Најновије

Интервју Проф. др Предрага Ј. Марковића за “Курир“: Дачићев шарм пролази где не могу ни Пацолијеве паре Вести

Проблем Косова је нечувен, јер никоме у миру нису отимане земље као што неки желе да учине Србији, ми морамо да проналазимо досад непозната решења и мере. Нервоза косовских Албанаца и њихових покровитеља показује колико је Дачићев изум погодио у нерв

Историчар и високи функционер СПС Предраг Марковић нема дилему – у решавање питања Косова би, поред ЕУ, активно морале да се укључе Русија, Кина и САД. Каже и да је проблем Косова нечувен у свету, јер никоме у миру није отимана територија као што то сада покушавају да ураде Србији.
Говорећи о могућности да ове године буде парламентарних избора, Марковић истиче да је СПС спреман и за ту опцију. Осим тога, он у интервјуу за Курир говори и о односима у региону, серији „Корени“, глумачкој каријери своје ћерке…

Да кренемо од Косова. Има ли изгледа да се ове године реши косовско питање? Јесмо ли ближи решењу него раније?

– Невоља с преговорима о Косову је што они ове године губе домаћина. ЕУ је избезумљена брегзитом и изборима за Европски парламент овог пролећа. Тек ће јада задати ЕУ ксенофобна и бриселофобна осовина Варшава-Будимпешта-Рим, која је на помолу. Албанци користе расуло и дрско повећавају улоге спремајући се за озбиљне преговоре на јесен. Дотле ће и САД и ЕУ морати да одлуче докле ће да трпе приштинско гажење свих правила међународне економије, права и политике.

Преговори се воде под покровитељством ЕУ, али како видите тренутне позиције Русије и САД поводом косовског питања?

– Због унутрашњих проблема ЕУ, нови формат преговора би морао да укључи САД, Русију и Кину. Трампова подршка споразуму јесте нека вајда, мада не знамо више колико је стабилна и усаглашена америчка спољна политика. Русија и Кина постојано стоје уз Србију и то су два важна и стабилна српска упоришта у тим будућим преговорима.

Шта ту, заправо, може Србија?

– Пошто је проблем Косова нечувен, јер никоме у миру нису отимане земље као што неки желе да учине Србији, ми морамо да проналазимо досад непозната решења и мере. Једна таква мера је „отпризнавање“ које спроводи Ивица Дачић. Међународна дипломатија још нема назив за ту оригиналну акцију. Нервоза косовских Албанаца и њихових покровитеља показује колико је тај Дачићев изум погодио у нерв. Такве оригиналне методе треба да пронађемо и за све друге видове одмрсивања косовског чвора. Али потребни су и искусни играчи. Страни новинари су ми причали како Дачићеви шарм и оштроумност буше тамо где не помажу товари Пацолијевог (шеф дипломатије Косова, прим. нов.) блага.

Приштина и Тирана укинуле су границе између Албаније и Косова. Је ли то опасно, чему то води?

– Та граница није била чврста ни пре 20 година, кад је лавина оружја пропале албанске војске затрпала Косово. Граница отада не постоји ни за дрогу, робље и људске органе. Ова објава има више елемената. На једној страни се сакупљају демагошки бодови, на другој се нервирају Срби.

Недавно је у јавности одјекнула ваша изјава да је „Бањалука западна српска престоница“. Шта сте ту конкретно мислили? И каква је судбина РС?

– Срби су полицентрични народ. Они имају западну престоницу у Бањалуци, северну у Новом Саду, јужну у Нишу. Имају и заграничне престонице у Бечу и Торонту. Има ли шта природније него да сви ти центри заједно граде културу, образовање, идентитет, да заједно улажу? За разлику од границе Косова и Албаније, преко Дрине се граде мостови и хидроелектране. И наши суседи ће само имати користи од српског јединства. Замислите колико ће Сарајево бити повезаније са Европом кад ауто-путеви прођу кроз српско Подриње и српску Посавину.

Црна Гора је у последње време имала више прозивки на рачун Србије. Од тврдњи да је српска војска 1918. окупирала Црну Гору, па све до борбе за гусле. Како видите понашање црногорских званичника?

– Они су за шаку белог праха и неколико НАТО униформи затворили каријерне путеве својих потомака. Србија, а посебно Војводина и Београд, били су шведски сто за многе генерације амбициозних Црногораца. Они су лако освајали положаје по Србији, коришћењем – за њих особене – мешавине шарма, речитости и племенске и породичне солидарности. „Србијанци“ и Војвођани су у њима видели најбоље Србе. Сетимо се стихова Бранка Радичевића „Црногорче, царе мали…“. Симболи Црногораца у Београду су били Пеко Дапчевић, Петар Лубарда, Борислав Пекић, Матија Бећковић… Данас, уместо њихових имена, по новинама читамо имена црногорских убица и нарко-дилера. Питање је да ли ће се срца Београда и Војводине опет тако лако отворити за Црногорце. Можда ће им бити боље с новим пријатељима у Приштини и Загребу.

