Finasijskom i fiskalnom disciplinom do budžetske stabilnosti i novih investicija Poslanička grupa

Neđo Jovanović, narodni poslanik Socijalističke partije Srbije govorio je o Predlogu odluke o davanju saglasnosti na Odluku o izmenama i dopunama Finansijskog plana Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje za 2019. godinu.

Naša je obaveza da podržimo ljude koji su svojim minulim radom ostavili svoj trag kako bi njihovi potomci mogli da uživaju u blagodeti njihovog rada, s jedne strane, a sa druge strane da oni dočekaju spokojno i mirno svoje pozne godine života.

 

„Onako kako je u načelnoj raspravi na današnjoj sednici istakla ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SPS, naravno je da SPS i naš poslanički klub podržava ove zakone i da ćemo mi u danu za glasanje svakako, za iste glasati.

Ono što danas treba posebno istaći jeste činjenica da ova rasprava ne ide u pravcu da  na bilo koji način pokušavamo da pridobijemo simpatije penzionera. Naprotiv. Naša je obaveza i građanska i patriotska i svaka druga da podržimo ljude koji su svojim minulim radom, koji su svojim angažovanjem i zalaganjem u nekom bivšem periodu, možda i ne tako davno, ali uglavnom i prilično davno, ostavili svoj trag kako bi mogli potomci da uživaju u blagodeti njihovog rada, s jedne strane, a sa druge strane da oni dočekaju spokojno i mirno svoje pozne godine života.

Nije ovo nikakva patetika, ovo su činjenice koje su neumitne, koje su životne i to je ono što nas sve jednog dana čeka. Međutim, postoje periodi kada su penzioneri imali izuzetno težak status i položaj. To su periodi kada im je oduzimano, kada su svedeni na nivo prosjačkog štapa, bez namere da nekog uvredim.

Danas, kada sam se javio po Poslovniku, istakao sam jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. To je činjenica da je od petooktobarskih promena, pa na dalje, činjeno sve što je na štetu ne samo penzionera, već građana Republike Srbije, uz izneverena očekivanja i davanje obećanja koja su predstavljala bukvalno prodavanje magle.

Tada je došlo do nečega što ni jedna država, a naročito Srbija, nije mogla tako lako da podnese, Srbija se ipak sa tim izborila. Sa čim se to izborila? Izborila se sa jednom kriminalnom okolnošću, sa jednim kriminalnim periodom koji je generisao ogroman broj nezaposlenih, gde je otprilike negde oko 10.000 preduzeća privatizovano po kriminalnom zakonu, gde su opustošene fabrike, iscrpljeni svi resursi sa kojima je raspolagala Republika Srbija, ogroman broj zaposlenih ostao na ulicama, a penzioneri bez onoga što im život znači, a to je redovnost penzija i pristojan iznos penzija koji zaslužuju da mesečno primaju.

Naravno da su građani koji nisu penzioneri podelili istu muku sa penzionerima. Ali, šta smo imali kao posledicu? Kao posledicu smo imali činjenicu da se pojavio enormno veći broj penzionisanih lica u odnosu na zaposlena lica. Enormno veći broj. Šta to podrazumeva? Podrazumeva da je nemoguće popuniti budžet i da onaj koji je radno angažovan i radno sposoban može da ostvari ona primanja koja podrazumevaju redovnost uplate u budžet s jedne strane, a s druge strane redovnost isplate iz budžeta prema penzionerima.

Taj kriminalni period je, na našu veliku sreću, prošao ali su posledice ostale. Posledice i danas lečimo i uspešno se borimo da ih, na kraju krajeva, i eliminišemo, jer ova Vlada i predsednik države su uspeli da uvedu i finansijsku disciplinu i fiskalnu disciplinu kada je u pitanju naša država.

Uvođenjem te iste fiskalne discipline smo omogućili da stabilizujemo budžet, s jedne strane, s druge strane, da doprinesemo da se Republika Srbija, odnosno naša otadžbina, naša domovina pojavi kao pogodno tlo za investicioni preporod, gde će se investicije u svakom slučaju kroz nekakav domino efekat samo povećavati i da taj investicioni trend traje i danas sa posledicama većeg broja zaposlenih, a samim tim što imamo veći broj zaposlenih imamo relaksirani penzioni fond. Relaksirani u smislu da možemo da planiramo povećanje penzija.

