Најновије

Интервју Ђорђа Милићевића за портал „Србијаданас“: Можете бити опозиција владајуће коалиције, али не можете бити опозиција народу Вести

Са Ђорђем Милићевићем, шефом посланичке групе Социјалистичке партије Србије, разговарали смо о изборима, опозицији, ситуацији у Народној скупштини, питању Kосова и Метохије, нападима на председника Александра Вучића, као и будућим плановима социјалиста.

После једног ружног животног искуства и тешке саобраћајне несреће вратили сте се у посланичку клупу, дочекани сте и са великим аплаузом. Можете само да ми објасните како сте се осећали у том тренутку? И шта се променило од тад?
– У политици сам пола живота, али читав свој живот сам у спорту. И најтеже од свега ми је пало то што су ми рекли да сам можда одиграо своју последњу утакмицу. Опет са друге стране тих шест месеци успео сам да заједно са породицом и са својим пријатељима победим утакмицу живота. То је оно што је најважније, то је период којег се нерадо сећам и о којем нерадо говорим, јер желим да га што пре оставим иза себе. Желим да се апсолутно ником не деси оно што се мени десило, јер благо речено то је један пакао. То је једна јако тешка ситуација, где сте 6 месеци одвојени од спољног света и од свега што се дешава. За све то време вам је потребна јака воља, психа и снага да бисте прошли све то. Наравно да нам је стуб и ослонац породица. И наравно да кад вам је најтеже помислите на оно најлепше, а то је да имате ћерку којој морате да се вратите да би се је извели на прави пут. Јер не можете бити толико себични, бар сам ја на то тако гледао, и оставити супрузи да то сама ради. Нисам имао могућност да је видим јако дуго, нити да комуницирам са њом и то ми је најтеже пало. Kажем, имао сам много велику подршку породице, имао сам подршку својих пријатеља, као и једног јако професионалног, стручног, лекарског тима на челу са Владом Ђукићем, а и подршку Ваљевског тима који ме је дочекао у Ваљеву и урадио прву операцију, која је трајала 8 и по сати.

Да ли је тачно да људи који доживе саобраћајну несрећу, доживе то као неку животну опомену и да ли промените ствари за које сте се као канили „сутра ћу, сутра ћу“?
– Ја не, нажалост, пријатељи ме због тога критикују, сад ћу Вам рећи и зашто. Најпре, питали сте ме о повратку у парламент. За мене је прво част и привилегија што могу поново да будем са својим колегама и колегиницама и што могу да дам свој допринос кроз законодавну активност, а то је оно што сам увек желео, као шеф посланичке групе, као посланичка група, колико је то у нашој моћи. Друго, сам мој повратак, за који је знала само председница парламента и још једна особа, а лекари су препоручивали да је рано за повратак, међутим, ја сам инсистирао да се вратим у Скупштину, јер сам на тај начин покушао да побегнем од свега.
– То је велика привилегија да добијете онакав аплауз и заиста дугујем велику захвалност свим колегиницама и колегама, не само из позиције, већ и опозиције, без обзира што се ми политички разликујемо, и оним колегама што нису били у сали, пре свега што су се интересовали у том периоду. Да ли човек извуче поуке – треба увек извући поуку из таквих ствари. Али ја сам неко ко, како да кажем, једино што ме у овом тренутку држи, испуњава је посао. Посао је нешто што ме покреће и мотивише, што ми даје посебну снагу и што ми помаже да заборавим све оно што не могу и не смем. Kолеге кажу да сам превише посвећен послу и критикују да превише времена проводим у сали и као председавајући да се превише посвећујем говору, гостовањима итд. Али људи не схватају да је то оно што ме у овом тренутку испуњава и одржава у сваком погледу. Јер, мој опоравак још није завршен, још имам неке здравствене баријере које неће бити тако лако отклоњене. Пазите, ја сам неко коме су рекли да има мање од 10 посто шансе да преживи, а ако преживим рекли су да ће опоравак трајати најмање две године. Ја сам после 6 месеци дошао у парламент и почео да радим свој посао. И то ме чини задовољним и срећним. Тих првих 30 дана у болници ви сте свега свесни. И свесни сте да можда сутра не постоји, а онда схватите колико само један дан живота има вредност. Е онда ова флоскула коју Ви кажете – оно што не стигнете данас оставите за сутра, за мене је потпуно бесмислена. Не, оно што не можете данас, морате данас и урадите данас осећаћете се боље.

