Најновије

Медицина рада значајна за безбедност и здравље на раду Посланичка група

 

Весна Ивковић, народна посланица Социјалистичке партије Србије о сету здравствених закона. 

Оно на шта бих добронамерно, а то дугујем својој струци, скренула пажњу је члан 75. којим је прописано шта обухвата основна делатност домова здравља. Овим чланом дом здравља више не мора да обезбеђује специфичну здравствену заштиту запослених, односно медицине рада. Специјалисти медицине рада у служби за здравствену заштиту радника мораће да се определе за изабране лекаре. Због тога ће дом здравља неминовно изгубити право обављања делатности медицине рада. Тако ће нестати службе медицине рада у јавној својини на примарном нивоу здравствене заштите. Државну бригу за здравље радно активне популације не би требало да препустимо само приватницима, јер је то велики део становништва који је битан за развитак земље, за друштвени производ и за њихово здравље треба да брине држава.

Поштовани председавајући, поштовани министре са сарадницима, поштоване колегинице и колеге посланици, ови кровни закони из области здравства имају пуно позитивних ефеката и ја ћу се трудити да их што више поменем.

Закон о здравственој заштити као кровни закон у области здравствене заштите усвојен је 2005. године и од тада се није значајније мењао. Овим законом уређује се систем здравствене заштите у Републици Србији, његова организација и спровођење, као и друштвена брига за здравље становништва.

Основни разлог за доношење новог закона је и потреба и неопходност да се ова област детаљније правно уреди и да се област здравства реформише у складу са новинама у систему здравствене заштите које су се појавиле од доношења претходног закона.

Сам појам здравствене заштите регулисани чланом 2, да га не читам, овим законом је утврђено да право на здравствену заштиту сем грађана Републике Србије имају и страни држављани, лица без држављанстава, који су стално насељени или повремено бораве у Републици Србији или који пролазе преко територије Републике Србије.

Разлог за проширивање обима лица којима се утврђује право на здравствену заштиту, осим потребе да се иста свеобухватно пружи свим лицима на територији Републике Србије је јавно здравствени значај за становништво Републике Србије, односно у спречавању могућности настанка и ширења епидемија и њихових последица на здравље.

Новина овог закона је и та што се уводи појам здравствене неге, која представља неизоставни део здравствене заштите, нарочито за пацијенте на болничком лечењу, палијативном збрињавању, као и у условима кућног лечења.

Прописано је и да Република Србија може да обезбеди здравственим установама чији је оснивач и средства за извршење обавеза по извршеним судским одлукама за обавезе које се финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања или на други начин.

Прописано је и да се обезбеђују средства за остваривање општег интереса, спровођење циљаних превентивних прегледа, односно скрининга према одговарајућим националним програмима, управљање медицинским отпадом у здравственој установи у јавној својини, обезбеђивање и специјализација и ужих специјализација здравствених радника и здравствених сарадника запослених у здравственим установама у јавној својини, осигурање имовине и колективно осигурање запослених у здравственој установи у јавној својини од последица несрећног случаја, осигурања у случају тежих болести и хируршке интервенције, као и осигурање одговорности према трећим лицима у здравственој установи у јавној својини, текуће одржавање објеката, просторија, сервисирање медицинске и немедицинске опреме и другог, а све то из средстава обавезног здравственог осигурања у складу са законом којим се уређује здравствено осигурање.

Овим законом уређује се и праћење финансијских токова, формирање националног здравственог рачуна, као и спровођење надзора над истим.

Законом су уведене и три нове категорије становништва обухваћене друштвеном бригом за здравље, које смо већ спомињали.

Датим законским решењем раздвојена је брига за здравље на нивоу аутономне покрајине и локалне самоуправе, тако да друштвена брига за здравље на овим нивоима може да обухвати мере за обезбеђивање и спровођење здравствене заштите, а које су више од нормативних у погледу простора, опреме, кадрова, лекова, медицинских и немедицинских средстава, а све са циљем од интереса за грађане ових територија. И, ту бих напоменула само кратко, можда не би било лоше да локалне самоуправе које желе изнад норматива да запосле кадрове и финансирају њихове зараде, потпишу уговоре са Републичким фондом за здравствено осигурање само ради добијања ИД броја. Само то, мала дигресија.