И из Хрватске стижу провокације. Па, је ли вас изненадило кад је ових дана син хрватског политичара честитао Божић фотографијом усташе који држи главу четника?

– То показује колико је Хрватска застранила. Такав „гузоњин син“, који после „Олује“ сигурно није имао много прилике да види живог Србина, качи фотографије какве не постоје нигде другде сем можда код неких тинејџера Исламске државе.

А како гледате на хрватске покушаје релативизације Јасеновца, који неки чак желе да представе као радни логор, а не место где је убијено више стотина хиљада Срба?

– Осим тога што би таква релативизација Холокауста и геноцида била кривично дело у већини држава ЕУ, то је грехота и према хрватским антифашистима. Део хрватске јавности, не тако маргиналан, јер и председница кокетира са фашизмом, изабрао је као узор из прошлости Макса Лубурића уместо Иве Лоле Рибара. Хрватски националисти толико мрзе Србе да жртвују и најсветлије странице своје историје, као што је антифашизам, јер је он у Хрватској био нераздвојан од Срба. Они су унизили велики антифашистички допринос свог народа, посебно Далматинаца. На Сутјесци је, рецимо, погинуло више Хрвата него Црногораца.

На крају, какво је стање у СПС? Очекујете ли да ћете, после недавног Конгреса СПС, опет бити изабрани за потпредседника странке?

– Одговор на питање да ли ће Марковић и Тончев бити потпредседници СПС пашће у заборав до следећег викенда. Мене занима другачији временски хоризонт. Социјализам је најстарији и најукорењенији српски политички бренд. Све време свог бављења у политици размишљам како да се очувају традиције друштвене правде, солидарности и патриотизма. Како да опстану у временима несклоним друштвеној правди и равноправности за обичне људе, а слободи за мале народе? Чувар и преносилац тих традиција може да буде само велика и организована партија као што је СПС. Поједини критизери пишу у јавности како је СПС издао своје идеале. То је можда и похвала за СПС, јер се једино од њега очекује да има некакве идеале. Наравно да има појединаца у партији који брукају велика начела социјализма. А, опет, да ли треба да одбацимо цркву зато што понеки поп, па чак и владика, нису узорни хришћани?

Да ли је странка спремна за евентуалне парламентарне изборе ове године?

– Одлични резултати на многим местима, као што су Врбас, Кладово, Аранђеловац, показује добру партијску кондицију.

Јесу ли социјалисти задовољни сарадњом са СНС?

– На врху државе је сарадња изврсна. У време вишепартизма нисмо имали државнике који тако добро сарађују у борби за интересе земље и народа као што је случај с Вучићем и Дачићем. Има проблема на нижим нивоима власти. Неки локални руководиоци мисле да све могу сами и да све заслуге припадају само њима. Заборављају да нису капетани белих лађа већ су на душецима и шлауфима, које у политичкој олуји на површини одржава само реморкер-ледоломац „Александар Вучић“.

Како вам се допала серија „Корени“, која је рађена по роману Добрице Ћосића? Он је, иначе, ваш рођак.

– После бруке с „Немањићима“ коначно смо повратили веру да је могуће приказати српску историју у форми ТВ серије. Наравно, основа је велика књига мог чича Добрице. Предиван спој драме једног народа и једне породице.

У серији игра ваша ћерка Миона. Јесте ли имали утицаја на њену одлуку да се бави глумом?

– Једини тежи посао од посла глумице је посао балерине. У питању су изузетно надарени људи, који много жртвују за недовољно плаћене каријере, које не трају дуго. И звезде у тим пословима блесну намах и угасе се у мраку, као падалице. За мене, као родитеља, узор је био отац балетана из филма „Били Елиот“, који је без задршке стао уз своје дете иако баш и није разумевао о чему се ради.

Где је Србија данас – век после завршетка Првог светског рата и од стварање Југославије? Је ли то, како неки оцењују, изгубљен век за Србе?

– То питање показује непознавање алтернатива. Током 20. века на столу није била дилема између преткумановске Србијице и Југославије. И 1914. и 1941. године непријатељи желе да Србију избришу с мапе. То што смо још ту, што заједно живимо са обе стране Саве и Дунава, а ни Дрина неће бити нека препрека у будућности, већ је неки историјски ћар. Што се Југославије тиче, она је била сан најбољих Срба, Хрвата, Словенаца, Бошњака… Никада тако мала земља није била таква дипломатска сила као Југославија у Титово време. А била је и културно много већа од свог бројног стања. О лепоти и шароликости да и не говоримо. Додуше, та претерана шароликост ју је вероватно коштала опстанка.

Извор и фото: Курир

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.