Најновије

Велика улога Агенције за осигурање депозита у консолидацији финансијског стања у Србији Посланичка група

Неђо Јовановић, народни посланик Социјалистичке партије Србије о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о осигурању депозита.

Истичем велику важност унапређења рада Агенције за осигурање депозита,строжију контролу над имовином банака које се још увек налазе у стечају, заштите имовине у смислу заштите стечајне масе и на тај начин релаксацију стечајних поступака. Агенција за осигурање депозита учествује у решавању не само финансијских питања, него финансијске стабилности у целини, а то подразумева потпуну консолидацију финансијског стања у Републици Србији.

Уважени министре са сарадницима, поштоване колеге народни посланици, имајући у виду да је овлашћени представник наше посланичке групе, наша другарица Снежана Пауновић, истакла јасан став СПС у погледу подршке сету ових закона, ја то нећу понављати, али мој фокус дискусије ће бити више везан за измене и допуне Закона о осигурању депозита.

Наиме, Агенција за осигурање депозита јесте институција која има изузетно важну улогу, изузетно велики значај, нарочито као стечајни управник у стечајним поступцима који се воде над банкама. Због чега ово говорим? Говорим управо због тога што се ради о изузетно дугим стечајним поступцима, о изузетно сложеним стечајним предметима, где се, нажалост, због управо такве ситуације дуготрајног вођења поступка судови етикетирају на крајње негативан начин, по мени потпуно неоправдано, имајући у виду да нису судови криви због чега су банке дошле у позицију у коју су дошле.

Један од потеза који треба, у сваком случају, подржати, када је у питању пословање Агенције за осигурање депозита, јесте покушај да се релаксира финансијско стање, када су банке које имају лоша потраживања у питању, и тај пословни потез јесте био везан за понуду на тржишту, продаје тих тзв. лоших потраживања банака, којих није било мало. Ради се о потраживањима, не само банака, већ и државе према правним лицима чија је номинална вредност, ви ме исправите, била својевремено 1,82 милијарде евра, а мислим да је укупно 727 милијарди евра.

Оно што ми се чини, можда подаци не одговарају баш статистици која постоји, али у сваком случају ради се о изузетно високим износима.

Оно што треба истаћи јесте да је кроз понуду ових потраживања на тржиште извршен покушај релаксације банака са једне стране. Са друге стране, то је једна врста покушаја да се у склопу стратегије коју води Народна банка Србије и Агенција за осигурање депозита реше сва ова питања која, да будемо искрени, трају близу 20 година. Зашто кажем близу 20 година? Због тога што се ради о стечајевима над банкама које су још 2002. године отишле у стечај, а поменућу „Беобанку“ или „Београдску банку“, „Инвестбанку“ и неке друге банке. Године 2004. је један други број банака, такође, отишао из истих разлога у стечај, да би се тај тренд одлазака банака у стечај наставио 2012. и 2013. године.

Чини ми се, ако сам добро забележио тај податак, да је понуђено потраживање од „Беобанке“ износило 355,5 милиона евра, ако сам тај податак добро перципирао. „Нова Агробанка“ 196,8 милиона евра, затим следи „Универзал банка“, „Развојна банка Војводине“ итд.

Надам се да су ови подаци тачни или приближно тачни. Уколико постоји негде нека грешка, наравно, нећете ми замерити, јер је суштина моје дискусије управо да укажем на то да је огроман обим потраживања, лоших потраживања био предмет растерећења управо на овај начин, кроз понуду на тржиште. Како ће тржиште да одговори на ту понуду, то је ствар тржишта, па ћемо и ми народни посланици и Министарство финансија на то имати одговор, надам се, у скорије време.

Оно што треба истаћи да је крајњи циљ решавања проблема банака је да ти проблеми, не само што трају више година уназад, већ буквално коче привреду Републике Србије. Због тога смо ми у посланичкој групи СПС, уважени министре, сагласни са вашим ставом да ће се продајом ових потраживања, на које сам указао, имовина вратити у привредне токове, како би се поново активирали ресурси. То значи да се ослобађа имовина која је годинама била заробљена и, наравно, уколико на тај начин учинимо један напор да вратимо у привредне токове, утицаћемо на привредни раст. Мислим да је то био и ваш став када сте се одлучили да испред министарства уђете у ову стратегију са доприносом да се ови проблеми што пре реше.

Морам да истакнем, опет ћу оставити иза себе резерву, да је у јуну ове године продато око 240 милиона евра првог пакета проблематичних кредита. Мислим да је тај податак тачан и мислим да је то учињено чак после 18 година. Значи, први пут после 18 година је један такав потез учињен. Зашто? Због тога што за ових 18 година нико није прстом мрднуо да се овакви финансијски проблеми уопште појаве, а камоли да се реше.

