Најновије

Интервју Проф. Др Славице Ђукић Дејановић за лист Данас: Без сарадње институција и цивилног друштва не можемо даље Вести

Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља и председница Међуресорне радне групе за спровођење Агенде УН за одрживи развој до 2030. године.
Средином наредне недеље у седишту Уједињених нација у Њујорку, српска делегација ће представити први Добровољни национални извештај о спровођењу Циљева одрживог развоја.

Извештај је настао као резултат рада на Агенди УН о одрживом развоју до 2030, а сам документ, иако садржи све делове које је генерални секретар УН прописао, није класичан. Израђен је као авангардни текст, јер су његов садржај „диктирали“ ставови младих, који ће и бити носиоци друштвеног живота 2030. али и визије представника Сталне конференције градова и општина, јер се највећи број активности одвија у локалним срединама. Извештај има још једну посебност, то је амблем у чијем је средишту визуелна симболика цвета Рамонда сербица, ендемске биљке централног Балкана, познате по томе што и кад се осуши, поново процвета ако се натопи водом – каже у разговору за Данас Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику, иначе председница Међуресорне радне групе за спровођење Агенде УН за одрживи развој до 2030. године, која ће и предводити српску делегацију на путу у Њујорк.

* Извештај о имплементацији циљева Агенде није обавезан, због чега је значајно да се он представи јавности и у седишту УН?

– Презентација јесте добровољна, али сама припрема, па представљање јавности, сагледавање начина на који је то прихваћено, затим и оцена где се налазимо у односу на друге – све то делује подстицајно на оне који су одговорни за имплементацију.

* А ко је одговоран?

– Сви ми. Постоји разлика између ранијих Миленијумских циљева развоја и Агенде 2030 о одрживом развоју, која има далеко шири спектар задужења. Она обухвата 17 различитих области, од заустављања сиромаштва до међународне сарадње. Због тога су за остваривање Агенде владе добиле задатак да раде заједно са цивилним сектором, академијом, стручном јавношћу, привредом, медијима и наравно, са јединицама локалне самоуправе.

* Уочи презентације у УН извештај је представљен у седишту АП Војводине и у Скупштини Србије. Какве су прве оцене?

– Захваљујући нашем европском путу, са реализацијом свих 17 циљева на неки начин смо кренули. Са неким циљевима смо на самом почетку, а код неких се више одмакло што је регистровано кроз отварање одређених поглавља. Али, треба имати у виду да се имплементација састоји из два нивоа. На националном, општем нивоу ми разумемо колико је то велика шанса за Србију и шта Агенда значи, јер се у Међуресорној групи налазе представници 26 релевантних, ресорних министарстава, владиних канцеларија и агенција који прате рад и координирају активности на плану спровођења Агенде 2030. На локалу нас чека више посла, јер ту свака општина мора да одреди своје приоритете, негде ће то бити животна средина, негде социјална, а негде финансијска питања у вези са друштвом, државом у целини и појединцем који нас се највише тиче.

* Како грађани прихватају циљеве Агенде?

– Наш задатак јесте да повећамо видљивост значаја Агенде 2030 како се она не би схватила као још једно оптерећење, већ као могућност да, на пример, смањимо сиромаштво, да достигнемо критеријуме из четвртог циља који каже да су сви облици основног и средњешколског образовања обавезни и бесплатни, да се подигне ниво здравствене заштите, родне равноправности … Докле ћемо стићи у остварењу тих циљева питање је за све нас и биће веома значајна сарадња са медијима и јединицама локалне самоуправе у реализацији ових активности.

* Невладине организације код нас имају доста примедби на сарадњу са званичницима. Хоће ли примена циљева из Агенде помоћи да се то превазиђе?

– Чини се да су поједини сегменти активности цивилног друштва развијенији у односу на државне институције и то ћемо користити као предност. Имате, на пример, организације цивилног друштва које се баве само статусом ромске популације, они имају податке и планове како да се за годину, две, три, на том пољу подигну људска права. То државне институције треба да искористе и да заједно направимо корак напред. Та комплементарност циљева државних институција и цивилног сектора требало би да служи обичном човеку, да му свакодневица буде боља. То су универзалне потребе и ниједна земља не може да иде напред ако се брига о онима који су најугроженији не подигне на виши ниво. Зато сентенца која прожима читаву Агенду, „да нико не остане иза колоне“ јесте позив да највише пажње обратимо на рањиве групе и најугроженије, а за то су нам активности цивилног сектора драгоцене.

* Колико сте до сада успели да укључите невладине организације?

– У Србији постоји велики број невладиних организација, а у припрему Добровољног националног извештаја, преко Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом, по јавном позиву, укључила се 21. Њихове предлоге смо не само уградили у извештај, већ смо и оригинал онога што су доставили приложили као анекс. Чак смо и табеларно приказали активности организација у погледу сваког посебног циља и Агенде 2030 у целини како би и то био предмет анализе. Просто, за ову врсту активности учешће, сарадња и кооперативност са цивилним друштвом је безусловна и без ње не може да се иде даље. Организације цивилног друштва су дале врло коректне предлоге, објективно су констатовале шта су то фактори убрзања, а где имамо уска грла, написали су своје предлоге и закључке и ми смо сматрали да не би било коректно да неки државни субјект то крати и закључује.