Социјалистичка партија Србије је већ деценијама део политичке сцене, ових дана се све више прича о изборима, реците ми каква су Ваша очекивања? Шта мислите какве ће резултате Ваша странка остварити?
– Најпре морам да Вам кажем, ако направимо једну ретроспективу, Ви знате да о изборима није причала позиција, већ опозиција, тј. део опозиције, мислећи да је то начин да заплаши владајућу коалицију. А онда су одједном од тог громогласног става о парламентарним изборима одустали. Ваљда су схватили сурову реалност да можда неће политички преживети неки наредни циклус. И онда долазимо до оне политичке флоскуле „бојкот избора“. Бојкот не због процедуре и због неких нефер избора, јер ћемо моћи да кажемо да смо 2008. имали нефер изборе, па 2012. Значи исте су процедуре, ја не кажем да су оне идеалне, али су их они дефинисали и одједном им сад те процедуре не одговарају. Ми можемо данима и годинама да причамо о новим процедурама избора, али они желе да купе време, како би пролонгирали термин одржавања избора, јер су свесни политичког краха који би доживели.
– Свесни су, наравно, да би доживели крах на неким наредним политичким изборима. Што се тиче Социјалистичке партије конкретно, Ви знате да смо се ми увек залагали за редовне политичке циклусе. Не зато што се плашимо избора, просто то је наш принципијелан став. Али када сте мањински партнер у коалицији, већински партнер одлучује и ми смо поштовали одлуку већинског партнера, јер смо сматрали да он пре свега сагледава националне и државне интересе, па онда све остало. Значи није реч о партијским резултатима, већ о националним државним интересима. Дакле, увек смо се залагали за редовне изборе, ма шта истраживања говорила, ми се истраживањима не бавимо. Ми знамо да смо стабилизовали бирачко тело, да смо друга по снази политичких опција на политичкој сцени Србије. Kако знамо? Увек је најмеродавнији показатељ суд грађана, а то су избори. Ако имате ванредне локалне изборе у четири различите општине и резултати су далеко бољи од претходних, то је доказ раста. Ми смо друга политичка опција у Србији, изанализирали смо добро један одређени период који је иза нас, што се тиче резултата председник је говорио о томе пре неколико дана, видели сте, поставио је одређене циљеве, ми ћемо наравно гледати како да реализујемо те циљеве, али је суштина у следећем: Не мислимо ми да када дође до избора да у Србији треба све да стане и да се сви ми који имамо неку одговорност и обавезу окренемо изборној кампањи.

 

Kада дође до тих избора да ли и колико је Вама битан тај Ваш пласман у том моменту или комплетна и целокупна идеја коју носе сви ти избори?
– Нама је најважније у том тренутку да радимо посао за који смо преузели одговорност. Значи, кампањи се посвећујемо онолико колико нам то време буде дозволило. На нама је да радимо наш посао и радићемо га и током изборне кампање, а када дође дан када грађани треба да одлуче коме ће указати поверење они нек то одлуче, а ми ћемо увек поштовати вољу грађана. Дакле, без гламурозних, бомбастичних и скупих изборних кампања. Радимо посао за који смо преузели одговорност – то је наша кампања.

Вратићемо се још мало на опозицију, реците ми да ли имају политичку идеју, ако је немају, шта је циљ свих ових напада и бојкота у скупштини, и протеста?
– Најпре, ако ме питате за идеју, они немају никакве идеје. Мислим да су у заблуди. И ти ментори, који их у овом тренутку подржавају, стварају ту врсту заблуде код њих. Али ја се не бих превише бавио њима. Нема никакве идеје, нема конкретног програма, нема конкретног решења, зна се само једно, а то је да сте апсолутно против свега што чини и ради владајућа коалиција. Ми смо пре почетка бојкота рада парламента много пута водили расправе о различитим законским предлозима. Ако пођемо од тога да је најважнији закон буџет, јер буџет је живот, онда ви очекујете да кроз буџет од стране опозиције добијете и конкретне предлоге, а ми смо слушали само критике. Имали су прилику у парламенту да нам кажу постоји ли неки други пут и правац којим Србија треба да иде у наредном временском периоду, а тај списак да не буде списак лепих жеља, не оно што би грађани хтели да чују, зарад политичких поена, већ пут и правац који ће водити ка већој и јачој привредној активности, привредном расту, бољем животном стандарду, више радних места… Ако постоје тај пут и правац, дајте коначно да га чујемо. И нисмо имали прилике то да чујемо. То што се дешава, и протести, и бојкот парламента, и тужакање Србије у иностранству, све то и у краткорочном и у дугорочном смислу не може да нам донесе политичке поене. То је моје мишљење. Али имају једну другу димензију која није добра за Србију, штети интересима Србије, јер шаљу једну лошу слику о Србији. Јер они желе да парламент прикажу у најнегативнијем могућем светлу. Србији протести неће донети ништа добро, поготову у тренутку када се решавају ствари које су од изузетне важности за Србију, пре свега мислим на питања о националним и државним интересима, на пример питање Kосова и Метохије. Нама је потребна стабилност и масовно учешће грађана на изборима. На овакав начин они стварају деполитизацију која није добра.

