Približavanje obrazovnog sistema potrebama tržišta rada Poslanička grupa

Žarko Obradović, ovlašćeni predstavnik Socijalisičke partije Srbije o Predlogu zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i Predlogu zakona o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

U centru ovog zakona je jedan trougao koji čine student-poslodavac-visokoškolska ustanova. Glavni cilj poslodavca, odnosno visokoškolske ustanove i poslodavca je da student dobije što kvalitetnije kompetencije, znanje, sposobnost, veštine i stavove. To je suština celog obrazovnog procesa.

 

Poštovani gospodine Arsiću, poštovani gospodine Šarčeviću i ostali članovi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,

dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o predlozima dva zakona koji su predmet današnjeg razmatranja.

Želim pre svega da kažem da će poslanička grupa SPS glasati za Zakon o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i o Zakonu o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija. 

Ja ću pokušati da kažem nešto više o Zakonu o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju. Naime, za nas u SPS donošenje ovog zakona predstavlja nastavak reformi u obrazovanju koje čini Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo, i jedan veliki korak napred u približavanju obrazovnog sistema potrebama tržišta rada.

Ne treba, naravno, razgovor o visokom obrazovanju ili razgovor o obrazovanju uopšte u ovom cenjenom domu svoditi samo na odnos obrazovanja i tržišta rada, jer uloga obrazovanja je daleko šira, sa stanovišta nivoa celog društva, ali danas govorimo o Zakonu o dualnom obrazovanju pa je red i da se malo bliže okrenemo i kažemo nešto i o ovom aspektu obrazovnog procesa.

Vlada je napravila već jedan dobar korak napred kada je donet Zakon o dualnom obrazovanju, kada je obuhvaćeno i srednje obrazovanje. Korak napred su takođe bila i neka rešenja iz Zakona o visokom obrazovanju, pre svega mislim na Savet poslodavaca, jer je tada normativno uređeno prisustvo poslodavaca u visokoškolskim ustanovama i samim tim su otvorena vrata za jače vezivanje tržišta rada, odnosno privrede i visokog obrazovanja. 

Ne treba zaboraviti, ne treba prenebregnuti činjenicu da problemi povezivanja obrazovnog sistema i privrede Republike Srbije traju već tri decenije, od sredine 80-ih godina prošlog veka, kada je krenula ekonomska kriza, da ne pominjem sankcije od 1992. godine, potom i pljačkašku privatizaciju posle 2000. godine. Privreda Republike Srbije je gotovo uništena i zadnjih nekoliko godina zahvaljujući velikim aktivnostima Vlade Republike Srbije privreda je ponovo stala na svoje noge. Sada je stvarno stvoren dobar osnov za povezivanje obrazovnog procesa i tržište rada.

Naime, do sada smo imali jednu praktičnu situaciju da su privrednici uvek govorili da svršeni studenti ili srednjoškolci izlaze sa znanjem koje je nepotrebno za potrebe tog preduzeća. Kada smo ih pitali šta oni traže ili šta nude ili na koji način bi oni želeli da se uključe u obrazovni proces, a da dobijemo tu povratnu spregu njihovih zahteva koje bi mogli posle inkorporirati u obrazovni sistem, onda smo ostajali uglavnom bez odgovora. Sada imamo niz rešenja u ovom zakonu koja jednostavno povezuju poslodavce i visokoškolske ustanove. 

Mislim da je Vlada ovim napravila veliki korak napred. Napravila je jedan veliki iskorak, odnosno Ministarstvo i, figurativno rečeno, Ministarstvo je sada bacilo jednu rukavicu u lice poslodavcima i pozvalo ih da zajedno sa visokim obrazovanjem oblikuju one kadrove koji će biti potrebni za razvoj ekonomije. Vlada je već dosta učinila u ekonomskom delu, u stvaranju ambijenta za ovo povezivanje. Evo, pomenuću, pre neki dan su objavljeni podaci „Fajnešel Tajmsa“ da je Republika Srbija po stranim investicijama u 2018. godini učinila više nego bilo koja zemlja u svetu, u odnosu na svoj BDP. Pomenuto je 107 projekata direktnih stranih investicija, oko 5,8 milijardi dolara i u tom članku je rečeno da Republika Srbija je otprilike napravila napad 12 puta veći nego što se očekuje od njene ekonomije i veličine i da postoji konstantan rast stranih ulaganja od 2015. godine. Objektivno, to je ta ekonomska dimenzija koja pogoduje uvođenju Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju. 

