Најновије

Интервју Стефане Миладиновић за “Новости“: Део сам државе у коју верујем Посланичка група

Највећа и приватна и професионална новогодишња жеља ми је да ми свака даљина буде ту, крај мене. Пораз не постоји. Постоје изазови. Срећа, у свачијем животу, јесте живот сам, а све остало, сами стварамо

Све њене ингеренције можете пронаћи на порталу Народне скупштине или политичке партије чији је члан. 

Оно што тамо нећете наћи је лични профил ове жене, која, у Парламенту, зна да одабере праву нијасну сиве. У животу, праву нијансу срца. И темпо његовог убрзања, када је професија у питању.

Тај лични профил, у много чему, чини и портрет. Став. Карактер. Избор. Реч. Идеју. Живот. Сопствене вредности. Емоцију. И још много тога. Не признаје термин „обична жена“, и зна како се води политика на високим потпетицама.

За њу пораз не постоји, бори се оштро, и не стиди се суза. Када је упознате, верује да ћете јој веровати. Оно што је сигурно је да је она ту, чак и кад се праве да је не виде. Њено име је Стефана Миладиновић. Народни посланик. „Необична жена“.

Политика је избор, изазов или интерес? И на које и још треба ставити тачку?

Увек је избор, подстакнут изазовом да се нешто постигне у општем интересу. Ако сте довољно паметни, јасно вам је да је општи интерес, увек, и ваш појединачни. Дакле, сва три „и” су повезана и не могу једно без другог. А треба им додати, да све буде још занимљивије, и “и” као инспирацију, и “и” као иновативност. Тек тада је прича комплетна.

У данашњој Србији, жена на политичкој сцени је лепа фигура на високим штиклама или равноправна фигура на високим положајима?

Питање потпетица је питање стила, а не моћи, мада, у стилу је, често, и моћ. Жене у политици, данас, су на много вишем положају него што су биле пре само деценију или две. И то због тежине онога што, стојећи на штиклама, изговарамо. Ретко нас, додуше, чују, и у томе је сва наша неравноправност. Али, и то ће проћи, пошто ћемо се, ако буде потребно, попети и на штуле. 

* Борба за равноправност подразумева „хладна“ или „ватрена“ оружја?

Подразумева, да цитирам оснивача “Чеке”, Феликса Едмундовича Ђержинског, “чисте руке, хладну главу и вруће срце”. И подразумева да те три компоненте створе идеју, а да из ње произађе резултат. То захтева стрпљење и ону типичну женску моћ, да препознаш моменат за пласирање идеје. Способност да некога у њу убедимо и знање да је реализујемо, одавно већ поседујемо. Само је потребно да се сетимо свих својих вештина. И радимо на томе. Све више. Чистим рукама, хладном главом и врућим срцем.

* „Квота“ је магична или реч која се не изговара?

Квота је мера спремности мушког дела друштва да признају да су, без нас, слабији пол, и једина штета у томе је чињеница да су на ту меру натерани, сопственом неспособношћу да схвате све што је одавно требало да схвате. Истовремено, квота је и прилика да жене, у Парламенту, и на сваком другом месту, докажу да нису пуки проценат и да разумеју политику много више него што политика разуме њих. Статистика, у Парламенту, показује да смо ту шансу искористиле. За почетак је довољно. За ону врсту задовољства које произилази из одговора на тешко питање – зашто смо све своје време посветиле политици и Скупштини. Па, зато што нам добро иде.

„Форум жена“ и „Женска парламентарна мрежа“ су звучна имена феминистичке идеологије, или је то само заблуда?

Заблуда је свака примисао о томе да жене нешто раде залудно, а највећа заблуда је да сваку женску активност карактеришете као “женска посла”. Маргарет Тачер је најбоље формулисала разлику између нас и мушког дела популације, и то чувеном реченицом: “Ако хоћеш нешто да се каже, питај мушкарца, ако хоћеш да се нешто уради, зови жену”. Више од тога, за објашњење разлога постојања страначких форума и женских парламентраних мрежа, није потребно. Мање од тога, можете да видите у сваком изборном циклусу, у резултатима оних који не забораве да позову жене да одраде посао. Проблем је само што те жене, којих се сете, и које све одраде, често немају исту награду за свој труд, као и оне које је мушка заборавност лишила прилике да раде. И једне и друге добију – ништа.

* Којим именом се назива моћ жене у политици и колики је, заиста, њен утицај на политичку моћ мушкараца?

Нема име. Зато што је се мушкарци плаше. Због тога и покушавају да је скрајну и учине невидљивом. И не иде им. Рушимо предрасуде, показујемо колико знамо, “бијемо” аргументима. Због свега тога, не бих ја нас потцењивала. Чак и када се праве да нас не виде.

У политичком животу наше земље је најпаметније бити „челична лејди“, „Госпођа Министарка“ или нешто треће?

Бити свој. Уверена сам да долази ново доба и нека нова “легура”, за 21. век.

Политика у Србији је увек црна? Или је у њој све црно – бело? Или, ипак, превише сиво?

