Најновије

Ефикасније спровођење извршења, већа сигурност дужника из социјалних категорија Посланичка група

Неђо Јовановић , народни посланик и овлашћени представник Посланичке групе Социјалистичке партије Србије и Предлогу закона о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу

Ми смо већ у једном јако дугом временском периоду трагања за добрим и квалитетним решењима, када је у питању извршни поступак. Лично мишљење је да је овим предлогом закона учињен један квалитативан помак, у односу на све до сада претходно донете измене Закона о извршењу и обезбеђењу

 

Уважена министарко са сарадницима, поштоване колеге народни посланици,

на самом почетку одмах да кажем да ће посланичка група СПС подржати Предлог закона о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу. 

Уважена министарко, лично мишљење је да је овим предлогом закона учињен један квалитативан помак, у односу на све до сада претходно донете измене Закона о извршењу и обезбеђењу. Нама је јасно да с обзиром да је обим измена и допуна испод 50%, да нисте могли да кренете у правцу доношења новог закона о извршењу и обезбеђењу, због чега имамо измене у овом обиму који није нимало мали, али је суштински јако битан. С друге стране, коначно имамо квалитетна решења која се везују за све проблеме који су сада отклоњени, а постојали су у претходним законима, односно изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу, јер да будемо потпуно искрени, ми смо већ у једном јако дугом временском периоду трагања за добрим и квалитетним решењима, када је у питању извршни поступак. 

Оно што би требало у старту похвалити јесте проширена надлежност јавних извршитеља, с једне стране, а са друге стране је појачан степен контроле и надзора над радом јавних извршитеља. Због грађана Србије морам да кажем нешто што је јако важно. Не смемо да робујемо предрасудама када су у питању јавни извршитељи и њихово поступање у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. Зашто предрасудама? Па, због тога што се углавном анатемишу извршитељи који спроводе ништа друго него судске одлуке и морамо да будемо свесни да извршитељ и не ради ништа друго, осим што спроводи или кондемнаторни део судске одлуке или нешто што је опет везано за извршни наслов који се односи на извршног дужника, када је у питању спровођење извршења. 

Дакле, уколико у пресуди стоји обавеза неког Марка Марковића да мора да изврши неку чинидбу, да се исели из стана, онда то није воља и жеља јавног извршитеља, него је императивна норма за јавног извршитеља, односно обавеза извршитеља да ту судску одлуку спроведе. Зашто? Па, због тога што се на тај начин постиже правна сигурност за грађане Србије и на тај начин се правни поредак Републике Србије чува. 

Оно што је битно, битно је истаћи да сте пронашли добра решења, у име Адвокатске коморе Србије, похвалићу једно од тих добрих решења, а то је да адвокат може примити трошкове на свој рачун, наравно, уз пуномоћје које је уредно потврђено, односно оверено од јавног бележника. Када сам говорио о проширењу надлежности јавних извршитеља, морам да скренем пажњу да је ту коначно и овим претходним изменама у односу на ове измене доста тога учињено. 

Ја ћу се из судске праксе позвати на један пример, како би грађани Републике Србије могли да препознају који су све проблеми постојали, где су јавни извршитељи заиста кршили или злоупотребљавали процесна овлашћења. А тај пример гласи овако – уколико је судском одлуком обавезано извесно физичко лице, хајде да га назовемо опет Марко Марковић, да преда покретне ствари које су биле предмет парнице и та пресуда постаје правоснажна, значи, и извршна исправа, покреће се поступак извршења и, нажалост, те ствари буду украдене и буду предмет кривичног дела и не постоје, тада је јавни извршитељ, наравно, у складу са законом, наложио извршном дужнику да уместо покретних ствари које не постоје и не могу да се предају плати вредност тих ствари. И то не би било спорно. Не би било спорно да се каже – добро, украден је овај компјутер, ти сад мораш платити вредност тог компјутера. 

