Ivica Dačić na sednici Saveta bezbednosti UN-a o radu UNMIK-a Vesti

Govor prvog potpredsednika Vlade Srbije i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o radu UNMIK-a:

„Poštovani gospodine predsedniče,
Cenjeni članovi Saveta bezbednosti,

Želim da zahvalim generalnom sekretaru Guterešu i specijalnom predstavniku Taninu na naporima koje ulažu u sprovođenje mandata UNMIK-a, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Gotovo dve godine su na ovim sednicama vođene rasprave o tome da li ćemo se sastajati dva, tri ili četiri puta godišnje, a za to vreme situacija na Kosovu i Metohiji se samo pogoršavala. Trenutno stanje nam, na žalost, govori da je odluka o smanjenju broja sednica bila preuranjena, ali nadam se da smo proceduralna pitanja ostavili iza sebe i da ćemo sada moći da se posvetimo suštinskim temama i učinimo naše sastanke plodotvornim.

Razmatranje situacije na Kosovu i Metohiji u ovom uvaženom telu, uprkos pojedinim ocenama da su rasprave često antagonizujuće i nekonstruktivne, predstavlja nezamenljivu priliku da Savet bezbednosti i međunarodna zajednica budu redovno i transparentno informisani o stanju na terenu i ključnim političkim i bezbednosnim izazovima sa kojima se suočavamo u Pokrajini, ma kako oni bili teški i uprkos tome što evidentno imamo različite stavove.

Želim da na samom početku ponovo pozovem na dijalog i rešavanje ovog višedecenijskog problema mirnim putem uz pronalaženje kompromisnog rešenja. Nadam se da ćete svi podržati ovaj moj poziv, ali isto tako, nadam se da ćete jasno i nedvosmisleno reći šta je za uspešan dijalog potrebno. A potrebne su dve strane koje se racionalno i razumno ponašaju, koje su spremne da razgovaraju, a zatim dogovoreno i sprovedu. U pregovorima vođenim u Briselu pod okriljem EU jedna strana u dijalogu se tako ponaša od njegovog početka. Druga, na žalost, ne. Od Prištine smo prošle nedelje čuli da ne planira da sprovede ništa od onoga što je dogovoreno pre šest godina, uključujući formiranje Zajednice srpskih opština. Ova izjava Hašima Tačija nas navodi da se zapitamo šta smo sve ovo vreme radili. Jer ako se postigne dogovor, a onda se on od strane Prištine ne sprovede šest godina i nakon toga otvoreno odbaci, postavlja se pitanje da li je to uopšte bio dijalog. Nije ovde prevarena i oštećena samo Srbija, koju je čitava međunarodna zajednica ohrabrivala na dijalog i pozivala na uzdržanost i strpljenje, uprkos tome što Priština nije sprovodila dogovoreno. Ovde je ozbiljno doveden u pitanje kredibilitet Evropske unije koja je svoj potpis stavila na Briselski sporazum i time garantovala njegovo sprovođenje.
Podsetiću vas još jednom da sam ja u svojstvu premijera u avgustu 2013. godine sa Hašimom Tačijem i Ketrin Ešton potpisao Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine, tzv. Briselski sporazum. Pregovori koji su prethodili njegovom potpisivanju nisu bili nimalo laki, niti je Srbija bila zadovoljna svim rešenjima, ali je kao odgovoran partner sprovela sve obaveze koje je preuzela. Srbija je taj sporazum potpisala isključivo zato što je njime garantovano osnivanje Zajednice srpskih opština.
Sa druge strane, predstavnici Prištine ne samo da su otvoreno rekli da neće sprovesti dogovoreno, oni su otvoreno zapretili Evropskoj uniji da će, pošto su nezadovoljni tretmanom koji imaju, razmotriti ujedinjenje sa Albanijom uz pripajanje još tri opštine sa juga Srbije. Da li se ovo može smatrati ozbiljnom i odgovornom stranom sa kojom treba da nastavimo razgovore? I ko sada može da nas uveri da se Priština neće na isti način prema ovom procesu ponašati i ubuduće?
Ovome treba dodati i vrlo preteće poruke albanskog premijera Edija Rame o ujedinjenju Albanije sa tzv. Kosovom, na koje niko ne reaguje i preko kojih se olako prelazi uz objašnjenje da one nisu ozbiljne.