Продаја спорних потраживања је иначе дефинисана у програму који Србија има и у пакету мера са Светском банком и ММФ. Агенција за осигурање депозита је током последњих 15 дана објавила три огласа за продају некретнина седам државних банака у стечају.

Када ово говорим, такође истичем веома велику важност и улогу Агенције за осигурање депозита у смислу решавања не само финансијских питања, него финансијске стабилности у целини, а то подразумева потпуну консолидацију финансијског стања у Републици Србији.

Наравно да се ради о понуди непокретности изузетно велике вредности. Зашто ово говорим? Ради се о банкама које су имале огромну имовину. Та имовина је бележила цифре када је вредност у питању, не више милионску, него на десетине милиона. Та имовина је сада мање или више заробљена. Од те имовине апсолутно нико нема корист, најмање држава. Да не говоримо о повериоцима стечајних дужника, а стечајни дужници су банке у стечају. Па се поставља питање како ће се намирити повериоци стечајног дужника, стечајни и разлучни повериоци уколико се ова имовина не одблокира?

Дакле, постоји проблем који се може мултиплицирати и добро је што сте приступили овом проблему на начин решавања како сте га трасирали, а управо преко Агенције за осигурање депозита над којом, да будем искрен, се мора вршити и одређена контрола рада, без обзира што у задње време имамо позитивне трендове на које сам ја указао.

Кад кажем да се ради о имовини вишемилионске вредности морам да укажем само на неколико карактеристичних података. Рецимо, грађевинско земљиште „Универзал банке“ у површини од 53.000 метара квадратних, мислим да је то управо овде у Београду, је изузетно велике вредности. Довољно је да се та имовина прода како би се релаксирала позиција стечајног дужника, омогућило равномерно и најповољније намирење стечајних поверилаца и других поверилаца. Ту су наравно и разлучни повериоци, али хајдемо да будемо искрени и да се релаксира суд, јер смо суду везали руке. Привредним судовима смо везали руке, уколико ово не урадимо, због тога што ће стечај да траје још дуже него што траје до сада. Према томе, ово су неке ствари које се морају истаћи као потези који имају оправданост.

Држава је решила да наплати имовину пропалих банака и мислим да је покушај да се оствари онај новчани износ који ће остварити све напред наведене циљеве управо суштина покушаја да се стратегија, не само спроведе, него да се доведе до коначног циља, да више у стечајевима немамо банке које имају, управо овакав статус о коме сам говорио.

Оно што би такође требало истаћи, мислим да су и ти подаци за проверу, па у колико нису тачни, ви сигурно имате прецизније и тачније податке, али према сазнањима до којих сам дошао, ове такозване „пропале банке“, су управо у оваквом поступку, у оваквом тренду, продале ни мање ни више, него преко 100 целина, разних врста, ради се о непокретној имовини, што пословних простора, што станова, што породичних стамбених зграда итд. Ја ћу само навести неке које су јавности појављивале као непокретности са изузетно великом вредношћу, као што је на пример стан на Новом Београду, у вредности од 13,2 милиона евра. То је породична стамбена зграда са више стамбених јединица, више целина. Затим, да је понуђено 22 некретнине „Универзал банке“, у Дунавској улици, такође се ради о вишеспратници једној која има површину од прилике негде око 5.700 метара квадратних. Да се подсетимо само и да су у том корпусу и „Југобанка“, „Беобанка“, „Инвест банка“ и друге банке, које у стечају датирају од 2002. године, па до данас.

Оно што ви и те како добро знате, с обзиром да сам по професији везан за правосуђе, имамо велики проблем када је у питању однос према судовима, у оваквим стечајним поступцима, од стране Међународног суда у Стразбуру. Зашто? Због тога што уколико се не одблокира овај део имовине, долазимо у ситуацију да ће држава да сноси терет одговорности и обавеза због накнаде штете која је причињена суђењем које подразумева повреду суђења у разумном року. Зашто? Зато што су ови стечајеви малтене вишедеценијски, а узмите у обзир да је стечај по Закону о стечају хитне природе, односно да подразумева тзв. хитни поступак. Ако то имате у виду, а то је неспорна чињеница, аутоматски се поставља питање – како ћемо уопште изаћи из зачараног круга, када имамо тако велики број стечајева, а да стечајни поступак подведемо под оквире, односно норме хитности. То је немогуће.