Међутим, шта је спорно било? Било је спорно што је тада јавни извршитељ потпуно дискреционо, без било каквог посебног овлашћења, уместо да узме у обзир да те покретне ствари које су биле предмет извршења или средство извршења имају свој степен амортизације, да су коришћене, употребљаване. Он је узео од одређених продаваца тржишну вредност непокретности и задужио извршног дужника неупоредиво више, у неупоредиво већем износу него што је то било логично и природно, а то значи да плати реалну, односно стварну вредност покретних ствари. Ту је проблем био када су у питању јавни извршитељи, зато што су њихова овлашћења тада била недовољно дефинисана, чак и непрецизно дефинисана и јавни извршитељ је могао на неки начин чак и да чини штету извршном дужнику, јер је уместо вредности ствари које вреде, рецимо, 500 динара ставио на терет извршном дужнику да плати 5.000 динара. 

Према томе, сада имамо један, да кажем, далеко бољи начин уређења и рада извршитеља и њихове контроле. Наравно, ми у посланичкој групи СПС инсистирамо на томе да се надзор над радом јавних извршитеља спроводи управо онако како би се санкционисала свака злоупотреба јавног извршитеља, сваки његов пропуст, свака његова грешка у раду и то, наравно, у дисциплинском поступку који се води у оквиру јавно-извршитељске коморе. 

Е сад, оно на шта бих желео да укажем, и ми смо испред посланичке групе поднели више амандмана, неколико амандмана на сам текст закона, то су извесне наше примедбе или боље рећи добронамерне сугестије где би евентуално закон могао још да се додатно побољша, па ћу почети не баш од самог почетка, него рецимо од члана 85. Предлога закона о изменама и допунама Закона о извршењу који се односи на члан 180. постојећег закона. 

Уважена министарко са сарадницима, и те како добро знате да је предложено доношење одлуке у форми закључка када се ради о додељивању и предаји непокретности. Е сад, наше мишљење је да одлука у форми закључка није добро решење и да би то требало да буде у форми решења, а не закључка. Зашто ово говорим? Говорим због тога, па бих вас замолио само мало пажње на једну чињеницу за коју сматрам да је јако битна. Моменат предаје купцу непокретности је последњи моменат када нешто може да се уради. Значи, моја је кућа предмет извршења и постоје у поступку извршења две одлуке, једна је, наравно, након изузимања моје непокретности, да се изврши додељивање, а коначна одлука је предаја. Обе ове одлуке се доносе у форми закључка. Против закључка не постоји правни лек, ни приговор, ни жалба. 

Ми сматрамо да би ове одлуке требало да буду донете у форми решења и да се против тог решења о предаји непокретности може изјавити приговор, у којој ситуацији не би морао да се изјављује приговор против решења о додели. А постоји и друго решење или боља варијанта, а то је и да се додељивање непокретности изврши у форми решења против кога би био дозвољен приговор, а онда и предаја непокретности повериоцу који у том поступку тражи да се његово потраживање намири, да буде могућност дата изјављивањем жалбе као правног лека. 

Дакле, у овом правцу мислим да би било добро размислити превасходно због заштите права грађана који имају уставно право на правни лек, да се и у овом правцу дефинише постојање правног лека. 

Друга примедба се односи на члан 8. који је у вези члан 24. постојећег Закона о извршењу и обезбеђењу, где јесу дефинисани правни лекови и где сте рекли да се приговор може изјавити против решења првостепеног суда и јавног извршитеља само кад је то приписано законом или приговор недопустивости извршења трећег лица. 

Сад, овде постоји један проблем за који се надам да ћете га прихватити као такав и да ћемо га заједно решити. Приговор недопустивости решења од стране трећег лица, као приговор трећег лица није правни лек, то је правно средство. Правни лек је жалба, правни лек је приговор, али и не и приговор трећег лица. Због тога против решења које је садржано у овом члану 24. треба да стоји само приговор, али не и приговор трећег лица зато што је приговор трећег лица средство, а не правни лек, па вас молим да само приговор трећег лица размислите о томе да се брише, јер мислим да је апсолутно сувишан у овој норми која је добро нормирана, односно чији текст може да се прихвати као квалитетно системско решење. 

