Snežana Paunović, poslanica SPS-a za “Ženske priče“ Alo novina Intervju

Snežana Paunović, poslanica SPS-a i sekretarka Foruma žena Socijalističke partije Srbije je politikom počela da se bavi sa 16 godina. Ona je za “Alo!” otvorila dušu i govorila o odlasku iz rodne Peći,  sinu, ljubavi, ali i o tome koje reči Milutina Mrkonjića su jojo oterale strah prvog dana kada je ušla u Skupštinu Srbije.

Kako ste se našli u politici?

– Rođena sam u Peći i tamo sam živela do 1999. godine, a politikom sam uslovno rečeno počela da se bavim sa 16 godina. Odmah sam se učlanila u SPS.

Peć ste napustili 1999. godine?

– Neposredno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Sa detetom od dve i po godina otišla sam  u Berane, pa zatim u Beograd.

Sećate li se dana kada ste prvi put ušli u Skupštinu Srbije?

– Sećam se da sam utrčala u salu da polažem zakletvu i da sam stajala sama, jer se nije radilo o  kolektivnom polaganju zakletve. Moram da priznam da mi je tremu razbila rečenica koju sam čula iz sale i prepoznala glas Milutina Mrkonjića koji je rekao: “Bravo sine“.

Vi ste razvedeni, kada se desio razvod i da li još verujete u ljubav?

– Taj emotivni lom nije bio mali, međutim imala sam sreću da se pojavio neko ko me je podsetio šta znači voleti i biti voljen. Za mene je ljubav osnovni pokretač.

Koliko slobodnog vremena imate danas?

– Vrlo malo i trudim se da ga provodim sa svojim sinom Urošem i sestričinom Doroteom. Uroš  je, takođe, član SPS-a. Čim je napunio 18 godina insistirao je da dobije člansku kartu.

Čim se bavi Uroš?

– Studira prava i igra nešto što se zove  futsal i moram priznati da mu odlično ide.

Vidite li ga u politici?

– Više on vidi sebe. Ja ga ne vidim nikako i ako bude do mene neće se baviti politikom. Ipak, on sam odlučuje o svojoj budućnosti. Iako politika bude njegov izbor,  svakako ću mu savetodavno  pomoći.

Da li ste uvek imali vremena za sina?

– Ne, mislim da je bio žrtva mog posla. Imala sam sreću da su moji roditelji apsolutno bili posvećeni njemu  i vrlo je teško podneo smrt mog oca. On mu je bio muška figura u životu na koju se oslanjao.

Seća li se Uroš Peći?

– Malo. Imao je dve i po godine kada smo otišli. On želi da ode u Peć i da vidi sve to, tako da se spremamo da na proleće odemo do Pećke patrijaršije i Dečana.

Kada već pričamo o Vašem sinu, otkrijte nam kakva ćete biti svekrva?

– Ljudi koji me poznaju kažu “nezgodna” (smeh). Moj sin ima devojku i verujem da ona ne misli tako ili bar neće da kaže.

Na šta dajete najviše novca kada je odeća u pitanju?

– Na odeću svog sina i cipele. Moja mama je šnajderka i uvek mi nešto lepo osmisli i sašije i dan danas najviše volim da ponesem njenu kreaciju, jer osim što uloži mnogo truda uloži u to i mnogo ljubavi.

Kako održavate liniju?

– Moja sreća je u dobroj genetici, a dobru liniju sam nasledila od mame.

Kakav je Vaš stav kada je u pitanju estetska hirurgija?

– Nemam ništa protiv toga. Nisam donela odluku da bih se podvrgla nečemu, mada me ove bore na čelu već nerviraju.  Uvek sam za ono što je umereno i ono što će vam pojačati samopouzdanje, a veliki sam protivnik onoga što je klasičan kič. Nervira me ova invazija šablonskih lepotica.

Otkrijte nam kakav je šef Ivica Dačić, da li ume da podvikne?

– On je  dobar čovek. Ivica nije čovek od koga očekujete da viče, sa njim se razgovara. Ume da sasluša i da posavetuje.

Od Dačića ne očekujemo da viče, ali očekujemo da ponekad zapeva.

– Bezbroj puta sam ga slušala. Kada peva  iz duše, u momentima koji njega  ispunjavaju,  tada najlepše peva.

Sukob Dijane Vukomanović i Ivane Petrović podigao je ogromnu prašinu u javnosti. Da li su sve žene u SPS-u tako energične?

-Žene SPS-a su različitih profila, ali se među sobom odlično razumeju, uostalom kroz istoriju su sve žene koje su se borile za levičarske ideje bile dosledne i energične ali pre svega lojalne. One koje to nisu više nisu sa nama.

Izvor: Alo novine

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.