Preventivne i represivne mere za počinioce najtežih zločina Poslanička grupa

Neđo Jovanović , narodni poslanik i ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije o setu zakona iz oblasti pravosuđa.

Suština izmena ovih zakona je da postoji pravna izvesnost da će biti kažnjen svaki počinilac krivičnog dela, bez obzira na krivično delo i kvalifikaciju krivičnog dela.

 

Uvažena ministarko sa saradnicima,

na samom startu, u ime poslaničke grupe SPS, ću izneti stav koji će biti apsolutno precizan i jasan, a to je da ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona iz oblasti pravosuđa koji vi danas predstavljate i da ćemo za isti glasati.

Ja ću, kao ovlašćeni predstavnik SPS, redom, onako kako su hronološki zakoni, odnosno predlozi zakona postavljeni, prokomentarisati svaki od ovih predloga zakona. Nadam se da ćete određene sugestije, koje ću  izneti prilikom iznošenja ovih komentara, prihvatiti, pri čemu smo i u tom smislu podneli nekoliko amandmana za koje smatram da će u kvalitativnom smislu reči poboljšati sadržinu predloženih zakona.

Što se tiče Predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika, uvažena ministarko, želim da podelim vaše mišljenje i da istaknem da je Ministarstvo pravde zauzelo jedan stav koji ni u kom slučaju ne treba ignorisati. Naprotiv, treba ga prihvatiti, a to je da je suština izmena ovog zakona da postoji pravna izvesnost da će biti kažnjen svaki učinilac krivičnog dela, bez obzira na krivično delo i kvalifikaciju krivičnog dela, odnosno radnju, izvršenja krivičnog dela koju bude preduzeo.

Ono što je u javnosti izazvalo veliku pažnju, pa čak i dileme, jeste jedna od, hajde da ih nazovemo, značajnijih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, a to je uvođenje, kao jedne od vrsta krivičnih sankcija, doživotnog zatvora.

Što se nas tiče, ne postoji ni jedna jedina dilema oko opravdanosti uvođenja ove kazne, odnosno normiranja u Krivični zakonik. Dakle, apsolutna opravdanost postoji, bez obzira na sve polemike koje ovde budu iznošene ili su se iznosile ili ih struka zastupa.

Ono što mi naročito uvažavamo i cenimo jeste činjenica da ste dobro prepoznali razloge zbog kojih treba uvesti ovu vrstu krivične sankcije. Jedan od ključnih razloga jeste ogromna podrška građana, 158 hiljada ili blizu 160 hiljada građana je tražilo ovu vrstu izmena i dopuna Krivičnog zakonika. To ne možemo, niti smemo ignorisati.

Mi ove zakone, ne samo ove, nego sve zakone, donosimo u interesu građana i onda je to jedan od fundamentalnih razloga zbog kojih moramo krenuti u nešto što se zove drugačija sistematizacija u odnosu na dosadašnju ili dosadašnje normiranje krivičnih dela.

Hajde da krenemo od nečeg što je elementarno, što se uči na pravnom fakultetu – šta je svrha kazne ili krivične sankcije? Jedna je prevencija ili preventivno delovanje, druga je represija.

Kada govorimo o preventivnom delovanju, onda je podelimo odmah u dva pravca, a to je specijalna prevencija ili individualna koja se odnosi na učinioca krivičnog dela i očekivanje je da zbog same kazne preveniranje podrazumeva da on neće ubuduće vršiti krivična dela, da će se u toj meri resocijalizovati i postati koristan član društvene zajednice.

Kada govorimo o govorimo o generalnoj prevenciji, hajde da tu budemo potpuno otvoreni i iskreni. Ne očekujemo mi da će se smanjiti broj izvršilaca krivičnih dela, ne očekujemo da će se smanjiti i broj krivičnih dela, naročito teških krivičnih dela, ali ono što je bitno, bitno je da stvaramo jedan drugačiji društveni ambijent, da zaprećenom kaznom delujemo na sve one koji čak i pomisle na mogućnost izvršenja krivičnog dela, da će upravo vrsta, visina krivične sankcije na njih preventivno delovati.

Moram, kao što ste i vi na samom početku vašeg izlaganja, ukazati na nešto zbog čega smatram uvođenje kazne doživotnog zatvora opravdanom kaznom, a naravno, u tom smislu, komparativno ću dati nekoliko rečenica kao osvrt na uslovni otpust.