Следећа примедба, на коју желим да вам укажем, јесте у члану 67. Предлога измена, а везује се за члан 149. постојећег закона. Ја вас молим да опет размислите, искључиво због грађана Србије који имају право на делотворно правно средство, а свакако најделотворније правно средство јесте жалба или приговор. Дакле, постојање правног лек, да се у члану 149. став 2. дефинише да се против решења из истог члана става 1. дозволи и жалба. 

Зашто ово говорим? Овде је у питању захтев за отклањање неправилности. Ми у пракси и те како добро знамо да захтев за отклањање неправилности није дао никакав ефекат или је дао мали ефекат. Раније против захтева за отклањање неправилности није постојао никакав правни лек, апсолутно никакав правни лек.  Уколико се захтев за отклањање неправилности у раду извршитеља, пошто извршитељ може да греши и на то су колеге народни посланици више пута указивали, да јавни извршитељ може да злоупотреби своја овлашћења, да нанесе штету извршном дужнику, па чак и извршном повериоцу, да некад поступа злонамерно и да због тога постоји могућност да се каже – слушај он неправилно ради, ја се користим захтевом за отклањање неправилности. 

Уколико се тај захтев за отклањање неправилности усвоји и прихвати као основ није спорно да се на тај начин санкционише рад јавног извршитеља, али да ли ће бити преиспитано то решење којим се прихвата приговор, односно захтев за отклањање неправилности остаје недефинисано, јер треба проверити и у другом степену да ли сам ја као судија правилно одлучио тако што сам прихватио приговор оне странке која је рекла извршитељ неправилно ради. 

Зашто? Па, можда постоји проблем који је објективне природе да он није извршио злоупотребу. Дакле, да је радио управо према стандардима, да је радио правилно. Значи, други степен одлучивања мора да оцени рад првостепеног судија. Зашто? Због тога што и првостепени судија може да погреши, и кад прихвата захтев за отклањање неправилности није искључено да постоји могућност да се поткрала грешка у таквој одлуци. Због чега у тој ситуацији не би била дозвољена жалба против решења којим се усваја захтев за отклањање неправилности. 

Следеће, што би било добро да размислите кад су у питању поједине одредбе Предлога закона о изменама и допунама о извршењу и обезбеђењу јесте чињеница која се везује за постојећи члан 151, извињавам се сад је то нови члан 151а, а у предлогу сте га означили под одредбом члана 68. као предлог измена и ту смо ми посланици СПС потпуно сагласни са вама да у циљу заштите интереса странака у поступку, а превасходно интереса повериоца који треба да наплати своје потраживање и који уобичајено дуго чека на наплату свог потраживања да на неки начин тај период орочимо. Дакле, да не иде у недоглед да извршни поступак учинимо што ефикаснијим. Због тога ова замена, замена средства извршења уместо да се на једној спроведе на другој непокретности мислим да би требала да има неку временску дистанцу, јер у предложеном тексту закона не постоји рок, већ је неодређен, ми смо мислили да би тај рок требало да буде рок најкасније до јавне продаје непокретности. 

Значи, најкасније до јавне продаје непокретности због тога што сматрамо да ће бити далеко ефикаснији, јер када се огласи продаја, то није спорно, али до тада можемо да чекамо безмало и годину дана, а овако уколико орочимо и кажемо, то је тај рок у коме се мора поступити и нека буде најкасније до продаје, односно до јавне продаје, мислим да ће на тај начин се постићи далеко већи степен заштите у правне сигурности како повериоца тако и онемогућити дужнику да злоупотребљавати било шта што се везује за извршни поступак. 

