Интервју Славице Ђукић Дејановић за “Данас“: Желимо да градимо одрживу породицу у којој имамо модерну, образовану мајку 21. века Вести

Израз “одрживи развој” разуме тек сваки десети грађанин, али и у тој групи чак половина њих нема потпуна сазнања о значењу тог појма, везују га углавном за екологију и климатске промене, док економску и социјалну компоненту превиђају, закључак је истраживања које је на узорку од хиљаду испитаника летос спровео Демостат.

– Повод је био примена агенде Уједињених нација коју су 2015. прихватиле 193 земље заветујући се да ће у својим државама радити на одрживом развоју. Тај појам садржи 17 циљева попут борбе против сиромаштва, глади, унапређење здравља, образовања, подразумева и равноправност жена и девојчица, достојанство у раду, доступност воде и канализације, климатске промене, одрживу енергију, али и партнерства до ових циљева. Ту је и укупно 169 подциљева, а њихова имплементација до 2030. године требало би да у тим земљама обезбеди бољу будућност за сваког појединца. Суштина је да се подигне ниво оних који су најугроженији у економској, социјалној или еколошкој сфери, како би разлике биле смањене а друштво хомогеније. То је услов за одрживи развој – каже у разговору за Данас висока функционерка СПС-а, министарка Славица Ђукић Дејановић, задужена за демографију и популациону политику чији је кабинет иницирао истраживање.

Шта је наредни корак у примени агенде?
– Закључак је да би требало да наставимо са повећањем видљивости агенде, посебно у локалним срединама. Велики број грађана не разуме садржај појма на коме и они треба да раде, јер то не могу само владе и институције, чак ни само невладин сектор који је у појединим областима поприлично информисан. Циљеви су и те како важни за живот грађана и потребно је да им се на један једноставан и приступачан начин приближе, да разумеју како није далека политика то да сваки човек до 2030. године треба да има уређену канализацију и приступ пијаћој води. То се тиче сваког грађанина, због чека је неопходно да се сви активно укључимо.

Истраживање је показало да су грађани спремни да учествују. Како искористити ту енергију?
– Влада Србије не може успешно да ради на тим циљевима без укључивања цивилног сектора, академске заједнице, локалних самоуправа, медија… Подсетићу, мото агенде је “да нико не остане иза колоне”, а “иза колоне” може да остане у средини у којој живи. Зато важну карику представљају локалне власти. Оне су те које морају да позову невладин сектор своје средине и да искористе податак из истраживања да је чак 99 одсто испитаника изјавило како су спремни да раде на одрживости. Људи осећају да то није политика, да се не ради од избора од избора, већ да се дугорочно ствара позитивно окружење за будуће генерације.

Можда је управо то мотив: нема политике. Да ли је друштво превише политизовано чак и око стручних тема? Како да дисциплинујемо политичаре да слушају струку?
– Средином прошлог века стручњаци су констатовали да ћемо имати јако лошу демографску ситуацију и да смо их тада слушали не бисмо дошли у ситуацију да нас сваке године има мање за један град. Коначно, када су демографија и популациона политика у питању, власт добија задатак од стручњака на који начин да се поправе индикатори. На моју велику радост, имамо резултате. Код свих земаља из окружења бележи се пад новорођенчади, једино је код нас у првих девет месеци рођено 612 беба више у односу на исти период прошле године. Наравно, тај податак за себе не говори много, потребно је да се сагледа тренд од најмање десет година, како тврде демографи. Али ови резултати нису дошли спонтано, очигледно се догодило и захваљујући мерама. Да смо у протеклих 50 година радили на овим питањима, без обзира на миграције и процесе старења популације, не бисмо имали тако изражен демографски проблем.

Колико је породица део приче о одрживом развоју?
– Одрживост породице у патријахалним срединама, а ми спадамо у такве, параметар је одрживости тих друштава. Повећање чланова породице је део Стратегије подстицања рађања и томе смо посветили пуну пажњу. Издвојили смо за то неповратна средства која су пре две године била 130 милиона, прошле 500, а ове године 650 милиона динара. То је очигледно дало резултате, посебно код рађања другог, трећег и четвртог детета. Повећао се број беба, а за нас је лепо изненађење то што у структури мајки са троје деце свака четврта има високо образовање, а све је више жена које су запослене и опредељују се за рађање. Ми желимо да градимо одрживу породицу у којој имамо модерну мајку 21. века која уз материнство има професионална достигнућа, образована је и ради исто као и тата.