Podsetiću na 2002. godinu kada je prvi put u Republici Srbiji izrečena kazna zatvora u trajanju od 40 godina. Kažem, prvi put, i to za jedno svirepo ubistvo, za krivično delo ubistva koje je izvršeno na bezobziran i svirep način, gde se kao žrtva pojavljuje Dušica Ilić, stara 15 godina, a gde je izvršilac krivičnog dela star 41 godinu. Dušica Ilić, kao žrtva, je bila dete, srednjoškolskog uzrasta, a bila je žrtva samo zbog toga što se našla na putu učinioca krivičnog dela prilikom vraćanja iz škole.

Nedugo zatim se čine nova krivična dela, takođe, na svirep i bezobziran način. Tako je 2007. godine na 40 godina zatvora osuđen učinilac krivičnog dela ubistva, i to smrtne posledice, nakon silovanja trogodišnjeg deteta.

Moram da podsetim, iako nije baš primereno da se komentarišu sudske odluke i kao advokat uvek izbegavam da komentarišem sudske odluke, što naravno činite i vi, što je poštovanje i uvažavanje, ali ću reći da je predsednik tadašnjeg sudskog veća Siniša Sofrenović prilikom izricanja presude rekao, da bi mala Katarina u vreme izricanja ove presude imala pet godina, ali da nažalost tih pet godina nije dočekala.

Da li ovi podaci dovoljno ukazuju na opravdanost uvođenja doživotnog zatvora? Da li ovi podaci ukazuju da za bezobzirnost i svirepost prilikom preduzimanja radnji izvršenja krivičnog dela opravdavaju nemogućnost uslovnog otpusta? Ja mislim da ćete se, drage kolege i vi koji me slušate i oni koji me ne slušaju, prihvatiti ove činjenice kao tačne.

Ne može učinilac krivičnog dela imati bilo kakvu vrstu benefita, ukoliko je učinio krivično delo na ovakav, dakle i bezobziran i svirep način. Struka koja ukazuje na to da je uslovni otpust tekovina EU u smislu primene od strane međunarodnih pravnih institucija, pa i Evropskog suda za ljudska prava nije sporna, ali ja moram i vas i građane Republike Srbije da podsetim na jednu činjenicu, da zemlje EU imaju u svom kaznenom zakonodavstvu ili krivičnom zakonodavstvu takođe kaznu doživotnog zatvora, bez uslovnog otpusta i da su to, pomenuću, Engleska, Vels, Holandija, Slovačka, Bugarska. Dakle, to su zemlje EU.

Ako te zemlje nisu dozvolile uslovni otpust za učinioce krivičnih dela, kao što su najteža krivična dela, zbog čega bi Srbija u svom krivičnom zakonodavstvu bila tolerantna prema takvim učiniocima krivičnog dela? Da li postoji jedan jedini razlog klasično-humanističke prirode, u odnosu na bilo koje druge razloge koji su iznosili oni koji ovo osporavaju? Da li je zabrana uslovnog otpusta neustavna? Ja tvrdim da nije.

Neustavno bi bilo da se bilo ko izloži bilo kakvom odlukom nadležnog organa, institucije zlostavljanju, mučenju, nehumanom postupanju. Naravno, Ustav tu vrstu zaštite i prava i sloboda svima garantuje, ali ovde se ne radi o tome, ovde se radi o nečem drugom – da neko, ko je učinio ovo krivično delo ne može više uživati poverenje ne sudova, već građana Srbije. Građani Srbije više ne mogu verovati onome ko se, najblaže rečeno, drznuo da izvrši krivično delo i to ni manje ni više nego da ubije dete, da usmrti bremenitu ženu, da izvrši krivično delo obljube zloupotrebom službenog položaja sa smrtnom posledicom.

Na koji način, bez obzira kako, da li medicinski, antropološki ili na bilo koji drugi način utvrditi da se takva osoba može resocijalizovati, da se može popraviti u toj meri i da nakon svega može postati koristan član društvene zajednice? Kako izgraditi poverenje da ista takva ličnost koja u svojoj svesti ne sadrži ono što je elementarno, a to je humanost i to je odnos prema čoveku kao čoveku, a ne prema biću kojeg treba zgaziti, uništiti ili ubiti, da će takva ličnost moći da bude koristan član društvene zajednice? Ni penološki, ni kriminološki, ni na bilo koji drugi način opravdanje za tako nešto ne postoji. Zbog toga, onaj represivni element koji sadrži krivična sankcija prema takvim ličnostima mora biti upotrebljena i on mora da postoji.