Оно што такође треба изменити или допунити везује се за члан 101. Предлога закона, он се односи на постојећи члан 212. Ту сте дефинисали следеће, надам се, да ће и посланици који слушају оно што говорим моћи да разумеју, каже се, у решењу о извршењу, односно закључку јавног извршитеља о спровођењу извршења одређује се да се непокретности и покретне ствари, значи, кућа и покретне ствари у кући, заједнички продају ако се покретне ствари налазе на непокретности или унутар ње. Значи, у кући су покретне ствари, оне које су неопходне за домаћинство или покућанство а кућа је наравно, непокретна имовина која је предмет извршења. А онда сте додали једну реч која би овде требала да се брише, а то је или ако су функционалној вези са непокретношћу. Или смета, не може бити или, јер не би било продаје да је то или, нема продаје. Значи, може бити – и ако су у функционалној вези јер јесу у функционалној вези, телевизор, веш машина, шпорет, било шта су у функционалној вези са објектом, са непокретном имовином и нема могућности да се прави дискрепанца или дистанца, односно или, може бити – и та реч или на неки начин овде заиста прави проблем. 

Даље, оно што је такође битно истаћи, када су у питању наши предлози јесте следеће, ви сте рекли да у Предлогу закона постоји јако осетљиво питање, са чим се ми посланици СПС а гарантујем и наши коалициони партнери слажу, најосетљивије питање интереса детета. У поступцима извршења имамо и онај део извршења који се односи на принудно одузимање и предају детета. Нажалост, то није редак случај. Нажалост, то су честе ситуације у нарочито споровима из области брачних односа, породичних односа где се дете одузима и предаје принудним путем. Е, сад, ви сте у овом делу изменили ранија решења и дефинисано је да надзор над спровођењем ове мере одузимања врши судија сада у овом предложеном тексту каже суд. Ми сада треба да поставимо, као посланици питање, у чије име, односно ко у име суда то спроводи. Суд је мало шири појам, у оквиру суда то може да ради или судија или судски извршитељ. 

Наше дубоко убеђење је да то не треба да ради судски извршитељ, јер је јако осетљиво питање. Јако је осетљиво питање одузимања, односно предаје детета принудним путем. То искључиво, ту врсту надзора мора вршити судија, како са становишта ауторитета судског, тако и са становишта јако велике пажње и посвећености овом питању. Није свеједно одузети мајци дете принудним путем и предати га оцу, уколико постоји једна таква одредба и, наравно, уколико се на тај начин чува интерес детета, а свакако је да се чува. Према томе, мислим да би ту у том правцу да се то коригује и да се на неки начин то измени.

Желим да вам скренем пажњу на један технички проблем који се може појавити у примени овог закона, где сте у члану 160, који се везује за члан 502. важећег закона, навели обавезу Јавног извршитеља да једном дневно подноси Извештај Министарству. Значи, дневно да подноси Извештај Министарству.

Уважена министарко, ја мислим да у Србији има неколико хиљада извршитеља и можете сад замислити да неколико хиљада извештаја дневно долази у Министарство. Ко ће да их обради? Пријем тих извештаја у тако енормно великом броју захтева ангажовање великог броја извршилаца, што значи радне снаге.

С друге стране, у овом делу би требало размислити да се овај временски период једном дневно продужи на једном месечно или на чак можда и дуже, због вас, а не због нас.

Захваљујем се и, још једном, имате пуну подршку посланичке групе Социјалистичке партије Србије за ове предлоге закона. Надам се да ћете са разумевањем прихватити наше добронамерне сугестије садржане у нашим амандманима и да ћете барем неке од њих прихватити. 

Данас сам изнео оне ставове за које се надам да могу бити предмет вашег посебног анализирања и евентуално уважавања када будемо коначно будемо дискутовали у појединостима, о амандманима. Наравно, очекујем барем један део за неке од амандмана да их прихватите као основане. 

