Љубинко Ракоњац, народни посланик Посланичке групе Социјалистичке партије Србије ( Зелени Србије) о Предлогу закона о потврђивању заједничке Конвенције о сигурности управљања истрошеним горивом и сигурности управљања радиоактивним отпадом:

„Влада и Скупштина Републике Србије су потребу за сигурним управљањем истрошеним горивом и радиоактивним отпадом препознале као питање од посебног значаја које је потребно решавати на адекватан начин и у склопу других питања везаних за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност. О томе сведочи напредак у иновирању правно -регулативног оквира“:

„Поштовани председавајући, господине Милићевићу, поштовани министре са сарадницима, даме и господо народни посланици, данас уопште нисам имао намеру да говорим о закону о дуалном образовању. Али, заиста после јучерашњих неоснованих критика и увреда, морам да констатујем и да честитам радном тиму господина министра Шарчевића и посебно његовом помоћнику министра, професорици Габријели Грујић Гарић који су сигурно уложили велике напоре да се овај закон добро уради и да данас буде на дневномреду.
​Зашто имам поверења у овај закон? Све критике које су често неосноване, нису засноване на неким резултатима истраживања, на неким студијама, на неким научним експериментима, а госпођа Габријела Грујић се бави научно-истраживачким радом из ове области. Нећу се упуштати дубоко у овај закон, већ ћу само рећи своје утиске.
​Морам рећи да су те критике биле заиста неосноване и да ће вероватно људи који су највише критиковали овај закон, сутра присвајати као своје заслуге примену овог закона. Будите спремни на то. Према томе, немојте изаћи из ове Скупштине разочарани, као да је то један неуспешан посао, већ будите поносни на оно што сте урадили у протеклом периоду за ових годину дана. Нисте седели скрштених руку, него сте дали резултат који пет корака значи за образовање земље Србије.
​Само толико ћу о овоме рећи, а говорићу о Закону о потврђивању заједничке Конвенције о сигурности управљања истрошеним горивом и сигурности управљања радиоактивним отпадом.
Ово је област из заштите животне средине и заиста ми је жао што је било мало говора о овом закону. Можда је требало да министар заштите животне средине буде на овој седници, па би расправа била конципирана и у том смеру, зато што је ова област подељена у Републици Србији на више министарства. У надлежности је Министарства заштите животне средине, затим у надлежности Министарства рударства и енергетике, затим у надлежности Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
​Који су разлози за потврђивање овог међународног уговора? Заједничка Конвенција о сигурности управљања истрошеним горивом и сигурности управљања радиоактивним отпадом се бави широким спектром питања везаним за управљање истрошеним нуклеарним горивом и за управљање радиоактивним отпадом цивилног карактера. Питања из њеног делокруга се не односе само на земље са нуклеарним енергетским програмима, већ и на оне које у својој примени имају једино изворе зрачења у медицини и индустрији. Фактор недељивости простора у случају евентуалних ванредних ситуација или прекограничног транспорта и других релевантних прекограничних кретања, такође наглашава међународни карактер Конвенције и њеног предмета уређења и чини је значајном за све земље.
​Циљ доношења овог закона је увођење виших стандарда у спровођењу мера нуклеарне сигурности, ефикаснија примена закона, успостављање свеобухватније и савременије регулативе и контроле над изворима јонизујућих зрачења, нуклеарним објектима, радијационим делатностима и нуклеарним активностима, а пре свега над управљањем радиоактивним отпадом и истрошеним нуклеарним горивом.
​Спровођење одредаба Конвенције иде у сусрет испуњавању међународних захтева и обезбеђује усклађеност на међународном плану, омогућавајући тако лакшу и адекватнију комуникацију и координацију са другим државама и међународним организацијама у овој области.
​Конвенција представља први обавезујући међународно-правни инструмент који одражава намеру и посвећеност држава које су њене уговорне стране, да у складу глобалног режима, којим се обезбеђује заштита људи и животне средине, постигну и одржавају висок ниво сигурности у областима које су предмет Конвенције.
​Морам да кажем да је Конвенција усвојена 5.септембра 1997. године у Бечу, и Конвенција је отворена за приступање свим државама, па и Републици Србији, која до сада није узимала учешће ни у једној од наведених фаза. Према подацима из 2013.године, 69 држава су уговорне стране, а 42 потписнице Конвенције, тако су уговорне стране и све бивше земље Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, затим Албанија, Румунија, Бугарска и Мађарска.
​Влада и Скупштина Републике Србије су потребу за сигурним управљањем истрошеним горивом и радиоактивним отпадом препознале као питање од посебног значаја које је потребно решавати на адекватан начин и у склопу других питања везаних за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност. О томе сведочи напредак у иновалирању правно регулативних оквира.