Ерика Леонард Џејмс је одавно доказала да сива може да има педесет нијанси. Оне најсветлије, и то се види и у нашем Парламенту, стварају жене. А светле боје су боје ефикасности. И има их све више, баш зато што је све више снажних и вредних жена, на највишим функцијама у овој земљи.

* Зашто не верујемо политичарима, а којим политичарима ви верујете?

Плашим се да је то питање за вашу професију, а не за моју. Стив Тешић, велики новинар, писац, добитник “Оскара” за сценарио, рекао је својевремено, како је у новинарству научио само једну ствар – да је кривац којег упознаш, увек мање крив од оног којег не познајеш. Да ли нас стварно познајете? Да ли сте нас упознали? Или сте измаштали да су све политичке елите лоше, да је политика нечасна и да се све може решити чаробним штапићем, само још да нађемо правог чаробњака. У политици не постоји инстант напитак, па свако ко га попије одједном зна одговоре на сва питања. Медији су то урадили, пратећи моду те инстант политике, чудотвораца и лидера, који се праве на Твитеру, заборављајући, притом, да само озбиљне политичке организације, са програмом, планом, идејом и инфраструктуром, могу да спроведу све оне промене које су потребне сваком друштву. И само такве организације могу да преживе промене, и да се саме промене, појединци то не могу. И то је отприлике то. Уз један додатак – ја сам Стефана Миладиновић, жена, социјалиста, посланик, део организма, целине, државе, у коју верујем. И када ме упознате, вероваћете и ви. У све наведено.

* Политички активизам је истина или привид истине?

Истина је увек истина, све док се не докаже да је привид. Другим речима, сваки активизам, па и политички, док има резултате, истина је. Поготово онај који нам показује да је демократија могућа само када је персонална, и када смо сви у њу укључени, тако што бар покушавамо, свакодневно, да мењамо све што треба мењати. И да само од нас зависи да ли ћемо да живимо у мутној бари, или у океану могућности. Ја бирам ово друго. И уверена сам да нисам једина.

* У вашем послу се емоције искључују срцем или на неки други начин?

Плашим се да би срце које искључује емоције прво морало само да буде искључено, а то никако није добро. Баш као што није добар ни један посао који се ради без срца. И без његовог убрзања. Само нас то чини бољим. Све остало је стајање у месту. И престанак сваког рада.

* Сузе због политике су ОК или, ипак, жена не сме да их покаже?

Сузе су увек ОК, а жена која не сме да их покаже, не би била жена. Била би мушкарац, у његовој најлошијој верзији, оној која мисли да снага лежи у томе да се правиш да ти ни до чега није стало. Срећом, такве жене не познајем. Знам само оне којима је стало. И које то и покажу. Ако треба, и сузама.

Шта је ваше примарно правило у каријери, а шта, досадашњи, највећи пораз?

Пораз не постоји. Постоје изазови, једначине које решавамо на том путу радећи на себи и не одступајући од личних вредности. То је једино правило, да бих и себе могла сутра да погледам у очи, баш као и све друге. 

Које још циљеве желите да остварите, па их можемо сматрати новогодишњом жељом, како у професији, тако и приватно?

Желим да остварујем. Да путујем, са Кавафијевим правилом, да је много занимљивије тражити Итаку, него је наћи. Када то усвојиш, схватиш да ништа није далеко. Управо супротно, близу је, само треба да посегнеш. То ми је највећа и приватна и професионална новогодишња жеља. Да ми свака даљина буде ту, крај мене. И да само од мене зависи да ли ћу да пружим руку, и дохватим је.

Колико је политика заступљена у вашем приватном животу или је, понекад, можда, незвани гост коме се не обрадујете?

Политика је моја најдужа веза. Од своје осамнаесте године сам у СПС-у, то је пола мог живота. И још сам јој верна. И она мени. Зато што знамо шта једна од друге можемо да очекујемо. Нема изненађења. Све сам, само не једноставна, па зато и немам потребу да било коме затварам врата. Много више то мени раде, ваљда се плаше моје неједноставности и чињенице да ми је политика део идентитета, па без ње, нигде и нећу. Све остало је питање времена, не односа и жеља. И тога до колико сати ради моје омиљено место, које нећу да откријем, да би остало омиљено. Рећи ћу само – Перица. Они који знају, и треба да знају. Остали, стој!

Шта највише замерате себи, пре свега као обична жена?

Не знам да ли то треба себи да замерим, или вама, али ме прилично изнервира када чујем то “обична жена”. Ко је то смислио? Где то има? Жена, па обична. Извините, али то не постоји. Окружење нам много тога замера, замислите још да саме себи нешто замерамо.

Кажете да је политика део вашег идентитета. Да ли од ње зависи и ваша срећа или, ипак, није тиме условљена?

Срећа, у свачијем животу, јесте живот сам, а све остало, сами стварамо, како ко зна и може. Проблем је само што људи често забораве да су добили на највећој могућој лутрији, оног трена када су се родили, и, упркос томе, мисле да неко треба да им још нешто да. Као у оном вицу, када човек моли Бога да добије на “Лото”- у, а овај му каже: “Па купи лоз!” Ми смо свој лоз добили. Све остало је на нама. И срећа. И професија. И њихов спој.

Извор и фото: Новости

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.