Предлог закона о конверзији стамбених кредита индексираних у швајцарским францима за сада је најбоље решење које је држава могла да понуди Посланичка група

Снежана Пауновић, народна посланица Социјалистичке партије Србије говорила је о Предлогу закона о конверзији стамбених кредита индексираних у швајцарским францима.

Пред нама је закон као предлог Владе који покушава да помогне грађанима оштећеним и задуженим у швајцарским францима, а Влада Републике Србије први пут реагује на тему овог проблема

 

„Поштована председавајућа, уважене колеге, поштовани министре са сарадницима, грађанке и грађани Србије,

у начелној расправи као овлашћени о сету закона који је пред нама у име Социјалистичке партије Србије говорио је колега Неђо Јовановић, а ја ћу се осврнути на Предлог закона о конверзији стамбених кредита индексираних у швајцарским францима.

Пред нама је закон, као предлог Владе, који покушава да помогне грађанима оштећеним и задуженим у швајцарским францима. Шта то заиста значи? Чули смо различите дискусије. Постоје различити ставови и различита тумачења. Међутим, једно је сигурно. Проблем је велики. Велики број грађана је задужен у швајцарским францима. Оно што је сигурно и што можемо да тврдимо, то је да је сваки од тих случајева појединачан и да се они заиста разликују, тако да није било реално очекивати да ће један акт, један документ у виду закона решити све проблеме. Он је за сада најбоље решење које је држава могла и први пут, морам нагласити, понудила људима који су задужени у овој валути.

У члану 3. овог закона каже се да се одредбе овог закона примењују на Уговор о кредиту код којих је на дан ступања на снагу овог закона отплата кредита у току, осим уговора код којих је до тог дана извршена конверзија стамбених кредита у стамбене кредите индексиране у еврима. Одредбе овог закона примењују се и на уговоре о кредиту, односно на стамбене кредите код којих је до дана ступања на снагу овог закона дуг по кредиту доспео у целости, а није покренут поступак принудног извршења или вансудског намирења, односно код којих је до тог дана покренут или је у току поступак принудног извршења или вансудског намирења, укључујући и стамбене кредите код којих је извршена продаја стамбене непокретности која је била средство обезбеђења, а дуг није измирен у целости.

Акценат ћу апсолутно ставити на последњу категорију људи, не зато што мислим да су све наведене категорије људи мање важне, него зато што је ово можда највећа потврда онога шта је у том периоду од 2005. до 2008. и 2009. године у ствари највише оштетило грађане, а на шта је остала нема и Народна банка Србије и у то време држава као таква.

Истина је, јуче смо имали прилику да чујемо да су одређене колеге реаговале и на можда један приступ који сада говори да су грађани задужени у еврима у неком неповољнијем положају у односу на грађане задужене у швајцарцима којима Влада Републике Србије и држава у овом тренутку покушава да помогне.

Међутим, са друге, свесни момента да се ради о пословним банкама, морамо да нагласимо и да су банке ипак имале више свести о томе шта ће се догодити него што су у том тренутку имали грађани Републике Србије.

Чињенично је стање и да када су у питању банке које су давале кредите у швајцарским францима, и оне се међу собом разликују. Постојала је могућност избора да ли ћете се задужити у швајцарским францима или у еврима код одређеног броја банака, али је било и банака за које нисте имали алтернативу, као што је нпр. била „Хипо Алпе Адрија банка“ која је данас продата и данас је „Адико банка“ у Србији, која је у понуди имала само кредите у швајцарским францима. Дакле, сваки грађанин који је био клијент ове банке, а определио се за задужење на тај начин да би решио своје стамбено питање, није имао алтернативу осим да се задужи у швајцарским францима.

Друга много важна ствар која нас враћа на одлуку Касационог суда, за коју мислим да је врло добра и да је штета што није садржана у лекс специјалису, мада претпостављам да то можда није ни било могуће кроз овај текст. Верујем да само министар зна колико је тешко било разговарати са ове две стране које имају потпуно различите проблеме и различите интересе, тако да Вам честитам на томе да сте ипак дошли до неког решења које, сложићу се са свима који критикују, није идеално, али је неко решење.

Шта се тада дешавало? Све ове банке нису давале кредите у швајцарским францима зато што су код повереника задужиле себе у швајцарским францима. Дефиниција тога је у ствари у чињеници да су сви клијенти исплаћени у динарској противвредности, значи, њихов одобрени кредит у швајцарским францима конвертован је пре исплате у динаре, а онда, да би био исплаћен продавац, пошто су уговори махом склапани у еврима, онда је по средњем курсу не НБС, него банке која даје кредит, конвертован у евре. Прва зарада пословне банке догодила се управо на конверзији између валуте у којој је кредит одобрен, преко динара као домаће валуте, до евра у којој је кредит исплаћен.

Обезбеђења за то су била хипотекарна и обавеза је била таква да сваки клијент на бази процене вештака банке мора да донесе у прилог процену да некретнина којом се гарантује враћање кредита има вредност од 1,2 до 1,5 на према један. Дакле, све некретнине које су оптерећене хипотеком покривале су вредност кредита, чак у збиру биле веће од онога што је био кредит банке који се добија.