Онда се комплетан одијум јавног мњења окрене у негативном смислу према привредном правосуђу, што је по неком мом дубоком убеђењу недопустиво. Недопустиво је из разлога што нико није обезбедио могућност да се деблокира имовина од које се може формирати стечајна маса, како би се из те стечајне масе извршило намирење потраживања оних поверилаца који то право по закону треба да остваре.

Оно што би требало истаћи у целом корпусу ове моје дискусије, јесте почетак краха банака, где Агенција за осигурање депозита није водила довољно рачуна и није водила бригу о неким ситуацијама у којима је то морала да чини, па ћу кренути од „Агробанке“.

„Агробанка“ је један специфичан пример. Један специфичан случај и показатељ рада који се више никад не сме дозволити, а камоли толерисати када су банке у питању. Шта је у питању? Та иста „Агробанка“ као и неке друге банке су одобравале кредите фирмама које иначе не заслужују ни позајмицу од једног јединог динара. То су биле фирме које су биле презадужене. То су биле фирме које нису могле да гарантују отплате кредита, то су биле фирме којима је претила опасност од немогућности плаћања или немогућности измирења обавеза. То су биле фирме које су отпуштале запослене како би успоставиле ликвидност, а ликвидност никада нису успоставиле. То су биле углавном приватне фирме на чијем челу су била лица која су нажалост била повериоци банака и као физичка лица и на тај начин омогућавала да се управо кроз тај лични интерес или заштиту личних интереса, њихове фирме појављују у статусу неликвидности, а банка немогућности да оствари своје потраживање од таквих предузећа.

Самим тим, дошло се до једног домино ефекта, а то подразумева да како је „Агробанка“ отишла у стечај, тако су после ње и неке друге банке, одмах иза ње отишле у стечај. Зашто? Зато што су депозит и штедња „Агробанке“ пренети на нову „Агробанку“, нова „Агробанка“ наставила тренд једног ужасно лошег пословања или негативног пословања, а онда је дошло до последице која подразумева да и другим банкама претим опасност.

Држава је нашла спасоносно решење у том смислу што је, колико се сећам, штедња са нове „Агробанке“ пренета на Поштанску штедионицу и заиста то спасоносно решење је било у одсудном тренутку, јер да то није учињено поставља се питање какве би тек последице уследиле да се то није учинило?

Оно што је такође јако важно и треба истаћи да се појављује још један проблем у целој овој ситуацији, а то је да нису вођени спорови. Мени је жао што министар није овде, али интересантна прича да у то време, пре 2012. године, говорим врло прецизно, пре 2012. године, када је почео овај криминалан начин рада банака и односа банака према својим комитентима, превасходно према својим дужницима, а говорим да су ти дужници углавном велика приватна предузећа на чијем су чела била лица која су повезана са банкама, да после свега овога што се десило, нико од банака није покренуо судски поступак против тих лица.

Не знам да ли су подношене кривичне пријаве, можда јесу, можда нису, нећу се упуштати у то пошто постоји одговорност за изговорену реч, али је интересантно да је пред судовима вођен врло мали број спорова како бих се ова питања решила.

Поставља се питање – због чега? Да ли су банке тада штитиле оне који су њихови дужници или су банке штитиле своје интересе? Питање остављам на одговор онима којима би то питање требало поставити, говорим у периоду када су се ови проблеми почели решавати значајно пре 2012. године. Подсетићу, од 2002. године почиње крах банака, од 2002. године почиње лом финансијског стања, од 2002. године почиње екстремна финансијска нестабилност.

Само се поставља питање – да ли је за такво стање у финансијама државе неко одговарао онако како то закон прописује? И, ако постоји одговорност, постоји одговорност у врло малом броју случајева, а поставља се питање и колики је број правоснажних судских одлука у таквим ситуацијама? Ја нисам сигуран да ли имамо податак и да ли можемо доћи до података ко је због оваквих неправилности одговарао и да ли је сносио адекватне законске последице?

На самом крају уважени министре, све ово што сам рекао потврђује исправност да се унапређује рад Агенције за осигурање депозита, да се врши строга контрола над имовином банака које се још увек налазе у стечају, да се та имовина штити у смислу заштите стечајне масе и да се на тај начин релаксирају стечајни поступци.

Са друге стране, оно што треба истаћи јесте чињеница да сте са овим предлогом закона допринели да се још једном наше законодавство што више приближи законодавству ЕУ, што је наша обавеза у смислу приступања Републике Србије земљама ЕУ, односно сталном чланству у ЕУ, без обзира да ли ће ЕУ остати у овом формату или неће и какве ће последице имати наш пут, али наш пут мора да буде управо овакав каквим смо га трасирали и морамо га наставити.

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.