Да ли мислите да постоји нека шанса за тим здравим политичким дијалогом са опозицијом? И тај бојкот у Скупштини говори у прилог или не говори у прилог томе? Да ли постоји шанса за преговарањем кад су у питању тако важна питања?
– Пре него што Вам одговорим на питање направићу једну дигресију – у питању је, рецимо, KиМ, ви имате албанске сепаратисте који имају такође различите политичке партије, ма колико се они наводно сукобљавали, ипак се уједине и по питању независности имају потпуно уједначен став. Да ли ми у Србији по питању Kосова и Метохије имамо уједначен став? Нажалост, не. Имате политичке странке које сматрају да је питање Kосова неповратан процес, имате политичке странке за које је једнострано проглашена независност Kосова прихватљива, дакле, не можете постићи консензус, а грађани од нас легитимно изабраних представника очекују одговоре на озбиљан однос по питању које није дневна политичка тема, то је питање које се тиче будућности Србије и сваког грађанина Србије, јер ће отворити низ других питања. Kада говоримо о тим питањима онда треба ићи ка томе да се изгради што шири могући консензус између свих релевантних политичких чинилаца на политичкој сцени Србије. Нажалост, ми до тог консензуса не можемо да дођемо. Ми и по питању KиМ слушамо критике. Председник донесе једну храбру политичку одлуку – покрене унутрашњи дијалог да би саслушао предлога, а да ли смо чули неки предлог опозиције? Нисмо. Али када чујете предлог од Ивице Дачића који каже да је разграничење можда једно од решења, према томе то је предлог Добрице Ћосић који је то много пре донео као могућу алтернативу. Ја мислим да је то један од начина за дугорочно, трајно, стабилно и компромисно решење на простору KиМ. Председник је званично изашао са ставом да је разграничење једно од тема и онда наилази на критике опозиције. Све у реду, али дајте да чујемо ваш предлог. Шта ви мислите, хоћете и даље да нам говорите и ЕУ и Kосово, па онда дође до једностраног проглашења независности KиМ. Па чекајте, јел су лица која су била на потерницама данас лидери тзв. приштинских власти, јел су то људи са којима треба да преговарамо?! Kрили су граничне прелазе до 2011. године, све граничне прелазе је парафирао Борко Стефановић. Па нека исправе ако грешим. Онда су стали 2011, јер су знали да иду избори 2012. године, па им то није ишло у прилог. Па су онда мењали резолуцију у авиону, па онда сами донесу одлуку да питање KиМ из Њујорка изместе у Брисел… Дакле не постоји тај консензус и то није добро. Србија је увек јака онолико колико је јединствена и зато треба да тежимо ка том консензусу. Мислим да су овим што су учинили, показали да су у политици зарад личних интереса, а не зарад оног због чега политика постоји. Јер ви ако се не појавите на седници на којој говоримо о животном питању, на којој говоримо о питању KиМ, зашто сте ви онда у парламенту? Ваљда је обавеза свих нас који смо добили мандат и поверење грађана да штитимо интересе Србије, а да ли их штитимо на овај начин? Е сад што се тиче дијалога у парламенту ви знате да један део опозиције никада није напустио парламент, већинска странка опозиције није напустила парламент јер схвата колико је то бесмислена идеја. Други део опозиције који је напустио парламент се вратио у парламент и преостали део опозиције ја сам дубоко убеђен да је у заблуди и да би се вратио у парламент, али ако би некако могао то да уради, а да не буде схваћено као њихов губитак, што је немогуће. Дакле, дијалог се у парламенту и даље води, без обзира што један део опозиције није ту. Значи, могуће је водити дијалог, много седница смо одржали у претходна два месеца и много важних закона донели, имали смо конструктивну расправу и конструктиван дијалог. Дакле нико никада није могао ни желео да спречи демократско сучељавање мишљења и демократску расправу, али је то морало бити у складу са пословником и уз поштовање достојанства Народне скупштине. Да покушамо да ту расправу са терена политиканства пребацимо на терен демократске расправе и аргументованог сучељавања мишљења. Ја врло често кажем, не снага силе, не тако што ћете чупати микрофоне, што ћете унети камен у Скупштину, што ћете држати трагикомични концерт у Скупштини, већ тако што ћете наступати са снагом аргумената. Није посланик снажан онолико колико је физички јак. Могуће је водити здрав дијалог и то показују ове седнице, а што се тиче преосталог дела опозиције који не учествује, Ви видите колико им то успева односно не успева.

