Најновије

Интервју Дејана Раденковића за Еспресо: Видео сам мртве, уперили су пушку у мене Вести

Народни посланик у Скупштини Србије и функционер Социјалистичке партије Србије Дејан Раденковић ексклузивно за Еспресо сумирао је своје утиске из ратне 1999. године и открио нам је где је био и шта је радио током НАТО бомбардовања.

Раденковић је имао 28 година када је почела НАТО агресија, а њу је сачекао у Приштини, како нам каже у његовом родном граду и граду који неизмерно воли.

„Затекло ме је бомбардовање у Приштини, те прве вечери када су пале прве бомбе на град требало нам је дуго да схватимо да је заиста кренуло бомбардовање. Знате тамо је стално било тих сукоба, постављања разних бомби, па смо мислили да се нешто тог типа догодило“, започиње своју причу Раденковић.

Он је тада обављао функцију руководиоца мрежне групе у ПТТ-у: – „Управљао сам системом пошта у Приштини и околиним местима као што су Липљан, Грачаница, Обилић, Косово Поље, Подујево.

Све те поште биле су део система којим сам ја управљао. То је био озбиљан систем. Када је почело бомбардовање одмах сам отишао на своје радно место да се нађем при руци радницима који су обезбеђивали зграду.” Знао сам да их је било мало и отишао сам да видим треба ли им било каква помоћ“.

Посланик нам открива и како је изгледало када су НАТО пројектили погодили зграду Главне поште у којој је радио.

„Данима и ноћима сам био тамо, јер је то био један велики објекат који је требало заштитити. Мислим да сам само једну ноћ преспавао код куће. Сећам се да сам те ноћи отишао код ујака на вечеру и он ме је буквално натерао да преспавам код њега. У једном тренутку сам чуо детонацију прве бомбе, од те јачине отворила су се врата терасе. Устао сам да их затворим и тад је уследила нова детонација, онај топао ваздух ме је оборио, све се било расуло по мени. Само сам рекао ујаку: „Пошта је!“ Видео сам да ватра долази из тог правца. Брзо сам се обукао, стигао до Поште и затекао је како гори“, прича нам он, отима му се тежак уздах и наставља:

„Била је директно погођена. Погодили су централу која је била на последњем спрату. Одвео сам људе и ватрогасце кроз гаражу, јер је улаз био затрпан. Ту сам видео да је наше склониште где смо се крили кад почне бомбардовање било уништено. Тад ми заиста није било добро, видео сам себе и колеге у том шуту. Људи су наставили ка горњим спратовима да траже преживеле, ту су и спасили једну колегиницу. Иначе сви радници имали су обавезу да када крене опасност да сиђу, али људи су понављам огуглали и ретко ко се тога придржавао. Тако је један радник и погинуо у централи. Он никада није хтео да сиђе у склониште. Њега је детонација одбацила са петог спрата на приземље на сам улаз. Сећам се да је прво што смо видели када смо пришли Пошти било његово тело“.

Шта сте тада радили?

„Морам да кажем да смо током дана обављали најнормалнији процес рада, као да се ништа није дешавало. Након бомбардовања поште смо одмах кренули са организацијом рада, пребацивањем у друге просторије, требало је одржати рад и у осталим поштама и читав систем нормализовати, онолико колико се у том тренутку могло. Просто нисмо имали ни времена да размишљамо о бомбардовању“.

Како је изгледао рат у Приштини?

„У центру града су бомбардовани објекти попут седишта МУП-а, касарна која се малтене додиривала са градом. Кад нису имали шта да раде бомбардовали су касарну. Сећам се једног тренутка када је дошао један мој пријатељ из Београда и седели смо на једној тераси кафића, пили кафу, а он каже: „Овде је све нормално код вас“ и у том тренутку појављује се авион и бомбардују касарну. Он човек у шоку, пита ме: „Где да бежимо?“ А нико тада у Приштини није бежао сви су већ били навикли на бомбе и детонације. Нама је све то било нормално. Једноставно стално су се чуле бомбе, борбена дејства и једноставно човек навикне на такво стање. Сирена у Приштини за почетак опасности огласила само на почетку бомбардовања и више никада, престанак опасности проглашен је тек на крају бомбардовања“.

Шта ћете памтити из тог периода?

„Никада нећу заборавити колоне Албанаца када су напуштали Приштину, али ни када су се враћали. Језиве су биле и те хорде које су после долазиле са албанским таблицама и протеривали све живо и отимали све по граду. Истовремено, Срби су у тишини и страху напуштали Приштину. Кроз град су тих дана пролазили збегови Срба из метохијских градова и села. Гледали смо етничко чишћење, а међународне снаге нису реаговале. Једног дана су се испред управне зграде окупили људи и представили се као бивши радници под изговором да су забринути за процес рада јер су све поште биле затворене јер је у граду владао хаос. Дуго нисмо могли да изађемо из зграде. Странци су то гледали мирно, наводно не схватајући о чему се ради док су испред зграде нестајали аутомобили, један по један“.

Како сте се сналазили?

„Мене је новинарска легитимација спасила. Ја сам се код Кфора пријавио као новинар да бих могао да се крећем по граду. Она ми је спасила живот, јер ме због ње никада није нико дирао. У то време пресретали су људе на улицама, отимали кола и људе. Биле су то језиве сцене.

Да ли сте сачували неку фотографију или нешто из тог периода?

„Фотографије и све ми је остало у стану. Док сам ја био на послу мени су упали у стан, узурпирали га и све из њега су бацили. Моји отац и мајка су били у Куршумлији, одакле су они, њих је тамо рат затекао, па су тамо и остали“.

Родитељи су дакле били ван Приштине?

„Да. Има ти и детаљ који такође памтим. Ту прву ноћ када је бомбардована Приштина, бомбардована је и Куршумлија, ја сам мислио да су и они погинули. Они су мислили да ми нисмо живи, ми да нису они, све док нисмо успоставили везе“.

Шта сте радили када завршите посао у пошти?

„Волео сам поподне да када завршим свој посао да прошетам градом, али никада нећу заборавити те погледе људи. Који то заправо тада нису ни били. Људе је рат претворио тада у звери које ходају. Људи гурају столице, носе неке ствари, а не знају ни сами шта носе, избезумљена лица, било је заиста језивих сцена које ћу памтити док сам жив. Нису то били лопови, нити пљачкаши, једноставно били су избезумљени људи. Пред очима сам видео како умире мој град у коме сам се родио“.

Да ли сте имали неку непријатност тада?

„Јесам. Кренуо сам једном ка кући, био је неки сумрак, улице су биле поподне празне. Испред мене је излетео човек у маскирној униформи и уперио пушку у мене. И данас памтим те очи и препознао бих их било где. Мало је фалило да повуче ороз“.

Шта је било са странком тада и тада сте били члан СПС?

„Био сам тада председник младих социјалиста КиМ и потпредседник младих социјалиста Србије, и у таквим околностима одржавали смо страначке активности које су биле усмерене на заштиту становништва. Имали смо редовне састанке у партији.

Имате ли још који детаљ да нам кажете?

„Занимљива ситуација је била када смо брат и ја ишли у Куршмлију да одамо помен деди који је преминуо, а ми нисмо могли да му одемо на сахрану. Сели смо у ауто и прошли смо пет минута испред аутобуса Ниш Експреса који су бомбардовали у Лужанима, њих сам буквално претекао. То никада нећу заборавити. Сви су у Куршумлији мислили да смо и ми у тој колони страдали“.

 

Извор: Еспресо, фото: Бета

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.