Naravno, taj zakon ne bi bio moguć, kao ni Zakon o srednjem obrazovanju, ukoliko nema kvalitetne ekonomije. Ali kada imate ovakve podatke koji postoje i kada imate jednu uzlaznu liniju kretanja ekonomije u našoj zemlji kao što je prisutna zadnjih nekoliko godina, onda je potpuno logično da se donese ovakav jedan zakon.

Sada se donosi model zakona o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju i već sam pomenuo ono što je učinjeno ranije. Kada bi se razumeo ovaj zakon, jer sam primetio da mnogi diskutanti do sada nisu rekli ili gotovo ništa nisu rekli o sadržaju samog zakona, da se vidi u čemu je sadržaj tog zakona i zbog čega je on tako kvalitetan, jer se više govori o dualnom obrazovanju i značaju sa ili bez pozitivnih efekata, ali se ne pominje sadržaj samog zakona. 

Naime, kada se pogleda sadržaj samog zakona, vidi se da je u centru ovog zakona, moram da podsetim i da kažem, jedan trougao koji čine student-poslodavac-visokoškolska ustanova i da je glavni cilj poslodavca, odnosno visokoškolske ustanove i poslodavca da student dobije što kvalitetnije kompetencije, znanje, sposobnost, veštine i stavove i da je to suština celog obrazovnog procesa. Naravno, da bi se postigao cilj koji je postavljen u ovom zakonu, vrlo je detaljno opisana i uloga poslodavca. Jedna je strana dimenzije kako će visokoškolska ustanova u svom programu napisati sadržaj tog programa, ali je strašno važno na koji način će poslodavac suštinski učestvovati u izradi studijskih programa. Napravljena je dobra ravnoteža u strukturi časova aktivne nastave, 450 sati godišnje časova nastave vezano za predavanja, vežbe i druge oblike aktivne nastave, a 450 časova kroz učenje, kroz rad. 

Važno je istaći dva elementa ovog zakona koji su nekako ostali u drugom planu. Naravno, svako tumači na način na koji to želi, ali oni pokazuju da one visokoškolske ustanove koje žele da rade na sebi i koje misle o budućnosti, misle o mladima i imaju veze sa privredom, imaju studijske programe koji su vezani za privredu, imaju razvojni karakter, one će, naravno, nastojati da nađu partnere i u tome će im pomoć Savet poslodavaca koji imaju u strukturi svoje ustanove. Naravno, tražiće i druge.

Ta dobrovoljnost je iskazana ne samo da visokoškolska ustanova može da bira partnera, da se napravi model dualnih studija u visokom obrazovanju, nego je ta dobrovoljnost prisutna i kod studenata. Studenti taj princip dobrovoljnosti imaju. Ako žele, oni će se upisati na model studija dualnog obrazovanja i oni će sve to obaviti putem konkursa.

Vrlo važan deo ovog zakona je odnos visokoškolske ustanove i poslodavaca i odnos poslodavaca i studenata. Zakon je ovde precizan, utvrđen je pravni osnov koji daje sigurnost svim stranama u ovom procesu, jer Ministarstvo je po meni dobro rešilo sve ove stvari na pravi način. Pomaže studentu da se oseća sigurnim, da njegova jedina aktivnost bude da uči i da stekne kvalitetno znanje, da unapredi svoje kompetencije. Članom 19. Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju je predviđeno da u slučaju da nastupe određene okolnosti, student može nastaviti obrazovanje na drugoj visokoškolskoj ustanovi, ali je takođe, ako nastavi program u nekoj visokoškolskoj ustanovi, pošto i sami znamo da je vezano za samo postojanje visokoškolskih ustanova, da i tu postoji objektivno jedan proces. Pri tome mislim i na procese akreditacije i svega onoga što čini sastavni deo visokog obrazovanja, ali je utvrđena odredba koja pruža mogućnost zaštite studenta u slučaju da kod poslodavca nastupe određeni problemi. To je navedeno u članu 17. stav 4. ovog zakona, gde se govori da mogu nastupiti određene, predviđene tehnološke, ekonomske i druge promene kod poslodavaca i onda je sasvim logično da student treba da bude zaštićen. Dobro je što zakon sadrži ovu odredbu, ili, kada visokoškolska ustanova raskine ugovor sa poslodavcem, u slučaju da poslodavac ne ispunjava sve one odredbe koje zakon predviđa vezano za obavljanje nastave u onom delu koji se odvija tamo. 

Takođe, važno je što je član 21. ovog zakona, predvideo sve obaveze i predvideo materijalno i finansijsko obezbeđenje studenata. Predviđeno je da student može dobiti od poslodavca i troškove vezano za smeštaj, za ishranu u studenskom domu, troškove prevoza, ali je rešeno i pitanje naknade, najmanje 50% od osnovne zarade zaposlenog na istim ili sličnim poslovima, a onda je u odnosu na godine studija napravljena određena gradacija, što je sasvim logično, jer student prve godine nema ista znanja i sposobnosti ili iste veštine, koje stiče kod poslodavca, u odnosu na studenta treće i četvrte godine.