Gospodine predsedniče,

Pre dve nedelje na severu Kosova i Metohije sprovedena je tzv. „operacija u okviru borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala”. Specijalna jedinica ROSU uhapsila je tom prilikom preko 30 osoba. Srbija podržava borbu protiv organizovanog kriminala na celoj svojoj teritoriji, ali duge cevi, upotreba prekomerne sile i televizijski spektakl koji su pratili ovu akciju ukazuju na to da je njen cilj bio nešto sasvim drugo. Njen pravi cilj bio je zastrašivanje preostalog srpskog stanovništva, a u tu svrhu korišćeno je više od sedamdeset borbenih vozila. Srbi su tokom akcije brutalno prebijani, dok su Albanci privođeni bez upotrebe bilo kakve prinude. I ukoliko ovakva nedopustiva akcija prođe bez široke osude, uključujući i osudu od strane ovog visokog tela, ona će ispuniti svoj pravi cilj, a to je zastrašivanje i ugnjetavanje srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji.

Lično sam, kao premijer, zajedno sa Ketrin Ešton, Hašimom Tačijem i Aleksandrom Vučićem, prilikom potpisivanja Briselskog sporazuma, prisustvovao sastanku u NATO-u kada je dogovoreno da nikakve bezbednosne snage Kosova ne mogu da dođu na sever dok se ne ispune dva uslova – prvi je da bude obavešten KFOR, a drugi da se o tome obaveste predsednici srpskih opština na severu Kosova i Metohije. Ništa od navedenog ovom prilikom nije bilo ispunjeno. Štaviše, od brutalnosti i hapšenja ovog puta nisu bili pošteđeni ni dvojica službenika UNMIK-a, koji nisu pružali nikakav otpor, niti su bili naoružani. Razgovarao sam sa specijalnim predstavnikom Taninom, koji me je zvanično obavestio da su ovi službenici bili na dužnosti. Mihail Krasnoščokov, pripadnik UNMIK-a, pretučen je i nezakonito uhapšen, a potom, suprotno konvenciji UN, proglašen „personom non grata”. Dakle, na Kosovu više ni pripadnici misije UN nisu sigurni. Kako da očekujemo da Misija obavlja svoj posao ako njeni pripadnici svakog trenutka mogu biti napadnuti i proglašeni nepoželjnim ukoliko se Prištini ne sviđaju. Šta je sledeće – proterivanje cele misije? I posle svega, Priština nudi generalnom sekretaru da sa njim pregovara o budućem prisustvu UNMIK-a na severu Kosova. Podsetiću da mandat misija utvrđuje ovo cenjeno telo i da je mandat UNMIK-a određen rezolucijom 1244.

Dešavanja na Kosovu i Metohiji proteklih nedelja, ali i proteklih meseci samo nam govore da je neophodna povećana alertnost međunarodne zajednice, ulaganje više napora i aktivnije delovanje međunarodnih organizacija na Kosovu i Metohiji. Svedoci smo da se pojedine članice Saveta bezbednosti zalažu za tzv. stratešku reviziju mandata UNMIK-a, njeno smanjivanje, pa čak i gašenje. U ovom trenutku teško je razmišljati, a kamoli delovati u pravcu bilo kakvih promena. Valjda je sada svima jasno koliko smo danas daleko od stabilne i bezbedne situacije na Kosovu i Metohiji koja ne bi zahtevala pažnju ovog tela. Rizik od pogoršanja situacije na terenu može višestruko da košta, a u kontekstu svih dešavanja u proteklom periodu siguran sam da niko ne želi da preuzme taj rizik.
Na žalost, vlasti u Prištini ne žele da čuju argumente već smatraju da se Misija UN-a može smanjiti prebijanjem i proterivanjem njenih pripadnika.

Gospodine predsedniče,

Danas se navršava punih dvadeset godina od završetka nelegalnog bombardovanja SR Jugoslavije i agresije od strane NATO-a, bez odluke ovog cenjenog tela. Svi znamo koliko je taj presedan negativno uticao na međunarodne odnose i šta se sve dešavalo u svetu u poslednjih dvadeset godina.

Moram ovom prilikom da spomenem brojne civilne žrtve, njihove potresne sudbine i razorenu Srbiju nakon 78 dana bombardovanja osiromašenim uranijumom. Moram da pomenem i 666 žrtava na Kosovu i Metohiji nakon 10. juna 1999. godine, od čega 562 Srba, kao i 8.134 napada od čega 7.391 na Srbe.

