Најновије

Интервју Снежане Пауновић за “Политику“: За Харадинаја је сваки Србин роба Интервју

Космет је историјски срце Србије, колевка свега што је српско, али морамо према том срцу бити опрезни, јер је патриотизам из Београда лаган и ако су нам мотиви да вичемо Косово је срце Србије да бисмо политички профитирали као партија, то нема смисла, каже Снежана Пауновић, посланица СПС-а, рођена у Пећи и једна од 200 хиљада расељених са КиМ, које, понекад јој се чини, сви заборављају. Недавно је на седници Одбора за КиМ бучне посланике, својим говором ућуткала  и завршила дискусију у апсолутној тишини. У интервјуу „Политици” каже да „срце Србије мора да се брани тако што ће се бранити оно што га срцем чини, а то је тамошњи народ и зато свака изјава мора бити бескрајно опрезна, јер ми за њу нећемо одговарати, на удару су они који су остали на КиМ, а одмазда Албанаца је увек тешка и сурова”.

Наљутио вас је начин комуникације на седници Одбора за КиМ, па сте позвали министре и све посланике да се једни другима обраћају са уважавањем, очекујете ли позитиван одјек?

Заиста верујем да Србија заслужује и народне посланике и министре који строго воде рачуна шта ће рећи. Искрено, не верујем да ће бити позитивног одјека. Било би сулудо рећи да да су сви исти и тог дана сам рекла да има мање или више васпитаних или неваспитаних и не мислим да базично можете изменити људе, само верујем да смо у стању да подвучемо црту и да кажемо да се преко ње не иде. Можда неће бити никаквог одјека, али сам мирнија од када сам то рекла.

Мада је тема био Извештај о раду Канцеларије за КиМ, расправљало се о одсуству њеног директора Марка Ђурића, како се од једне важне теме стигне до надгорњавања?

Стално смо ван теме, у личним односима и анимозитетима. Нисмо се бавили извештајем који би требало да покаже шта смо урадили, шта нисмо, шта желимо али немамо начина, већ одсуством директора Канцеларије, чије присуство није пресудно за разматрање извештаја. Не би било лоше да је био ту, али не мислим да је то био ко зна колики хендикеп.

Све нам зависи од решења питања КиМ, мислите ли да је потребно одржати седницу Скупштине Србије, коју стално тражи опозиција и шта би она донела?

У већини случајева нама је Космет тема за политикантство.Не спорим право опозиције да на седници инсистира, није ни проблем да се она одржи, али имам дилему шта је програм опозиције за КиМ. Говоримо о опозицији, која није ни млада ни нова, као што ни проблем КиМ није од јуче, а не сећам се да је та опозиција док је била на власти у неком моменту имала нека епохална решења. Данас се чини све што се може. Ивица Дачић, шеф наше дипломатије, успео је да убеди 13 земаља да повуку признање Косова, није то мала ствар. Седница о КиМ не може да штети, а питање је шта би донела и шта нам је примарни циљ. Рационалније је, по мени, сести за сто, сагледати проблем из свих углова и доћи до националног става, ако је могуће. Национално питање заслужује национални став, без обзира на идеолошке разлике. Чињеница је да имамо насилно проглашену независност, да су Албанци већина тамо, да они врше неку власт, ми треба да се бавимо пре свега животима Срба који тамо живе, али и животима оних 200 хиљада Срба који су морали да се раселе, које смо, бојим се, сви негде заборавили.

Рекли сте да стално слушате реченицу да је Косово срце Србије, али да друге реченице после тога нема, шта сте тачно мислили?

Ако схватимо реалну слику, онда то срце морамо да бранимо, пре свега, тако што ћемо бранити народ који је тамо остао. Свака наша неопрезна изјава њих кошта, било да ће им на вратима написати УЧК, или украсти краву, или пуцати на децу, као што су пуцали на децу која су се купала на Бистрици.

Шта је по вама, будући да сте морали да одете, решење?

Дијалог је неминовност. Не можемо да пренебрегнемо чињеницу колико је Албанаца тамо. Ми знамо ко су Тачи и Харадинај, али се са њима мора разговарати, јер су они добили поверење албанског народа.  Морамо наћи решење за оба народа. Колико год субјективна била, као припадник владајуће већине, мислим да Србија води исправну политику, дијалог нема алтернативу. Било какав конфликт је конфликт. Само разговор води неком решењу, при том морамо имати свест о томе да ћемо морати и ми и они неке уступке да направимо.

Овде имамо протесте на улицама, где се чује и да се председник Александар Вучић договорио са Хашимом Тачијем и да су он и власт издали Косово…

Транспарент да је Вучић издао Косово, који смо видели и на седници Одбора за КиМ, нема никаквог смисла, чини ми се да председник Републике у овом тренутку ради и више него што може. Волела бих кад бих од тих који причају да је Вучић издао Косово чула неки предлог решења. Ако само вичете да је неко издао, да је крив, онда сте ловац на функцију и одговорно тврдим да је тако. Као опозиција која покушава да дође на власт, морате народу чији гласт тражите да понудите алтернативу. То се зове политички програм. Не очекујем да Савез за Србију може да има политички програм, пошто би он морао да буде базиран на неким елементарним принципима. А, на којим принципима се могу обједињавати ултрадесничар Бошко Обрадовић, Вук Јеремић који је тако желео да буде левичар? Ако је једина тачка додира-Вучић је издао Косово, Дачић крши Устав, срушимо ову владу, онда то и није нека перспектива за народ.

Само критика…

Ми, као народ,  бескрајно волимо критиковање и да иронија буде већа то код народа пролази, уме да поверује политичарима. Пети октобар је показао да критика уме да доведе до заблуде, а са дистанце од 20 година, видимо да је то била заблуда. Данас имамо исте шетње, исти модел, замало па и исте људе у њима.

Кад би неко хтео ваш савет, шта би то било?

Немам паметнији потез од овога што држава тренутно ради. Заиста верујем да је актуелна политика председника државе и владе максимум који Србија у овом тренутку може. Верујем да ће ЕУ својим утицајем цивилизовати другу страну,к да ће им објаснити да папир трпи све, али да ми не морамо да трпимо све, те да ћемо кроз цивилизован разговор доћи до папира који ће бити прихватљив за обе стране, мада неће бити идеалног решења. Али до неког решења се мора доћи. Алтернатива томе је рат,  а коме он треба и ко је спреман за њега? Једно је рећи овде спустите војску, друго је то и урадити. Највећи је грех обмањивати грађане Србије који су вам указали поверење, било да учествујете у раду парламента, или не. Верујем да су ово последњи трзаји овог ешалона представника албанског народа, да тамо има оних који нису трговали људским органима и са њима би се лакше разговарало. За ове, ми смо роба, сви они које тражимо, који су отети на КиМ и воде се као нестали су роба којом су трговали. За Рамуша Харадинаја сваки Србин је роба. То је болна истина, али истина.

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.