Овом методом лечи се неплодност у случајевима када се узроци неплодности не могу отклонити, него се морају заобићи.
​У Србији готово 200 хиљада парова, односно сваки седми има проблем да спонтано добије потомство.Од тог броја чак њих 60 хиљада су кандидати за вантелесну оплодњу.У току 2016.године о трошку државе омогућено је 4.616 покушаја лечења неплодности вантелесном оплодњом. У 2.074 случаја бебе су или рођене или су на путу.За ову годину Фонд за здравствено осигурање, потписао је уговоре и са десет приватних установа у којима парови могу то да ураде о трошку државе, а вантелесна оплодња обавља се и у пет државних клиника.
​Овај Закон о лечењу неплодности биомедицински потпомогнутог оплођења донет је 2009.године и тада је делимично био усклађен са европском регулативом из ове области, међутим након шест година примене јавља се потреба даљег побољшања и прецизирања услова и организације биомедицински потпомогнуте оплодње као и надзор над обављањем ове делатности.
​У постојећем законском оквиру који се односи на лечење неплодности, у поступцима биомедицински потпомогнуте оплодње нису довољно прецизирани услови под којима се ова делатност може обављати, а у које спадају и тестирање, обрада, замрзавање, одмрзавање, очување, складиштење и дистрибуција репродуктивних ћелија и ембриона, као и увоз и извоз репродуктивних ћелија.
​Ово је довело до лоше праксе јер се у различитим здравственим установама које спроводе поступке биомедицински потпомогнуте оплодње ови услови дефинишу на различите начине, услед чега изостаје квалитет примене овог закона, полазећи од чињенице да је основни циљ уређивања области биомедицински потпомогнуте оплодње да створи услове да се овај поступак обавља на униформан начин, а све у складу са савременим стандардима медицинске праксе и науке.
​Један од разлога израде новог Закона обиомедицински потпомогнутој оплодњи јесте проширење дефиниције поступка биомедицински потпомогнуте оплодње који се важећим законом односио само у случају неплодности, док предлог новог закона проширује овај поступак и на случајеве постојања медицинских индикација за очување плодности.
​На овај начин предложени закон омогућава већем броју лица да учествује у поступку биомедицински потпомогнуте оплодње, јер се утврђује и право на поступак замрзавања репродуктивних ћелија због постојања могућности смањења или губитка репродуктивне функције из медицинских разлога, што до сада није био случај.
​Такође, доношењем овог закона утиче се на подизање свести грађана о значају донаторства, чиме ће се повећати број успешног лечења поступком биомедицински потпомогнуте оплодње и унапредити квалитет пружене здравствене заштите у складу са савременим стандардима медицинске праксе.Овај поступак регулисан је прецизним прописивањем услова под којима се спроводи, ко може да га спроводи, тј.које установе и јасан инспекцијски надзор за спровођење ове процедуре.
​Због повећане учесталости неплодности у нашој земљи последњих година и објективне потребе да се што више парова са овим проблемом укључи у поступак биомедицински потпомогнуте оплодње предлагач закона је препознао значај доступности здравствене делатности биомедицински потпомогнуте оплодње на начин што се новим законским оквиром омогућава да и приватна пракса учествује у пружању здравствене услуге ове врсте.Досадашња пракса је била таква да се само на нивоу терцијалне здравствене делатности спроводила процедура биомедицински потпомогнуте оплодње, међутим, у складу са праксом и законима ЕУ, прихваћен је став да се под једнаким условима и приватна пракса укључи у спровођење ове делатности.Ово је оправдано и са економског становишта, јер се стимулише појава нових привредних субјеката на тржишту и тржишна конкуренција.
​Због осетљивости ове области и реалних могућности злоупотребе посебно је значајно што се прецизирају поступци континуираног инспекцијског надзора који делује у оквиру Управе за биомедицину и јасно дефинише састав инспекцијског надзора.Предвиђено је да то буду едуковани инспектори из области биомедицине који ће својим деловањем осигурати висок ниво квалитета у области биомедицински потпомогнуте оплодње.До сада је овај поступак био недовољно прецизно дефинисан, уз доста недоречености, што је стварало нејасноће у погледу ко треба да спроводи инспекцијски надзор, односно где треба формирати овај надзор.Поред овога, утврђена је и потреба терминолошког усклађивања и прецизирања у циљу хармонизације домаћег права у овој области са правом ЕУ.
​Овим предлогом Закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи постиже се и начело економичности јер се уводи новина која прописује да се дозвола за рад установама које обављају ову делатност издаје на неодређено време уз могућност одузимања, у складу са законом, а до сада је ова дозвола морала да се обнавља на сваких пет година уз одређену новчану надокнаду, која није била мала.
​Оно што бих посебно желела да похвалим јесте нови правилник о садржају и обиму права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања за 2017.годину, којим се повећава старосна граница за вештачку оплодњу са досадашњих 40 на 42 године. Ово сматрам веома значајним јер се старосна граница за рађање због социјалних услова живота, све већих здравствених потешкоћа када је зачеће у питању, економских и других разлога значајно померила, па ће се овим пружити шанса и женама које су старије од 40 година да се остваре у улози мајке.
​О озбиљном и одговорном приступу Владе Републике Србије овој теми говори и чињеница да је у самој изради Нацрта закона учествовао велики број стручњака из ове области и шира јавност, која је имала могућност да шаље своје предлоге и сугестије, као и да је јавна расправа спроведена у периоду од 22. јануара до 11. фебруара 2016. године.