До сада се нисам дотакао рада извршитеља, што ћу сада да учиним, и искључиво због грађана Србије одавде да пошаљемо једну врло јасну поруку, а то је да извршитеље не смемо посматрати, као што сам јутрос рекао, под предрасудама, да су они постављени ту како би лукративно деловали, стицали огромну материјалну корист, а да фактички тај извршни поступак буде обесмишљен поступак. Не. Напротив, циљ овог закона јесте, с једне стране, да се повећа степен правне сигурности извршних поверилаца у смислу да извршни повериоци имају предвидивост извршења, односно да могу бити сигурни да ће њихово извршење бити намирено. Са друге стране, да се заштите тзв. социјалне категорије извршних дужника, и то оне категорије извршних дужника који заиста у свом неком материјалном корпусу немају капацитет, односно потенцијал да на начин, који очекује поверилац, наплате своје потраживање. 

Међутим, то не значи да сада тај извршни дужник, који се налази у тој ситуацији и да има такву категорију, буде потпуно аболиран од наплате потраживања, јер би се обесмислио поступак извршења. 

Зашто ово говорим, уважена министарко? Дуго се у свим овим претходним изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу тражио прави начин како дефинисати институт несразмере или сразмере, када је у питању однос висине потраживања према вредности средства извршења. 

Лично мислим да сте ви сада у овом предложеном тексту закона о изменама овај институт коначно добро дефинисали, иако и даље у пракси може да изазове проблеме. Зашто ово говорим? 

У судској пракси су се дешавале разне ствари. Конкретно, ради се о ситуацијама где извршни поверилац подноси предлог за извршење и као средство извршења опредељује непокретност, стан. Стан је у центру Београд. Стан вреди, с обзиром да има површину од 100 квадрата, 300.000 евра. Његово потраживање је 15.000 евра. Не ради се о комуналним услугама. 

С једне стране, кад се погледа тај новчани износ долази се до неког логичног закључка да можда постоји несразмера. Међутим, он нема другу могућност, не постоји друго средство извршења да се наплати осим на тај начин. Ако се примене морални принципи, због чега би неко у стану од 300.000, ја морам бити толико, да не кажем, груб, али у сваком случају правичан, барем у моралном смислу речи, дуговао 15.000 евра, да их не измири, а вредност непокретности коју ужива је вишеструко већа.

Ако се посматра тај однос, онда је логично, продај стан, па ти купи стан за 200.000 евра или 270.000, али мени врати оно што ми дугујеш, односно због чега сам ја иницирао извршни поступак. Према томе, ово што сам рекао више се везује за оно што би могло да се окарактерише као позитивно када су у питању нормирања везана за овај ваш Предлог закона.

Где су проблеми уважена министарко? Проблеми су у судској пракси и вратићу се на оно што сам данас рекао, па ћу покушати још једном аргументацијом да вас убедим за ону жалбу, на којој инсистирам, када је у питању првостепено решење, а првостепено решење се односи на решење којим се усваја као основан Захтев за отклањање неправилности. 

Хајде да се посветимо и томе мало и да рашчланимо и следећу ситуацију. Када имамо приговор трећег лица, а приговор трећег лица се односи на недопустивост или недопуштеност извршења. Како? Да би грађанима било јасно, то значи следеће – да сте ви против мене, фигуративно причам, покренули извршни поступак, поднели предлог за извршење и тражили као средство извршења, односно да се извршење спроведе на мојој кући. Међутим, колегиница Радета подноси предлог за недопустивост извршења као треће лице и каже – не, то је моја кућа.

Ту долазимо у један проблем који се везује за судску праксу. Зашто? Зато што судови, уважена министарко, устројавају праксу која је апсолутно погрешна, хајде да будем и мало блажи, недопустива у смислу да се не цени тумачење закона, онако како закон треба тумачити. 