Dvadeset godina kasnije jedino što sa sigurnošću možemo da kažemo je da su najveće žrtve sukoba na Kosovu i Metohiji i bombardovanja SRJ nedužni civili, kako stradali, tako i proterani, bez obzira da li su Srbi, Albanci ili pripadnici neke druge nacionalnosti. Iako postoje razlike u stavovima, ne može se osporiti da su sve strane činile zločine i da na svim stranama postoje žrtve. Njih, na žalost, ne možemo vratiti, ali možemo naučiti iz sopstvenih grešaka i ne dozvoliti da se ponove. Zato je važno da se osude svi zločini, da se saoseća sa svim žrtvama, da se isključi rat kao sredstvo rešavanja sporova i da se postizanjem kompromisnog i održivog rešenja krene putem trajnog pomirenja i ekonomske i političke stabilnosti.

Na današnji dan pre dvadeset godina usvojena je i Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999). Dozvolite mi da iskoristim ovu priliku i u svom izlaganju rekapituliram saglasje pojedinih njenih odredbi s činjenicama na terenu. Stanje u tom pogledu govori mnogo o tome koliko su Rezolucija 1244 i UNMIK značajni i relevantni, i koliko je toga pred nama na čemu moramo raditi.

Kreirajući mandat UNMIK-a, Savet bezbednosti je potvrdio „obavezu svih država članica da poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije”, navodeći s tim u vezi i Završni dokument iz Helsinkija. Međutim, ovu odredbu Rezolucije su skrnavili mnogi, a sve da bi se skrila činjenica da je jedna etnička manjina, albanska, koja ima svoju matičnu državu Albaniju, pokušala da izvrši secesiju i otme deo teritorije jedne suverene zemlje.

U Aneksu 2, tačka 5. Rezolucije, Savet bezbednost, između ostalog, poziva na „uspostavljanje privremene uprave (…) da bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih žitelja Kosova”.

Mnogim svojim odredbama Rezolucija poziva i na uspostavljanje „bezbednog okruženja kako bi se izbeglice i raseljena lica bezbedno vratili svojim domovima”. U tom pogledu učinjeni su izvesni napori i neki se jesu vratili. Ali samo je 1,9 odsto Srba ostvarilo održivi povratak. I posle dugih 20 godina, 200.000 njih je i dalje daleko od svojih domova i nema izgleda da će se uskoro vratiti kući. A znamo i zašto. Recite mi, šta ti ljudi mogu da očekuju kada ih svake godine organizovano kamenuju i napadaju čak i kada posećuju grobove svojih bližnjih u vreme hrišćanskih praznika.

Katalogu nepoštovanja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji gotovo da nema kraja te ih je nemoguće sve i nabrojati. U jednom drugom izveštaju koji nije predmet današnjeg razmatranja se kaže: „Bezbednosni incidenti usmereni protiv kosovskih Srba se nastavljaju, (…) U prvih sedam meseci (2018. godine) bilo je više od 100 izgreda, uključujući krađe, provale, verbalno zlostavljanje i štete nanete imovini kosovskih Srba i Srpske pravoslavne crkve. (…) Etničke manjine (…) suočavale su se s različitim nivoima institucionalne i društvene diskriminacije u zapošljavanju, obrazovanju, socijalnim uslugama, upotrebi jezika, slobodi kretanja, pravu na povratak (raseljenih lica) i drugim osnovnim pravima”. Citirani navodi se nalaze u Izveštaju Stejt departmenta o stanju ljudskih prava na Kosovu i Metohiji za 2018. godinu.
Surova je istina da je, za proteklih 20 godina, Kosovo i Metohija od multietničke sredine postala gotovo etnički čista teritorija. Ponoviću podatak da od oko 427 naselja na Kosovu i Metohiji u kojima su Srbi živeli do 1999. godine, danas oni žive samo u 116. Drugim rečima, za proteklih 20 godina, 311 gradova i sela u kojima su živeli Srbi postali su etnički čisti, tj. u njima sada žive samo Albanci. Šta je to nego etničko čišćenje? I to je najbolja potvrda laži o navodnom genocidu nad Albancima, jer kakav je to genocid ako Albanaca danas ima više nego što ih je bilo, dok je proterano više od 200.000 Srba i etnički očišćeno 311 od 427 naselja u kojima su oni živeli. Dovoljno je da navedem samo par primera. U Prištini je 1991. živelo više od 40.000 Srba. Danas ih ima manje od 100. U Prizrenu, gradu gde sam ja rođen, inače srpskoj prestonici u vreme cara Dušana u XIV veku, 1991. godine živelo je više od 10.000 Srba, a danas ih ima samo 23. Ove brojke su egzaktne i surove, na žalost po Srbe.