Važno je pomenuti da je student u prilici da kod poslodavca stekne  kompetencije, da ih unapredi i tu je veoma važna uloga mentora kod poslodavca, jer on treba da ga provede kroz one praktične aktivnosti koje se odvijaju kod poslodavca.

Na kraju, postoji jedan vrlo utvrđeni nadzor nad zakonom od strane dva ministarstva, Ministarstva rada i ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja.

Drago mi je što je Ministarstvo prosvete vrlo jasno i precizno navelo i ciljeve, koji su predviđeni ovim zakonom. Ministre, bez namere da menjam sadržaj ovog zakona, mislim da ste izostavili jedan cilj, a koji se postiže ovim zakonom. Nemam nameru da dajem amandman, ali veoma je jasno da će ovaj zakon, kada se primeni postići jedan cilj koji je vrlo važan za visoko obrazovanje. Bio sam slobodan da ga formulišem, a to je unapređenje kvaliteta visokoškolskih institucija i njihove konkurentnosti u evropskom prostoru visokog obrazovanja i drugim prostorima koji se bave pitanjima kvaliteta visokoškolskih ustanova.

Zašto sam pomenuo ovo? Nesporno je da će primena Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju unaprediti kvalitet visokoškolskih ustanova. To je apsolutno nesporno. Ako pogledate način na koji se visokoškolske ustanove vrednuju, u evropskom prostoru visokog obrazovanja i širom sveta, onda ćete videti da je ta veza sa privredom jedan od veoma važnih kriterijuma. Potpuno sam ubeđen da ćemo sa ovim zakonom i podići nivo kvaliteta našeg obrazovnog sistema u različitim listama kvaliteta.

Poštovani gospodine ministre, mi kada govorimo o Šangajskoj i drugim listama kvaliteta, govorimo stalno o citiranosti. Meni je drago, jako mi je drago što je predsednik Vučić, što ste Vi, što je Vlada napravila taj korak da pomogne da se što veći broj istraživača uključi, da se unaprede, da se finansijski pre svega, pa i na druge načine, stvore uslovi da što veći broj naučnika učestvuje u tom obrazovno nastavnom procesu i da se i kroz citiranost pokaže kvalitet obrazovnog sistema koji mi posedujemo. 

             Mislim da javnost nije u dovoljnoj meri upoznata sa svim kriterijumima koji su obavezni kada se vrši rangiranje visokoškolskih ustanova, jer da jesu onda bi videli koliko u stvari mi imamo kvalitetan obrazovni sistem, ali zbog kriterijuma koji postoje, jednostavno nismo na mestu koje nam pripada. Primera radi, jedan od kriterijuma je bila, naravno koliko dobitnika Nobelove nagrade je zastupljeno u visokoškolskim institucijama. Ja imam podatak od pre nekoliko godina da je recimo 70% dobitnika Nobelove nagrade bilo među 35 prvih univerziteta koji su svrstani na Šangajskoj listi univerziteta. Recite mi, koji će univerzitet van, da kažem, anglosaksonskog govornog područja uspeti da na materijalnoj bazi angažuje ili koji uopšte uspe da dobije nobelovca iz oblasti uglavnom prirodnih nauka ili ekonomije? Druge nauke su nekako ostale po strani. Onda se postavlja jedno logično pitanje, jesu li ti univerziteti slabiji od ovih? Nisu. Oni su takođe kvalitetni, ali postoji i u tom akademskom svetu neki red stvari, šta god da to znači, i onda jednostavno ti fakulteti su na određen način privilegovani. Ili, isto se odnosi na mogućnost njihovog angažovanja. Znate, za univerzitet kao što je naš, koji se nalazi u zemlji koja je u tranziciji, koji je inače vrlo kvalitetan, teško možete da angažujete nobelovca zato što to iziskuje određene materijalne troškove.

Da ne pominjem citiranost, citiranost naravno u oblasti prirodnih nauka to je sasvim logično. Ali, imamo citiranost i u oblasti naučnih radnika i istraživača u oblasti društvenih nauka. U kojoj su meri male zemlje, zemlje u tranziciji interesantne u časopisima da bi se mogao članak sa ovih prostora objaviti u dovoljnoj meri? To je jedan drugi problem koji nadilazi raspravu o ovom zakonu.