Hajdemo da uzmemo primer Makedonije. U Makedoniji trenutno imamo 40 osuđenika, kod nas, ako se ne varam, uvažena ministarko, vi me ispravite ako grešim, ima 62, 80 izvinjavam se, ja sam koristio podatak iz nekog ranijeg perioda, pa u tom pravcu mogu da pružim izvinjenje građanima zbog toga što sam izneo netačan podatak.

Postoji tačan podatak, a tačan je podatak da zemlje koje imaju u svom krivičnom zakonodavstvu predviđenu mogućnost uslovnog otpusta i za najteža krivična dela takav uslovni otpust gotovo se nikada nije desio, odnosno gotovo nikada nije dozvoljen. Nije doneta odluka da je odobren uslovni otpust.

U Makedoniji od 40 osuđenika u zatvoru Idrizovo, gde je veliki broj Albanaca, nažalost, kao izvršilaca krivičnih dela još uvek ne postoji odluka o izricanju, odnosno odobravanju uslovnog otpusta.

Kada je u pitanju kazna doživotnog zatvora, ona postoji i u Austriji, i u Finskoj, i u Francuskoj, Nemačkoj, velikom broju zemalja EU. Dakle, ni u kom slučaju mi kao država koja vodi računa prevashodno o interesima svojih građana, što je osnovni cilj i kurs Vlade Republike Srbije, nećemo ni u kom slučaju pogrešiti uvođenjem ove vrste krivične sankcije. Sve dileme koje su moje uvažene kolege iznosile su za uvažavanje i poštovanje, ali postoji ono što se činjenično ne može osporavati, a to je da u ovom slučaju humanost nije izostala.

Kazna doživotnog zatvora sa jedne strane u odnosu na kaznu zatvora od 40 godina se može smatrati daleko humanijom. Onaj koji je izdržao kaznu od 40 godina zatvora može izaći iz zatvora sa svojih 50, 60, 70 godina, može i više. Da li je takva osoba spremna da se uključi u sve tokove društvenog života i da postane koristan član društvene zajednice? Da li mi kao građani bez obzira što se nalazimo ovde u funkciji donosioca zakona ili oni koji nas gledaju i koji očekuju da donesemo adekvatne zakone može imati poverenje da se takve osobe kao resocijalizovane mogu vratiti društvu? Ne.

Postoje stanovišta, koja mi u poslaničkoj grupi SPS zagovaramo, a jedno od osnovnih je sledeće – takva osoba posle navršenja dugotrajne kazne zatvora, odnosno izdržane kazne zatvora nije spremna da se vrati kao koristan član društvene zajednice prevashodno zbog toga što je ili zbog godina nemoćan, zbog nepoverenja građana prema takvoj osobi, zbog toga što se ne može prilagoditi više normalnom životu i zbog toga je daleko i humanije i primerenije da ostane na doživotnoj kazni izdržavanja zatvora u uslovima u kojima se ta kazna izdržava.

Prema tome, mi nemamo problem oko toga da vas podržimo u predlogu kako za uvođenje krivične sankcije doživotnog zatvora, tako i za nemogućnost uslovnog otpusta za krivična dela kao najteža krivična dela, odnosno krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti.

Što se tiče pojedinih delova, ja ću vas zamoliti sada da prokomentarišemo zajedno, Krivičnog zakonika za koje smatram da bi trebalo preispitati. Radi se o recidiristima, odnosno povratnicima prilikom izvršenje krivičnog dela. U članu 55, govorim o predlogu člana, u stavu 1. predloženo je da ako učinilac krivičnog dela učinjenog sa umišljajem ranije je osuđena za umišljeno krivično delo, da se takva okolnost uzima kao otežavajuća, što je izuzetno dobro rešenje, ali ako od ranije osude ili izvršene kazne nije proteklo pet godina.

Uvažena ministarko, postavlja se jedno pitanje i jedna dilema, prevashodno struke, zašto pet godina? Zašto pet godina i da li je to relativno mali vremenski period? Hajde da uzmemo pet godina i jedan dan, pet godina i 15 dana, pet godina i mesec dana. Da li vam se čini da je taj vremenski period od pet godina kratak period? Šta to znači? To znači da je Petar Petrović izvršio krivično delo sa umišljajem, prošlo je pet godina, on ponovo vrši krivično delo, ali mu se to ne uzima kao otežavajuća okolnost? Postavlja se pitanje – zašto? Zbog čega? Što se nas tiče, humanistički bi bilo da to uvek postoji kao otežavajuća okolnosti ili da barem prođe daleko duži vremenski period kada se može smatrati da se to više ne tretira kao otežavajuća okolnost zbog velikog vremenskog perioda koji je protekao u odnosu na poslednju protiv-pravnu radnu, odnosno radnju izvršenja krivičnog dela sa umišljajem kao oblikom vinosti.