U jednoj od odredbi Rezolucije poziva se na „održavanje (…) reda i zakona” i „traži puna saradnja svih aktera (…) s Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju”. Ponavljam, mi smatramo da svi oni koji su počinili zločine treba da budu izvedeni pred lice pravde i sa svoje strane ispunili smo sve svoje obaveze. Praksa Tribunala nije, međutim, bila besprekorna: sva sila međunarodne pravde upregnuta je da se sude i osude Srbi, koji su platili ličnu, pa i političku cenu; nekolicina onih na drugoj strani kojima je suđeno ekspeditivno je oslobođena, a neki od njih sada šetaju hodnicima vlasti u Prištini. U nedavnom saopštenju američkog ambasadora Kosneta u Prištini izražava se duboka zabrinutost zbog imenovanja nekvalifikovanih lica na visoke položaje u kosovskoj vlasti, uključujući pojedince osuđene za ratne zločine, te lica protiv kojih su podignute optužnice za teške zločine ili ozbiljnu zloupotrebu vlasti.

Ipak, nadamo se da je pravda dostižna. Specijalni sud i tužilaštvo su nedavno otpočeli svoj rad i pred njima je obiman posao: neki od onih na koje treba da usredsrede pažnju osumnjičeni su za najbezočnije zločine, uključujući otmice i ubistva Srba, ali i Albanaca koje su oni smatrali nelojalnim, zarad trgovine njihovim telesnim organima, o čemu detaljno govori Izveštaj Dika Martija. Želimo da verujemo da će oni biti privedeni pravdi uprkos protoku vremena, te slučajevima uništavanja dokaza, zastrašivanjem svedoka i njihovih porodica, čak i ubijanja zaštićenih svedoka, što se, na žalost, događalo u prošlosti.

Gospodine predsedniče,

Rezolucijom 1244 predviđa se da će međunarodno vojno prisustvo ostvarivati bezbednost za sve žitelje Kosova i Metohije. Priština je još jednom prekršila Rezoluciju odlukom iz decembra prošle godine, uprkos upozorenjima UN, EU i NATO, kada je donela jednostranu odluku o formiranju „Ministarstva odbrane” i otpočinjanju procesa transformacije „Kosovskih bezbednosnih snaga” (KBS) u „Vojsku Kosova”. Ovaj opasan manevar ugrožava bezbednost u Pokrajini i šire i još više otežava položaj srpskog i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji.

Priština je i ranije preduzimala ovakve akcije koje, na žalost, nisu nailazile na adekvatnu osudu od dela međunarodne zajednice, što je očigledno stvorilo percepciju kod Prištine da takve akcije može da nastavi da sprovodi i da za to ima neku vrstu prećutne saglasnosti. Upravo zbog toga je neophodna nedvosmislena osuda jednostranih poteza. KFOR mora da deluje preventivno i odvrati svaki nagoveštaj akcija kosovskih snaga koje predstavljaju najgrublje ugrožavanje mira i bezbednosti građana i imaju potencijal za destabilizaciju.

Želim još jednom da pred najvišim telom svetske organizacije upozorim da, prema našim saznanjima, prištinske vlasti spremaju napad na sever KiM. Želim da toga svi ovde budete svesni i zaustavite prištinsku ratnu mašineriju pre nego što izazove novo krvoproliće. I da vas podsetim da je zadatak KFOR da zaštiti mir i bezbednost svih, pa i Srba na KiM. I tražim od vas odgovor hoćete li to da učinite ili ne. Pošto sam siguran da možete. Molim vas da veoma ozbiljno shvatite moje upozorenje.

