Љубинко Ракоњац, народни посланик Социјалистичке партије Србије, поставио је посланичко питање министру пољопривреде.

Треба подржати тежњу државе и Управе за шуме да се створе повољнији услови за пошумљавање, како би се омогућила практична реализација на терену.

Поштоване даме и господо народни посланици, уважени председавајући, моје питање је више сугестија и предлог министру пољопривреде Недимовићу, председници Владе, Ани Брнабић, и свима нама. Проблематиком, коју ћу сада изнети, бавим веома дуго у свом професионалном раду, где сам постигао сва звања.

Наиме, последњих година присутан је веома позитиван приступ у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, да се више ради на пошумљавању и стварању услова да се повећа степен шумовитости Србије на 41%, како стоји у стратешким документима, Просторном плану Републике Србије, Националном шумарском програму и другим актима.

Стварање правних и финансијских могућности да се више пошумљава почело је у време када је ресорни министар била проф. др Снежана Богосављевић Бошковић, настављено је и касније.

Постојао је један велики временски вакум после организовања омладинских радних акција седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, када се годишње пошумљавало преко 10 000 хектара, да би се то свело после 2000. године, на око само 200 хиљада годишње, што је мало.

Позитиван став о пошумљавању, на коме се много ради и на коме инсистира садашње руководство Управе за шуме, треба да буде подржано од саме Владе, Скупштине, и од свих фактора овог друштва.

           У овом позитивном тренду треба истаћи и заслуге Одбора за пољопривреду, шумарство и водопривреду наше Скупштине и председника скупштинског одбора који је заказао више седница на ову тему.

У Србији већ од раније постоје бројна сеоска имања, ливаде и пашњаци, и сви заједно не смемо дозволити да се та имања закорове ако постоји могућност да се те површине пошуме.

Највећи део непошумљених површина је у приватном власништву, а сами власници у већини случајева не живе ту. Држава, министарство и Управа за шуме су са правног организационог аспекта омогућили власницима да врше пошумљавања својих парцела поделом бесплатних садница, чак им плаћају и  садњу на тим парцелама. Мој утисак је да не постоји шира, свеобухватна иницијатива самих власника парцела јер не знају за могућности које постоје и које им држава омогућава у последњем периоду.

Потребно би било да се ради на едукацији власника необрађених површина и указати им на те могућности. Ту очекујемо подршку и пољопривредних саветодавних служби и шумских управа на терену. Значи, постоји инфраструктура за реализацију тога циља. Постоје велике површине пољопривредног земљишта, шесте и седме класе плодности, које су погодне за ове акције. Ако се то не уради површине ће се закоровити непроизводним врстама жбуња и требаће 200 година да се оне приведу шумским културама.

Овако ми прескачемо цео тај спори природни процес и створићемо вредне шуме за веома кратко време, поготово што сада постоје бројне брзорастуће врсте дрвећа. Једноставно, треба сви да подржимо ову тежњу, и државе и Управе за шуме које већ неколико година стварају повољне услове за пошумљавање да би се то практично реализовало на терену. Хвала.