Ono što je meni drago, to je činjenica da se ovim zakonom unaprediti saradnja privrede Srbije sa visokoškolskim ustanovama i onda ćemo i mi moći da kažemo da ta veza privrede i visokog obrazovanja ima svoje mesto, pa nadam se i da pomenemo neke odgovarajuće statističke podatke.

Gospodine ministre, želeo bi da vam skrenem pažnju na još jedan, po meni, važan element ovog zakona. Vi ste i na odboru govorili, i u sadržaju ovog zakona se govori o onim oblastima za koje će ovaj zakon biti najinteresantniji. To su pre svega tehnike, inženjerske nauke, informacione tehnologije, zdravstvo, pomenuta je ekonomija, finansije i menadžment. Ali, ja sam potpuno ubeđen da će i društveni fakulteti iz oblasti društveno-humanističkih nauka imati svoju šansu. Naravno, da ne pominjem akademije strukovnih studija, one ovde imaju ogromnu šansu i znam i za Baden-Virtemberg saradnju koja postoji godinama. 

Želeo bih da vas upoznam sa onim što Fakultet bezbednosti čini. Pored uvođenja nastave, većeg broja studija i modula, preuzetih sa evropskih univerziteta, analizirane su mogućnosti da se stvori i mreža znanja, pa da se formira nacionalni simulacioni centar, da se kroz njega objedine svi resursi kojima se u Srbiji raspolaže na planu bezbedonosnih simulacija i da se usluge ponude na regionalnom nivou. Centar će biti distribuiranog karaktera sa glavnim laboratorijama na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Vojnoj akademiji i Kriminalističko policijskoj akademiji. Pored dva softvera koji se već koriste, na čijem se proširenju kapaciteta radi, nabaviće se i osam profesionalnih softvera za simulacije i tri pomoćna softvera. Hardver pored standardne opreme, uključuje i nabavku dronova za vežbanje. Softveri omogućavaju simulacije sajber napada, požara, poplava, saobraćajnih nezgoda, terorističkih napada svih vrsta i obima, simuliranje huliganskih napada u odnosu na gotovost svih aktuelnih bezbedonosnih rizika. 

U okviru projekta, moraju u narednih godinu i po dana biti razvijeno barem pet simulacija i održano barem toliko vežbi sa više od stotinu učesnika. Ja sam vrlo svesno, namerno pomenuo ovo što rade fakulteti iz oblasti društveno-komunističkih nauka, ali je to vezano, gospodine ministre, sa odredbama zakona i to čini mi se sa članom 6. stav 3. gde se kaže da visokoškolske ustanove, pored veze sa poslodavcem, uz saglasnost visokoškolske ustanove, deo učenja mogu obaviti i kroz trening centre i drugo pravno lice koje realizuje obuke. 

Mislim da je ovo sjajno rešenje, jer onda tako daje priliku upravo za ovakve projekte iz društveno-humanističkih nauka koje neće biti u mogućnosti da možda nađu odgovarajuću kompaniju gde bi nekog studenta ili veći broj studenata društveno-humanističkih nauka angažovala za svoje potrebe. Jer, imamo logiku da dualnog obrazovanja ne vezano više za proizvodnju, neposrednu proizvodnju prirodne nauke. Ali, primer koji sam ja naveo apsolutno pokazuje da i za drugu stranu ima mesta i samo od inicijative fakulteta, da kažem, zavisiće, kako bih rekao, u kojoj će meri biti izneta i kakav će biti kvalitet te ponude upućen poslodavcima, a mislim da poslodavci ne mogu ostati nemi na ovu ponudu, da moraju odgovoriti. 

Unapred se radujem svim onim pozitivnim efektima, jer pominjem još jedanput, jedan od principa ovog zakona je dobrovoljnost. Sada je Vlada uradila mnogo, Ministarstvo je napravilo odličan zakon, mi ga usvajamo za nekoliko dana i onda je sledeći korak na poslodavcima. Oni će morati da kažu, odnosno da prihvate pruženu ruku i da studentima daju mogućnost da unaprede svoje znanje. Posle ovoga niko neće moći da kaže da studenti nemaju praktične veštine, da su kompetencije nedovoljne, da su njihova znanja, sposobnost, veštine ili stavovi, da kažem, manje vredni, jer će to onda biti nepouzdan stav tog poslodavca. Ako bude želeo da sarađuje sa visokoškolskim ustanovama Republike Srbije, ovaj zakon mu daje tu mogućnost. 

Mi u SPS ćemo naravno glasati za usvajanje ovog zakona, zato što mislimo da je reč o odličnom zakonu, koji ne samo da ne unapređuje obrazovni sistem, nego i pomaže privredi Republike Srbije u njenom budućem razvoju. Hvala vam.

Kategorije: Poslanička grupa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.