Cenjene članice Saveta bezbednosti,

Očigledno je da je, zbog neispunjavanja i kršenja odredbi Rezolucije od strane Prištine, nastavak mandata UNMIK-a od ključnog značaja za sudbinu mnogih ljudi na Kosovu i Metohiji. Srbija je uverena da Misija mora u potpunosti da ostane angažovana po svim pitanjima od značaja za dosledno sprovođenje zadatih ciljeva, u nesmanjenom obimu i sa neizmenjenim mandatom. U suprotnom, poslala bi se poruka Srbima da neće moći da ostanu i da žive na tlu svojih predaka, a raseljenima da tamo nisu dobrodošli, što bi predstavljalo ispunjenje ciljeva Prištine. U isto vreme, međunarodna zajednica, Ujedinjene nacije i Savet bezbednost priznali bi da nemaju snagu i mehanizme da sprovedu svoje odluke koje su usmerene ka očuvanju mira i stvaranju ambijenta za mirno rešavanje konflikta. Mi smo uvereni da to nije slučaj i da će UNMIK ostati angažovan na Kosovu i Metohiji u svom punom kapacitetu.

Gospodine predsedniče,

Srbija čini sve da se situacija na Kosovu i Metohiji normalizuje i čvrsto smo uvereni da razgovori predstavljaju jedini put za rešavanje svih otvorenih pitanja. Međutim, naša predanost dijalogu i konstruktivno zalaganje za iznalaženje održivog i kompromisnog rešenja za pitanje Kosova i Metohije u ovom trenutku očigledno nije dovoljna za nastavak dijaloga. Kao što sam rekao, mi nemamo partnera za ozbiljan i odgovoran dijalog.

Na obe strane, i na Beograd i na Prištinu, sada se apeluje da nastave pregovore i tako se relativizuje odgovornost za blokadu dijaloga, iako je ta odgovornost samo na strani Prištine. Jer, kako da se pregovara ako, umesto da uklanja prepreke, druga strana čini sve da podigne nove?

Nezadovoljna zbog neuspešnog ishoda glasanja o članstvu u Interpolu i povlačenja priznanja Kosova od strane 13 država, Priština je u novembru prošle godine uvela stoprocentne takse na robu iz centralne Srbije i Bosne i Hercegovine, što nije zabeleženo nigde u svetu. I danas, nakon šest meseci, uprkos osudi gotovo svih međunarodnih aktera i pozivima da povuče ovu nerazumnu odluku, Priština nema nameru da to učini. I ne samo da o tome ne razmišlja, već i nastavlja sa stalnim provokacijama i unilateralnim potezima, koji nas neizbežno dovode do jednog očiglednog zaključka – da Priština sistematski preduzima korake upravo s ciljem onemogućavanja bilo kakvog dijaloga. Kako drugačije razumeti usvajanje tzv. platforme za dijalog, u martu ove godine, kojom Priština određuje da je jedini cilj i konačni ishod dijaloga „priznavanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije”.

Pošto Priština i neke od članica SB otvoreno negoduju što je 13 država povuklo priznanje Kosova, uz optužbe da Srbija svojim aktivnostima u vezi sa tim ugrožava dijalog, želim da vas podsetim da su od početka Briselskog dijaloga 23 države priznale Kosovo, nakon žestokog lobiranja Prištine i pritisaka nekih od članica Saveta bezbednosti. Albanski ministar spoljnih poslova Gent Cakaj, koji je inače sa KiM, izjavio je da je Albanija formirala specijalni tim za lobiranje za nova priznanja i učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije. Dame i gospodo, ja na ovim sednicama učestvujem sedam godina. Koliko sam samo puta od nekih od vas čuo pozive, u mom prisustvu, da sve zemlje priznaju nezavisnost Kosova i glasaju za prijem u Interpol, Unesko i druge međunarodne organizacije. Kako vi to pravo imate, a mi nemamo? I kako to sada iritira Prištinu, Tiranu i neke od vas, a kada je pogađalo Srbiju nikoga za to nije bilo briga. Smatrali ste to normalnim.

Priština se žali da je Srbija sprečila njeno članstvo u Interpolu. U Dubaiju, na Generalnoj skupštini Interpola, za prijem Kosova glasalo je svega 75 od ukupno 194 članice ove organizacije. Gde je tih 116 država za koje Priština tvrdi da su priznale Kosovo? Prema vašim rečima, ispada da je ova mala Srbija toliko moćna da može da utiče na ovakvu odluku članica Interpola.