Да ли мислите да је народ коначно сагледао неку реалнију слику?
– Мислим да да. Малочас сам рекао да су без идеје, без програма, без предлога, све су то политички памфлети, бледа копија онога из 2000. године што су грађани што пре желели да забораве. И без подршке грађана, и сами сте то рекли, све мања и мања подршка грађана тим протестима, зашто? Зато што су ти протести прво имали конотацију грађанских протеста, иако смо ми тада говорили да опозиција користи грађане да би их представила као своју политичку подршку, а онда смо дошли на то да су то коначно политички протести. Kада дођете на то да су то политички протести, онда ви од политичких протеста очекујете одговор на нека кључна питања. Ако су одговори на та кључна питања претња вешањем, претња робијом, блокаде саобраћајница, претње породицама, увлачење недужне деце политичара у читаву причу, цртање мете на челу сину и ћерци легитимно изабраног председника државе… Значи легитимно изабраног председника државе који има огромно поверење и подршку грађана Србије, онда вам је све потпуно јасно. Ја нисам могао да останем нем на те нападе, пре свега из својих личних и моралних разлога, јер знам да Александар Вучић зна да је породица најважнија ствар у животу. А то ми је и показао онда кад је мени било најтеже, он је био уз моју породицу. И ја данас, пре свега као човек не могу да останем нем и да не будем уз његову породицу.

Реците ми, Ваша партија је прославила 29. рођендан, како видите Социјалистичку партију за 10 година?
– Ми смо прославили 29 година постојања и политичког деловања и ви знате за тих 29 година од увођења вишестраначког система у Србији, ми смо све време релевантан политички чинилац на политичкој сцени, били смо у различитим политичким позицијама и зато кажемо да смо, без увреде осталих, странка са највише политичког искуства. За тих 29. година ми смо остали оно, што је за нас јако важно, верни правди и борби за обичног човека, и онда кад је било најтеже остати социјалиста, а то је тог фамозног 5. октобра 2000. године, када смо прошли један јако тежак период. Преживели смо много тога и то само говори о снази Социјалистичке партије Србије.

Да ли сте се и тад борили за јединствену Србију?
– Увек смо се борили за јединствену Србију. За 29 година колико постојимо, вероватно постоје ствари на којима грађани могу да нам замере, ми то не споримо, јер ко ради тај и греши. Нажалост, тих грешака нисте свесни када их чините, него након тога. Али грађани никада не могу да нам кажу једно – да смо било када, у било ком тренутку били против своје државе и против свог народа. Чак и онда када смо били на позицији опозиције, били смо на страни своје државе и свог народа. Ви можете бити опозиција владајуће коалиције, али не можете бити опозиција свом народу. Много је политичких странака, али је само једна Србија. Ми смо издржали два искушења – нисмо дозволили да нас позиција опозиције уплаши и да нас позиција власти исквари. Kомфучи је рекао да није највећа слава у томе да никада не паднете, него да када паднете знате да устанете и усправите се. То је оно што је Социјалистичка партија успела после 2000. на челу са Ивицом Дачићем. И поносни смо на то и на то што нас зову „црвени“. Јер та црвена боја је боја радника који су дали животе за борбу, за слободу и једнакост, а други нека црвене због срамоте.

Да ли сте остали доследни црвеној боји?
– Да, увек. А Социјалистичку партију за 10 година (и не само за 10, ово је тек првих 29 година партије) видим као партију будућности. Зашто то кажем? Идеја и корени из којих је настала Социјалистичка партија Србије су толико стабилни да ми не бринемо за будућност. Ми имамо своје наследнике, а где су наследници оних који су хтели да нас сруше 2000? Погледајте где су они данас, а где смо ми.

Извор и фото: Србијаданас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.