To se isto odnosi i kod višestrukog povrata, i opet imamo tu granicu od pet godina za koju lično smatram, ali više sa aspekta profesionalnog pristupa ovom problemu, da je to kratak vremenski period. U svakom slučaju, mislim da bi možda mogli u ovom pravcu zakon na neki način prilagoditi da se kao otežavajuća okolnost uvek mora uzeti u obzir učiniocu krivičnog dela, prilikom izricanja naknadne odluke o izvršenju krivičnog dela i krivičnoj odgovornosti, bez obzira kada je izvršio krivično delo.

Ono što je dobro, dobro je što ste uveli kao krivično delo i planiranje krivičnog dela, Advokatska komora podržava, naravno normiranje krivičnog dela, napad na advokata i ja vas tu u ime Advokatske komore pozdravljam i zahvaljujem se na jednom takvom sistematizovanju, imajući u vidu da smo u zadnje vreme imali nebrojeno slučajeva napada na advokate, nažalost i sa smrtnim posledicama. Mislim da je jedna od zadnjih bila smrtna posledica kod kolege advokata Ognjanović.

U ostalom delu zaista ne bih komentarisao izmene i dopune Krivičnog zakonika imajući u vidu da se radi o kvalitetnim predlozima kada su u pitanju odredbe ovog Predloga zakona. Kada se osvrnemo na odredbe zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku, u tom pravcu ne bih iznosio neki bitan komentar, imajući u vidu da se radi samo o usaglašavanju odredaba Zakonika o krivičnom postupku sa onim što mora biti upodobljeno kada je u pitanju primena i to praktična primena Krivičnog zakona.

Takođe, želim da pohvalim i odredbe Zakona o sprečavanju korupcije. Mislim da je dobro što se ovim zakonom preciziraju fundamentalne odredbe ovog zakona koje se odnose na sukob interesa, koje se odnose na akumulaciju funkcija i koje se odnose na sam postupak pred Agencijom za sprečavanje korupcije.

Mislim da je dobro što je jedan broj javnih funkcionera koji nesumnjivo nose status javnih funkcionera oslobođen odredaba koje su ranije bile prisutne dok je još uvek aktuelni zakon na snazi, a radi se o odbornicima skupština lokalnih samouprava, odnosno članovima gradskih i opštinskih veća koji su ranije potpadali pod odredbe, naročito kaznene odredbe ovog zakona. Sada to više neće biti slučaj što smatram dobrim rešenjem, jer se ipak ne radi o nosiocima javnih funkcija koji imaju kapacitet koji imamo konkretno mi kao narodni poslanici u ovom parlamentu.

Takođe bih pozdravio i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, naročito u onom delu koji se odnosi na nadležnost sudije za izvršenje krivičnih sankcija. Kada se radi o, hajde da nazovem alternativnom izvršenju krivičnih sankcija, a to je da se krivična sankcija izdržava u kućnim uslovima do jedne godine, u trajanju do jedne godine, bez obzira da li će to biti uz elektronsko praćenje ili ne, kao i upućivanje osuđenog na rad van sedišta kazneno popravne ustanove u kojoj se isti nalazi.

Na kraju, vratiću se samo u par sekundi gospodine Arsiću, dozvolite mi da završim, samo u  jednoj rečenici da kada govorimo o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, doživotnom zatvoru i uslovnom otpustu, žao mi je što kolege iz struke ukazuju na to da nisu bile zastupljene u stručnim raspravama. Za četiri godine da neko nije želeo, hteo ili mogao da učestvuje u stručnim raspravama, to se ne može prihvatiti. Četiri godine je mnogo.

Sa druge strane, rasprave je organizovala i Fondacija „Tijane Jurić“. Zašto se bilo ko od onih kolega koji sada ovo osporavaju, nije pojavio na tim raspravama? Zašto se ignoriše ta Fondacija?

Ja se zahvaljujem na kraju i još jednom ističem, podržaćemo ove predloge i

nadam se da ćemo ih izglasati i to pretpostavljam jednoglasno, jer ovo je nešto od fundamentalnog značaja ili vitalnog značaja za državu Srbiju.

Hvala.

 

Kategorije: Poslanička grupa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.