Дејан Раденковић, народни посланик Социјалистичке партије Србије говорио је о Предлогу закона о изенама и допунама Закона о буџету Републике Србије за 2019. Годину.

Више не дискутујем о томе како угасити пожар, него да ли је буџет довољно развојан, наклоњен расту, социјалан или конзервативан. Више не дискутујемо да ли ће пензије бити редовне, држава на ивици банкрота. Дискутујемо о томе како са истим нивоом пореских оптерећења поделити или инвестирати буџетски суфицит.

Даме и господо народни посланици, уважени министре са сарадницима, људи у Србији знају да се ништа не дешава преко ноћи. Зато верују данашњој већини и њеном делу који се поноси што има срце на левој страни и највише искуства.

Овако сам коментарисао последњи ребаланс буџета Републике Србије, а прошло је већ доста воде Дунавом и Савом, Ибром и Дримом од тада.

Још неке делове ћу прочитати, које сам тада рекао. Ребаланс буџета је неопходан, јер је наша стварност другачија од пројекције са почетка године, а мере које предлаже Влада су тешке, горке, али у овом тренутку потребне и представљају само део мозаика реформи које ће промени нашу земљу на боље. Ако се зауставимо само на фасцинацији бројевима у буџету и истицањем да прво морамо да решимо јавне финансије, а да у међувремену не можемо начети остале изворе проблема, нећемо никуда стићи. Међутим, свима је јасно да знамо где желимо стићи и да се мора много тога променити.

Стигли смо где смо наумили. Мере које предлажемо више нису горке, а остварени резултати одишу надом. Више не дискутујем о томе како угасити пожар, него да ли је буџет довољно развојан, наклоњен расту, социјалан или конзервативан. Како било, више не дискутујемо да ли ће пензије бити редовне, држава на ивици банкрота, дискутујемо о томе како са истим нивоом пореских оптерећења поделити или инвестирати буџетски суфицит.

Готово као да смо у земљи чуда. Знате, то је земља без инфлације, са стабилним растом БДП, са стабилним јавним финансијама. То је земља која иде напред, а иде зато што схвата већину ствари о којима социјалисти говоре годинама.

Без неке посебне жеље да избегнем да ме неки од неприсутне политичке опције, које незадрживо иду на пут да их неће наћи ни највећи статистичари, оптуже да себе плагирам, поновићу још неке ствари које сам рекао када смо последњи пут радили ребаланс и решавали проблеме једне велике фискалне неодговорности која је трајала годинама.

Битка се води на много фронтова, а због болне видљивости дефицита, чак и искусни економисти су склони поверовати да је он само нешто што се исправља техничким мерама, било да су то смањење расхода или повећање пореза, било бољом наплатом или пажљивом емисијом права, и то је тачно само у року од неколико месеци, али се то мора урадити и то не може бити популарно.

Добро је што су сви свесни да је ово што радимо принудно и привремено, изнад свега, да је ово само предуслов, а не лек који решава све. Ми се сада бавимо последицама, јер од деловања на узорке до резултата таквог деловања мора да прође време.

Ми смо ушли у битку са узроцима проблема. Донесени су реформски закони, а нови тек чекају овај сазив. Чека нас претресање јавних предузећа, чека нас регулаторна реформа, чекају нас предузећа у реструктурирању, чека нас пореска реформа која ће постепено смањивати оптерећења, а истовремено и смањивати толеранцију на бег у сиву економију. Чека нас много тога и не бежимо од тога, али нећемо рећи да то даје резултате одмах.

За све треба време да би дало плодове, а нешто се мора урадити одмах. Не може прво да нам буде добро, а онда да мењамо. Морамо бити реални, ситуација није добра на први поглед, а имамо разлога да верујемо да може бити боље ако се буде храбро и одлучно радило на решавању узрока проблема.

На том путу ћемо наићи на препреке, али ако подбацимо, последице ће бити јако лоше. Дошли смо наравно на крај једног пута и сад смо на почетку новог. Путовање старим, макадамским друмом је било тешко, а сада смо стигли на један леп магистрални пут и градићемо аутопутеве фискалне економије. Путеви који доносе више плате, веће стопе БДП, ниску незапосленост и, наравно, лепши живот.

Да избегнемо хвалисање, јер је то толико слатко, топло, опијајуће, толико неодговорно и без зрна опреза. Ушли смо у зону малог дефицита који је био предвиђен пројекцијом, а потом увелико замењен суфицитом. Користимо старо погонско гориво, дозвољени допинг, и то је знак да смо стигли где смо наумили и да нам је тест за будућност да ли ћемо знати да користимо овог пријатеља раста да нас греје, а не да нас спали, као пре једну деценију. Кредитни рејтинг је све бољи и на нама је да наставимо са реформама.

Повећавамо плате у јавном сектору и тиме се коначно људи, који су поднели терет реформи, сада када има услова, награђују за све што су дали нашој земљи. Не може се кукати да нам одлазе лекари, професори, научници, а истовремено не улагати у њих. Можда би било боље да се средства усмеравају прецизније, али то јесте изазов за наредне године, иде на боље, расправа се усмерава на то да ли ће бити баш добро или само добро.

Даме и господо народни посланици, за разлику од многих који су и осредње резултате усмеравали у повећање плата, а на инфраструктуру заборављали, ми нисмо заборавили јавне инвестиције, Србија је земља где се не машта о инфраструктури, већ земља где се гради и за овај ребаланс можемо да кажемо да је инвестициони.

Наша једина брига је апсорпција, а не мањак средстава. Знамо да је новост да ребаланс није кресање трошкова или ново задужење, а ваља се навикнути на добро. Добро је добро које није последица визионарске пљачкашке приватизације или трошења прихода које свако зна једнократно да намакне. Мислимо да није потребно рећи да ли ћемо подржати плодове нашег рада, нити да ћемо наставити још боље да радимо. Захваљујем се на пажњи.

Фото: Новости