Закон о извршење у обезбеђењу кажу – ако треће лице има неко право. Шта значи „неко право“?  Не мора да буде право својине. Може бити и неко друго право, чак и право државине. Може да буде право закупа, односно државине по основу закупа и онда судови кажу – да, али ти као треће лице мени ниси доставио извод из листа непокретности где се види да је то твоја кућа. Један апсурд и онда долазимо у ситуацију да то треће лице остаје без непокретности. Зашто? Зато што се оно продаје у извршном поступку. 

Управо због тога говорим да би по овом захтеву, када се ради о неправилностима у раду извршног дужника, требали са повећаном пажњом посматрати подношење правног лека.

Ви сте мене упутили уважена министарко на члан 24. и није спорно али, ако грешим ја ћу вас замолити да ме исправите, јер ја изузетно уважавам ваше ставове, оно што у члану 24. стоји стоји као редован правни лек и жалба и приговор, што значи да се и приговор може поднети  против првостепеног решења. У ставу, колико се сећам, 3. 24, ако сам га добро оценио, протумачио и приговор је делотворан правни лек али је нормиран у том истом члану.

Моје инсистирање је било да се против тог решења којим се усваја захтев, као основан захтев за неправилност у раду јавног извршитеља може поднети жалба и да тим чланом то буде прописано како би се испитала правилност и законитост тог решења.

Даље, мислим да не можемо довести у сумњу једну чињеницу која је присутна без обзира колико осуђивали јавне извршитеље, сматрали их неким, условно речено, чиниоцима који на једноставан и лак начин долазе до зараде, што не спорим да су њихове јавно-извршитељске тарифе прилично високе, али то је ипак сразмерно свему ономе што они чине, јер они спроводе најосетљивији део поступка, а то је поступак реализације судске одлуке, односно одговарајуће одлуке, да ли је у питању извршна исправа или веродостојна исправа.

У сваком случају, оно што ми се чини битним да се зна јесте да су, а и ту ме исправите ако грешим, јавни извршитељи преузели преко два и по милиона од судова, када су као институт, односно као неко коме су пренета јавна овлашћења почели да раде. Шта то значи? То значи да су за два и по милиона предмета растеретили судове и да су убрзали поступке извршења, да су поступци извршења учињени ефикаснијим, да су наплате потраживања биле ефикасније.

Према томе, јавне извршитеље треба посматрати кроз ту призму с једне стране, а с друге стране осудити сваки, чак и покушај злоупотребе овлашћења јавних извршитеља. То сам данас у уводном делу и рекао, иза тога категорички стојим да је то једини могући начин да се уведе, апсолутни, да тако кажемо, ред у спровођење извршења.

На самом крају пошто не бих даље око самог Предлога закона, имајући у виду да сам као овлашћени представник посланичке групе СПС изнео све оне ставове за које сам сматрао да треба да буду присутни, молим вас да обратите пажњу на члан 77а и госпођа или госпођица Деретић, ви и колега Ћосић ћете ме, надам се, разумети. Члан 77а би требао да се односи и на јавне извршитеље. Ја вас молим да погледате одредбу члана 77а и да је компаративно посматрате не само према суду, него и према извршитељима, јер ја не видим ту разлику. 

Ако је јавном извршитељу дата надлежност да одлучује о одређеним правима и захтевима, због чега се онда не би члан 77а, који се односи на суд, односио и на јавног извршитеља? Мислим да би ту требало интервенисати и ту има места за измену и допуну и да у том правцу треба посматрати и амандмане које је поднела посланичка група СПС.

Видећете да управо та одредба указује да је суд надлежан да одлучује по правним лековима. Зашто у тој ситуацији не би био надлежан јавни извршитељ коме су дате надлежности које су прописане законом?

То би отприлике било све док не почнемо расправу о појединостима, о самом Предлогу овог закона. Наравно да ћемо изнети своје ставове и када будемо расправљали и о амандманима. Надам се да ћете тада неке од ових прихватити и још једном се захваљујем и понављам да ћемо подржати Предлог закона.

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.