Шта се онда догодило? По картици о ануитетима, та рата је расла и за 2,5 пута. У моменту када клијенти више нису били у прилици да плаћају ануитете који су наметнути, дошло се до тога да се прогласе кредити и да се хипотекарно банка наплати. Све некретнине које су продате, продате су опет тако што су оглашене од стране банке по цени која стоји у уговору са банком као минимална цена, а онда су евентуално умањене за одређени проценат, у зависности од тога да ли су продате у првој понуди, другој или се чекала трећа као таква.

Клијенти су остали задужени упркос чињеници да су изгубили некретнину на бази тога што је банка остала доследна себи да упркос да се наплатила кроз продају некретнине на коју је стављена хипотека, она и даље терети клијенте за преостали дуг који је у већини случајева малтене износ главнице.

Дакле, лекс специјалис данас помаже и каже да сте Ви у могућности да изаберете договор са банком који ће значити дуг у швајцарцима конвертован у еврима па умањен за 38%. Али, остаје отворено питање грађана, а то је – шта ће надаље плаћати под околностима да су изгубили некретнину због које су се кредитно задужили?

С друге стране, оно што је важно, то је да постоји и оно на крају уставно право и не бих се усудила да о томе говорим, пре свега зашто што нисам правник, али да свако своју правду потражи на суду, због једног, по мени, апсолутно неоснованог богаћења банке у конкретном случају на штету грађана који су били изложени оваквим кредитима.

Ја не мислим да је за ове људе лоше да са банком разговарају и знам да овај закон није могао ове људе да третира на начин да каже да они више нису у обавези према банкама, иако би било природно да се то очекује под околностима када ви имате хипотекарну залогу као обезбеђење кредита. Оног тренутка када се кроз продају хипотекарног залога обештетите, ту се негде затвара прича између клијента и вас. Не, они су остали доследни себи, остали су доследни тим каматама које су подигле вредност кредита два и по пута и сада од људи потражуј тај остатак дуга упркос чињеници да су се наплатили и да су људи остали без некретнине за коју су се задужили. Правду за ову ситуацију мислим да грађани морају потражити на суду и верујем да пословне банке нису ни једног трена биле спремне да у том смислу искораче или објасне, јер је недвосмислено свака банка апсолутно наплатила свој кредит, валидно, онолико колико је исплатила у том моменту.

Мислим да би одлука Касационог суда морала да буде основ за све будуће радње које ће се дешавати, као што мислим да ништа мање од ове категорије о којој говорим нису оштећени људи који су свој кредит исплатили у целости и који су сада у једној, како бих рекла, незавидној ситуацији у односу на чињеницу да ће ипак све њихове колеге, са даном доношења овог закона, имати умањење за 38% у односу на оно што је преостали дуг.

Дакле, овај закон није тешко критиковати и сви они који су се бавили критиком у последње време, не може се рећи да нису имали основ, али се мора рећи једна друга ствар. Без обзира на то што спадам у  категорију људи који су корисници кредита у швајцарским францима, морам да кажем да ћу гласати за овај закон из два једноставна разлога. Први пут Влада Републике Србије реагује на тему овог проблема. Мени је жао што не видим представнике Народне банке. Ту је колега Арсић био у праву. Држава и НБС су остали неми на једну чињеницу која је вратоломно кренула 2009. године и тада се могло реаговати лекс специјалисом. Тада су критичари овог закона могли да реагују и предузму одређене мере и то би онда било и те како повољније за све кориснике кредита. У том смислу критика данас губи смисао.

Не мислим да смо решили овај проблем. Мислим да смо га ублажили. Мислим да ће он, упркос чињеници да прихватам да је важност рада пословних иностраних банака у Србији велика, ипак довести до тога да ће људи правду потражити на суду, банкама око обештећења, јер објективно банке су се у већини случајева неосновано обогатиле. Опет наглашавам, разлика је у томе о којој се пословној банци, која је радила у Србији, ради, јер је разлика између банака апсолутно велика. Нису све банке профитирале на исти начин, али се бојим да је највећи број клијената, баш код оних које јесу и које су врло свесно ушле у овај пројекат. Не може се то критиковати, то је посао, банка је ту да заради, али ипак мислим да је ова зарада била далеко изнад онога што би у цивилизованом свету смело да буде дозвољено. Но, то је моменат који ми можемо да критикујемо, али не и да променимо ретроактивно. Данас смо ту где јесмо.

Оно што је јако важно јесте један моменат, који ћу рећи ради грађана Србије. Када говоримо о категорији о којој сам примарно говорила и оним људима који направе договор са банком, бојим се имају могућност да га тумаче, јер остатак дуга који им се ставља на терет никада није понуђен тим грађанима као могућност на рате или је то бар искуство са банкама, већ су себи дозволили да за овај период од проглашења, свеједно је да ли су га прогласили 2015, 2016, 2017. или 2018. године, наплате камату на преостали дуг, иако Ви као клијент нисте имали могућност да можда од тога побегнете. У том смислу мислим да они грађани који прихвате договор са банком, на бази закона који сте предложили, имају простор за тужбу према банци у смислу неоснованог богаћења, ако ни по чему другом, онда по овом основу, да не говоримо о оном претходном периоду када заиста није посао Владе, нити министарства, нити сте тиме могли да се бавите, јер то већ улази у ону правну заштиту сваког грађанина Републике Србије.“

Као и моје колеге из СПС, ја ћу подржати закон који сте предложили уз захвалност да сте кренули да се бавите овим проблемом, а чврсто верујем, ако пракса покаже да ово решење можда има свој наставак, да ће се Влада Републике Србије огласити и са неко исправком или допуном овог закона.

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.