* Шта су уска грла?

– Наш европски пут је најбитнији акцелератор, јер све што смо урадили по тој стандардизацији, негде је садржано и у циљевима. А основно уско грло је недовољна видљивост и недовољна имплементираност многих права. Јавне политике препознају значај циљева, али ако неки градоначелник са људима из већа не сарађује са цивилним сектором своје средине, онда је то више академско-политички памфлет него имплементација. Због тога је најнужније да активирамо јединице локалне самоуправе и управо смо због тога на мало другачији начин написали наш извештај.

* Осим економских постоје и ограничења у систему, у организацији друштва. Када бар две трећине младих наведе да жели да оде из земље, обично кажу да им смета поплава лажних диплома, што за позиционирање у свету рада више значи партијска књижица него стручност. Може ли то да се промени?

– Можда појам кохезивности то најбоље илуструје. Она је мања ако постоји велика разлика између оних на највишим и на најнижим лествицама и тада друштво мање напредује. Ако је разлика мања, кохезивност средине је већа и постоји већи потенцијал да се иде напред. Циљевима из Агенде 2030 управо томе тежимо, да се смањују разлике. То значи мање свега што је лажно и више свега што је право. Ако бисмо заиста имплементирали на поштен начин све ове циљеве, јер се другачије и не може, смањила би се поплава свих незадовољстава, укључујући и миграционе трендове образованих људи. Истина је да они који одлазе из Србије имају у просеку 28,7 година, да је сваки пети восокообразован и истина је да ти млади људи одлазе, јер према својој едукацији не налазе могућност да раде оно за шта су се школовали, као и да су им примања таква да не могу да обезбеде егзистенцију. С друге стране, миграције су цивилизацијска реалност и видите да се људи из Немачке селе у Канаду или САД.

* У ком су правцу ишли предлози локалних самоуправа?

– Иако су по сваком циљу имали конкретне предлоге, генерално сматрају да у њиховој ингеренцији морају бити питања регионалног развоја, финансија, али и неких допунских активности. Мислимо да тако треба и да буде. Али, идеја је да они који најлошије стоје и који нису могли да направе почетни корак, не буду никако изузети. Имате јединице локалне самоуправе које не могу да издвоје за здравство, школство или друге области више од онога што држава даје, тако да је тенденција да се ниједна општина не остави испод најминималнијег.

* Подршка младима, наталитету често се доживи као празна прича, пример је покрет „маме су љуте“ настао због начина обрачуна породиљске накнаде. Колико такве конфликтне ситуације утичу на укупну перцепцију о вољи државе да се окрене потребама грађана?

– Када је конфликт здрав, он је увек подстицајан. Маме су основано љуте, јер смо установили да применом Закона о финансијској подршци породици са децом, 99 одсто мама је добило више, а онај један проценат који је добио мање мора да се љути и мора да подсети оне који су донели закон да то исправе. Тачно је да држава никада није издвајала више за финансијску подршку мајкама и породици, али нека је и једна жена оштећена, држава мора то да призна и да измени. Ја конфликте, неразумевање и критику никада не схватам као разлог за љутњу некога ко припада власти. То мора да буде разлог да размислимо шта заједнички можемо да урадимо да нам буде боље.

* Када очекујете промену тог закона?

– Премијерка је веома озбиљно схватила да се маме љуте и као председница Савета за популациону политику са ресорним министрима, нас неколико, позвала је маме и направили смо активности којима ћемо проценити финансијске потенцијале и мењати закон. Верујем да ће се до јесени пронаћи модус за решавање тог питања. Суштина је да када имате конфликт, као у самом себи, у породици, он може да буде генератор добити. Агенда 2030 управо то каже. Мапирај га, анализирај, направи корак напред, а не назад.

Отварају се врата за ИПА фондове

– Први пут ове године добили смо скромну буџетску линију за имплементацију Агенде 2030, али то је први корак, следећи допринос разумевању овог питања очекујемо кроз Закон о буџету, који је услов за све остале законе и за примену у пракси. То је важно јер ће међународна партнерства и финансије доћи у Србију само ако ми разумемо те активности и издвајамо сопствена средства. Не говорим о количини новца, то зависи од квалитета пројекта и како их представимо партнерима, али је сигурно да ће прихватити инвестирање у на пример, сузбијање заразних болести или у области екологије, јер такви пројекти не познају границе. Велике могућности имамо и код ИПА фондова, а потпуно је свеједно да ли је неки програм настао као део процеса придруживања ЕУ или је део Агенде 2030. У сваком случају, говоримо о огромним средствима и великим могућностима – каже Славица Ђукић Дејановић.

Фото: Фонет

Извор: Данас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.