Оно на шта бих ја добронамерно, а то дугујем својој струци, скренула пажњу је члан 75. којим је прописано шта обухвата основну делатност домова здравља. Овим чланом дом здравља више не мора да обезбеђује специфичну здравствену заштиту запослених, односно медицине рада. Специјалисти медицине рада у служби за здравствену заштиту радника мораће да се определе за изабране лекаре. Због тога ће дом здравља неминовно изгубити право обављања делатности медицине рада. Тако ће нестати службе медицине рада у јавној својини на примарном нивоу здравствене заштите.

Државну бригу за здравље радно активне популације не би требало да препустимо само приватницима, јер је то велики део становништва који је битан за развитак земље, за друштвени производ и за њихово здравље треба да брине држава.

Не само то,  велики број послодаваца ангажује за периодичне прегледе службе медицине рада изабране на тендеру, те се може десити да сваке године друга служба буде носилац услуга, а тако се губи континуитет у праћењу здравља, његовом нарушавању и без могућности праћења узрочника нарушавања здравља радника, да ли је оно условљено професионалним штетностима, болестима у вези са радом или ван њега.

Поред наведеног, морам да истакнем да служба медицине рада има обавезе и задатке и у систему безбедности и здравља на раду. Наиме, у члану 41. Закона о безбедности и здравља на раду каже се да за обављање послова заштите здравља запослених на раду послодавац ангажује службу медицине рада и наводи се даље шта је ова дужна да обавља.

Ако ове наведене ствари не узмемо у обзир, добићемо ситуацију да ће се систем здравствене заштите радника морати поново да изграђује, што је већ виђено у Хрватској.

Овим законом, што бих изузетно похвалила, јер досадашње решење које је дато још 2005. године у одвајању домова здравља од општих болница, нарочито бих похвалила оснивање здравствених центара, јер на овај начин се уводи рационализација, организација здравствених установа ради боље искоришћености и расположивости кадрова, простора и опреме. Овим решењем омогућено је спајање немедицинских делатности, укључујући и специјалистичко–консултативне делатности. Ово враћање ће бити и ефикасније, брже и лакше него што је било њихово одвајање, које по мом скромном мишљењу није ни требало да се догоди, што је резултат још једног хира демократске власти у прошлости.

Раздвајањем домова здравља и општих болница ми смо имали два правна субјекта која су међусобно плаћала све услуге било медицинске, консултантске, лабораторијске, тако и немедицинске услуге и много других недостатака које ће овим законом бити решена.

У скуп делатности које се могу обављати само у здравственим установама у јавној својини уврштена је и судско-медицинска делатност. Уведене су и новине које се односе на случајеве обавезног вршења обдукције. Законом је прописано и ко може и под којим условима оснивати приватну праксу. Дата је дефиниција нових здравствених технологија, као и да министар решењем издаје дозволу за коришћење исте.

Уведена је законска могућност да дом здравља може да обезбеди санитетски превоз, као и превоз пацијената на дијализу самостално или преко друге здравствене установе у складу са законом и планом мреже.

Извршена је измена стручних звања и то доктор денталне медицине, као што је до сада био доктор стоматологије.

Похвалне су и промене у смислу да је прописано овим законом да се план развоја кадрова у здравству доноси у складу са планом уписа на факултете и школе здравствене струке. Самим тим, Министарство здравља укључује се у доношење уписне политике уз мишљење Министарства образовања.

Ново законско решење и да специјализацију из дефицитарних грана медицине, денталне медицине и фармације, Министарство одобрава и здравственом раднику који је обавио приправнички стаж и положио стручни испит и ономе ко је незапослен и запослен на одређено време, у складу са законом.

Назив традиционална медицина замењен је називом комплементарна медицина, из разлога што је наведени термин адекватнији, имајући у виду да комплементарна медицина представља употпуњавање методе и поступака конвенционалне медицине, а министар издаје дозволу за обављање одређених метода и поступака комплементарне медицине на основу мишљења Републичке стручне комисије за комплементарну медицину.

Законом је детаљније уређена апотекарска делатност у Републици Србији која се обавља у примарној, секундарној и терцијарној и приватној пракси.

Овим законом усклађене су одредбе са новим законима о здравственим осигурањима.

Циљ ових закона из области здравства је потреба да се обухвати што већи број грађана системом обавезног здравственог осигурања, чиме се постиже већа социјална сигурност, већи квалитет, већа ефикасност здравствене заштите грађана Републике Србије. Захваљујем.

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.