​Дакле, Предлог закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи има за циљ повећање броја обављених поступака биомедицински потпомогнуте оплодње и повећање укупног броја успешних поступака биомедицински потпомогнуте оплодње кроз уређен организациони систем у овој области и стварање јединствених услова за обављање поступака биомедицински потпомогнуте оплодње, успостављање система квалитета и јасан инспекцијски надзор и увођење јединственог информативног система у овој области. Све наведено ће, по мом дубоком уверењу, значајно утицати на смањење тзв.беле куге и повећање наталитета у Србији, што је од великог значаја и из тог разлога ће посланичка група СПС у дану за гласање подржати предлог овог закона.
​Други предлог закона о коме данас расправљамо и о коме бих рекла неколико речи јесте Закон о трансфузијској медицини.Ова мултидисциплинарна грана медицине до сада је функционисала са доста проблема због непрецизно регулисане поделе рада између здравствених установа, често неадекватног простора, опреме и кадрова у појединим установама.Новим законом се прецизно уређује начин, поступак, услови, организација и делатност трансфузијске медицине и надзор над спровођењем овог закона и над обављањем трансфузијске медицине на територији Републике Србије, као и друга питања од значаја за спровођење ове делатности.
​Потреба за доношењем новог закона произилази из чињенице да је неопходно да се област трансфузијске медицине уреди на свеобухватан начин и прецизније дефинише подела улога свих здравствених установа које у свом делокругу рада користе крв и компоненте крви.
​Важећим законским оквиром мрежа здравствених установа из области трансфузијске медицине обавља се на три нивоа.Први је Институт за трансфузију крви Србије, Завод за трансфузију крви Војводине и Завод за трансфузију крви Ниш. Други ниво чине службе за трансфузију крви које су функционисале при болницама, здравственим центрима и клиничко-болничким центрима.Трећи ниво чине болничке банке крви при болницама, институтима и клиникама.Овакав систем уређења мреже здравствених установа из области трансфузијске медицине није функционисао на задовољавајућем нивоу, пре свега због нејасне поделе рада између ових нивоа, као и неадекватне опреме и кадрова.
Поред тога, на овај начин је уређен само један део трансфузијске медицине који се односи на припрему крви, док област клиничке трансфузиологије, која подразумева делатност чувања и издавања крви и компонената крви, испитивања, бригу за оптималну примену крви и праћење ефеката лечења није уопште била предмет важећег закона.
​Нови закон управо из ових разлога уводи два нивоа здравствених установа које ће обављати делатност трансфузилошке медицине и то са јасно дефинисаним делокругом рада.Први ниво, а то су трансфузијске установе које ће се бавити припремом крви и компонената крви, делатношћу промоције, планирања, прикупљања и тестирања, обраде, чување и дистрибуције крви и компонената крви.Други ниво односи се на клиничку трансфузију која се спроводи и у болничким банкама крви и која обухвата делатност чувања крви и компонената крви, терапијску примену крви, предтрансфузијска испитивања, бригу за оптималну примену крви и праћење ефеката лечења компонентама крви.
​Дакле, досадашњом законском регулативом није била јасно дефинисана улога банака крви, односно клиничке трансфузиологије. Предложена решења су у потпуности усклађена са европским стандардима и препорукама СЗО, јер ће се учествовањем специјалиста трансфузиолога у процес лечења сваког пацијента значајно допринети смањењу компликација и нежељених реакција које могу настати као последица примена крви и компонената крви.Досадашњом праксом трансфузиолог је само испоручивао крв на основу требовања лекара специјалисте, где се завршавала његова одговорност у процесу лечења пацијента.
Важећим законом је већ предвиђена неопходност тестирања крви према међународним стандардима и протоколима на одређене болести које се путем крви могу пренети, као што су хепатитис б, ц, сида и сифилис.Међутим, ново законско решење овај поступак подиже на већи ниво безбедности тако што уводи јединствену методу на територији целе Републике Србије тзв. „нап“ методу технике умножавања нуклеинских киселина, која је у великој мери ефикаснија и поузданија метода, а такође, до резултата се овом методом долази значајно брже. Ова метода ће се спроводити од стране овлашћене трансфузиолошке установе која има дозволу за обављање поступака тестирања крви.
​Управа за биомедицину извршила је анализу броја прикупљених и потребних јединица крви и компонената крви и утврдила је да је тај број у сталном порасту и да у резервама има довољно крви, али због лошег планирања, нерационалне потрошње и сезонских несташица крви, нема довољно ових јединица за потребе пацијената као крајњих корисника здравствене заштите. Управо због тога, да би се континуирано обезбедила адекватна количина крви и компонената крви, овим законом је предвиђено доношење годишњег плана потреба за крвљу у свим болничким банкама, а на основу достављања анализа потреба сваке банке крвиовлашћеним трансфузијским установама од којих се снабдевају.
​Предлог закона о трансфузијској медицини предвиђа и увођење јединственог информационог система, чиме ће се постићи ефикаснији рад и боља и бржа комуникација између здравствених установа у овој области.Такође, отклониће се све отежавајуће околности у смислу праћења трага јединице крви и компонената крви од даваоца ка пацијенту и обрнуто, као и праћење нежељених догађаја и реакција.
​Новим законом је на јасан начин утврђен и инспекцијски надзор у оквиру Управе за биомедицину над радом овлашћених трансфузијских установа и болничких банака крви, што није случај у постојећем закону, где инспекцијски надзор врши здравствена инспекција.Овим се утиче на отклањање свих нејасноћа и недоречености око вршења инспекцијског надзора, јер у пракси постоји недоумица где треба формирати инспекцију.
​Обзиром на значај овог закона који се доноси, ради што бољег регулисања односа у области трансфузиологије, а пре свега у циљу што безбедније и сигурније примене крви и компонената крви у лечењу грађана, посланичка група СПС ће се у дану за гласање подржати и овај закон, као и Закон о биопотпомогунутом оплођењу“.