Prištinske vlasti nedavno su usvojile i rezoluciju o navodnom „genocidu Srbije na Kosovu”. Takve mere predstavljaju igranje međunarodnim pravom, podižu tenzije između zajednica i ne doprinose vraćanju poverenja i stvaranju klime za nastavak dijaloga. U tom smislu, ilustrativan je i skandal u vezi sa optužbom koju je iznela kosovska poslanica Fljora Brovina, koja je inače u Srbiji osuđena za nameru izvršenja terorističkih aktivnosti i koja je aktom dobre volje Srbije amnestirana 2001. godine. Fljora Brovina je u tzv. Skupštini Kosova, 16. maja, pokazala medijima fotografiju kao dokaz navodnog silovanja Albanke od strane srpskih snaga na KiM. Tvrdila je da je reč o ženi čiji identitet zna i koja i sada živi na Kosovu. „Specijalno tužilaštvo Kosova” je nakon sprovedene istrage i ekspertize „Kosovske agencije za sudsku medicinu” i drugih dokaza, 5. juna 2019. godine, zaključilo da je fotografija koju je predstavila Fljora Brovina lažna, dok su prištinski mediji preneli da ta fotografija nema veze sa Kosovom, već da je skinuta sa interneta i potiče iz Iraka. Da li stvarno mislite da se ostvarivanje pravde za žrtve i preživele postiže surovom zloupotrebom tragedije i iznošenjem lažnih dokaza? Gospođa Brovina je ovim potezom u „Skupštini Kosova” duboko uvredila sve žrtve i njihove porodice. Citiraću ponovo američkog ambasadora u Prištini koji je rekao da „Kosovski lideri treba da pomognu žrtvama, a ne da ih koriste u političke svrhe”.

U vezi sa ovim osetljivim pitanjem želim da budem potpuno jasan. Srbija osuđuje svaki akt seksualnog nasilja u konfliktima i zalaže se za ostvarivanje pravde za sve žrtve. U tom cilju neophodan je racionalni, argumentovan pristup i izbegavanje politizacije, što je preduslov za ostvarivanje zaštite prava koje ima svaka pojedinačna žrtva. Ponoviću još jednom, broj žrtava ne umanjuje stravičan efekat ovakvog vida nasilja na svaku žrtvu pojedinačno, ali isto tako, spekulisanje brojevima ne doprinosi ostvarivanju pravde i vodi politizaciji i usporavanju procesa pomirenja. Podaci iz Izveštaja o radu UNMIK koji se pozivaju na Komisiju za verifikaciju i priznavanje statusa žrtava seksualnog nasilja na Kosovu i Metohiji, govore o 982 prijave od kojih je 308 prihvaćeno, dok predstavnici Prištine ne prestaju da ponavljaju da se radi o 20.000 silovanih Albanki. Kao da u ratu na KiM nije bilo silovanja Srpkinja, zbog kojih je, izmeću ostalih, optužen i Fatmir Ljimaj, i to na osnovu izjava Albanaca, braće Mazreku, svedoka i saučesnika u tom zločinu. Fatmir Ljimaj se danas, na osnovu odluke tzv. Vlade Kosove, nalazi na čelu pregovaračkog tima Prištine u dijalogu sa Beogradom.

Poštovani predsedniče,

Kao što sam rekao u svom izlaganju u Savetu u februaru, ja nisam ovde zarad retoričkog nadmudrivanja. Došao sam da doprinesem postizanju dugo željenog mira i normalnog života svih ljudi na Kosovu i Metohiji. Ne smemo ih izneveriti i moramo se posvetiti dijalogu i postizanju kompromisa. Prepucavanja neće doneti bolji život i prosperitet ni Srbima ni Albancima na Kosovu i Metohiji, neće doneti bezbednost Srbima, neće im omogućiti povratak kući i vratiti imovinu, neće sprečiti fizičke napade na njih, niti će im omogućiti miran i spokojan život, dostojan čoveka. Moramo biti hrabri i snažni i uključiti sve; moramo se postarati da se ono što se odluči poštuje i odražava na terenu. Jer to se tiče sudbine mnogih ljudi i govori nam ko smo i šta smo.

Ne smemo dozvoliti da se ova tema „ohladi” ili da je zamene neki drugi gorući politički problemi sa kojima se međunarodna zajednica suočava, jer pitanje Kosova još uvek nije rešeno, kao što to Priština nastoji da prikaže.

Zato još jednom pozivam Prištinu da ukine nerazumne takse i da se vrati dijalogu, jer to je jedina alternativa za srpski i albanski narod. Srbija je spremna da putem pregovora dođe do trajnog rešenja.

Zahvaljujem na pažnji.”

Izvor: MSP

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.