Redovnost isplate penzija se uopšte ne dovodi u sumnju, ali taj trend koji podrazumeva povećanje iznosa penzija moramo nastaviti i on mora biti neuporedivo povoljniji, nego što je sada. Zašto? Pa, zbog toga što su penzioneri u jednom trenutku pretrpeli najteži udar. Na

svojim plećima, koliko god bila nejaka u smislu životnog doba penzionera, izdržali su teret koji je, s jedne strane, bio hrabar potez, izuzetno hrabar potez rukovodstva države, gde se nekakav radikalan rez morao povući, a s druge strane gde su penzioneri, uglavnom sa razumevanjem, prihvatili da ta hrabrost mora da naiđe na adekvatan odgovor, a to je da se na neki način jedno stanje prevaziđe uz određenu trpeljivost, pa čak i uz određene neprijatnosti koje se vezuju za umanjenja penzija, ali u svakom slučaju posle toga je došao period koji podrazumeva period boljitka, koji podrazumeva period koji će se u jednom trendu, koga mi podržavamo u poslaničkom klubu SPS, nastaviti i siguran sam da ćemo tome uvek davati podršku i nikada nećemo odustati od ovog koncepta koji podrazumeva koncept boljeg života svih penzionisanih lica u Republici Srbiji.

Kada ovo govorim želim da podvučem jednu paralelu u kojoj meri je Republika Srbija, zahvaljujući dobrim potezima rukovodstva Republike Srbije, predsednika i Vlade, uspela da sačuva stabilnost koja i dan danas postoji. Ta paralela se povlači u odnosu na državu koja je i ekonomski najveća i najmoćnija ekonomska sila Evrope, odnosno EU, a to je Nemačka.

Podsećanja radi, uvaženi kolega Goran Kovačević to i te kako dobro zna kao vrstan stručnjak, u Nemačkoj su penzije u proseku 48% u odnosu na platu ili zaradu zaposlenih lica. Nemci su se još 2012. godine odlučili na jednu meru koja svakako nije popularna, ali da ne bi ugrozili tu svoju ekonomsku snagu, da ne bi ugrozili tu svoju ekonomsku moću, morali su da njoj i pribegnu, a to je da povećaju starosnu granicu za odlazak u penziju. Tako je starosna granica za određenu populaciju stanovništva države Nemačke bila podignuta na 67 godina starosti. Centralna banka Nemačke se odlučila na ovaj korak kako bi sačuvala, kao što smo i mi sačuvali, budžetsku stabilnost s jedne strane, a s druge strane kako bi omogućila da broj zaposlenih lica i dalje ostvaruje ono što se od jedne tako snažne ekonomske države očekuje, a to je redovan priliv u budžet nemačke države.

Nažalost, ili možda na sreću, ta starosna granica se u Nemačkoj i dalje povećava. Kada kažem nažalost, onda tu podrazumevam neke aspekte koje svako od nas mora da prihvati kao prirodne. U Nemačkoj se sada pojavljuje trend da lica koja su rođena 2001. godine, dakle, sada stiču punoletstvo, u penziju mogu otići tek sa 69 godina života.

Hajde da budemo tu potpuno realni. Kakva je radna sposobnost lica sa 69 godina života u odnosu na znatno mlađa lica, pa hajde da kažemo čak i sa 65 godina života, jer u tom životnom dobu četiri godine nije nimalo malo. Radi se o tome što je biološki vek ograničen, a ograničenost biološkog veka nameće neke druge okolnosti i neka nova pravila, a to je i ugroženost radnog angažovanja ili radne sposobnosti i svega ostalog. Da li je to dobra mera ili ne, svako sa nekog multidisciplinarnog stanovišta, naravno, doktrinarnog, će dati svoj sud.

Ja se svakako u tom pravcu neću opredeljivati zato što nemam struku za tako nešto i bilo bi krajnje nekorektno da bilo šta u tom pravcu komentarišem, ali je bitno da je Srbija, za razliku od Nemačke, izbegla tu vrstu rešavanja problema i mi za sada nemamo potrebu da povećavamo starosnu granicu radno sposobnog stanovništva i radno angažovanog stanovništva kada je u pitanju ispunjavanje uslova za odlazak u starosnu penziju.

Sa političkog aspekta to može da bude i nepopularna mera, jer upravo podizanje starosne granice u nekim evropskim zemljama je brojne vlade koštalo njihove političke sudbine, tako što je politička sudbina tih vlada, kao što je u pitanju Italija, bila takva da su Vlade ili smenjene ili podnele ostavku.

Upravo zbog toga mislim da je ono što radi Republika Srbija, naša vlast i te kako korisno i dobro kada je u pitanju zaštita interesa kako zaposlenih sa jedne strane, samim tim i posledično tome penzionera sa druge strane.

Ono što ću na kraju istaći jeste činjenica da i ova podrška u vidu novčanog iznosa koji je opredeljen kao pomoć penzionerima ne sme da bude ni u kom slučaju poslednji naš gest i zakonsko rešenje ili sistemsko rešenje kojim se omogućava podrška penzionerima i doprinosi njihovom boljem životu kao dela populacije srpskog stanovništva, već to mora da bude naša kontinuirana aktivnost kao narodnih poslanika i ovog doma koji mi, s jedne strane, predstavljamo prema građanima,  a s druge strane, građane predstavljamo ovde.

Prema tome, još jednom, uvaženi ministre, poslanički klub SPS daje podršku i mi ćemo glasati za ove zakone.“

Kategorije: Poslanička grupa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.