Ви сте и чланица радне групе која се бави економским миграцијама, али тренутно у јавности нема превише информација о њеном раду.
– То јесте тема, јер из Србије одлазе високообразовани млади људи, губимо репродуктивни потенцијал. Миграције су, иначе цивилизацијска тековина, одлазе људи и из много развијенијих земаља и ми тај тренд не можемо да зауставимо, али морамо да сагледамо разлоге због којих одлазе. Истраживање које смо спровели на узорку од 11.000 студената, показало је да један број младих још за време студија планира да оде јер овде неће моћи да се баве послом за који се школују. И то је главни разлог одласка. Оцењују да би се на другом месту много боље снашли, а за нас је аларм то што их родитељи у 90 одсто случајева подржавају. То је једно од болнијих сазнања, указује да је већ изграђен став како је на другом месту боље. Мислим да на разбијању таквог става треба да радимо тако што ћемо имати боље инвестиције, што ће се образовани људи више запошљавати и то је већ почело да се догађа.

Можемо ли ми да направимо једно боље друштво од овог?
– Ја мислим да га правимо. Има незадовољства, али макроекономска стабилност коју потврђују међународне финансијске институције јесте једна реалност. Никоме не пада на памет да води ратове, правимо једно демократско друштво у коме политички дијалози гарантују да ће се разговором решавати тензије. А најважније је да све већи број људи може да живи од свог рада. Да ли тај рад треба да буде боље плаћен, да ли високообразовани кадар треба да има више простора и да живи стандардом какав би имали да су ван Србије – то јесу питања на којима ће држава морати да ради и ради.

Ипак постоје тензије, чак је и мала варница довољна да људи изађу на улицу. Да ли је то сигнал да нешто у комуникацији између грађана и власти треба мењати?
– То су два сигнала. Демократско је право људи да изражавају своје незадовољство и ми смо еволуирали у друштво у коме је нормално да се прича о појавама које нису добре. Говоримо о насиљу, злоупотребама, о томе се прича и треба да се прича, то је подстицај за најодговорније да праве још брже кораке. Не брзоплете, али брже. С друге стране, што смо ближе изборима, политика се све више меша у потребе човека да изрази свој став, мислим да ће се због тога незадовољства више изражавати, да ће бити више активности и контраактивности.

Колико би смањењу напетости допринело решавање актуелних афера, једна другу стустиже а расплет се не назире?
– Да, политизација живота и појединаца који су маркантне личности друштва сигурно се свуда у свету усијава, ту се понекад дода и мало машти на вољу, а мало се анализирају и неке ралне чињенице. Свакако да изражавањем незадовољства управљају они који желе да поларизују друштво и да из тих подела извуку можда неки нови смисао за који не знамо да ли заиста постоји. Не мислим да изражавање незадовољства и разговор о аферама треба да се забрањује. Свака афера треба да има свој епилог у институцијама система. То сви мислимо, али некада немамо довољно стрпљења, а некада ни довољно аргумената.

А видимо ли некад да институције не раде и да се пријаве игноришу?
– Тамо где то видимо, треба да реагујемо. Код конкретних афера које су сада подгрејане блискошћу избора, мислим да треба да дамо судовима и тужилаштвима време за одговоре. Ако негде буде доказаних злоупотреба, треба да се санкционишу, не сме да буде привилегованих. Али тамо где се не докаже, шта ћемо да урадимо? Неки ће бити страшно незадовољни што није доказана афера која заправо није ни постојала, него је исполитизована.

Јасно је да смањењу тензија доприноси дијалог, зашто га нема ни у Скупштини, где га гуши посланичка већина?
– Ја сам велики поборник парламентарне дипломатије, не само између посланика других земаља, него и унутар парламента. Мислим да дијалози кроз разна тела, одборе, могу да изнедре врло квалитетна решења. Разумем да је некада потребно да се умеша и међународна заједница, али 95 одсто свих неразумевања можемо да решимо сами унутар наших институција. И најбоље је када то урадимо сами.

Да сте Ви у опозицији?
– Бићу врло искрена. Да сам посланик опозиције, никада не бих напустила посланичку клупу. Никада, да сам опозиција не бих сву активност фокусирала на председника државе. Тачно да је он најбитнија личност у политичком слислу, а нападима му се даје још већи значај, па он има потребу да негира оптужбе, као и да демантује заиста ноторне неистине. Људи који се боре за политичку позицију, треба да имају своје програме, да о њима говоре. Не чујемо шта би то опозиција могла да уради боље, а сигурно је да негде може. Заиста мислим да добра опозиција и квалитетна критика значе и квалитетну државу. Критиковати персонално једног човека, бавити се абровима, аферама, пословима које треба да раде тужилаштва или судови, то је замена теза и производи шизофрену ситуацију.

На рачун социјалиста стизале су из редова СНС-а оптужбе да их не подржавате довољно у скупштинским дебатама. Како сте примили ту критику?
– Бројнији посланици очекују максималну подршку оних који су мање бројни. Мени се чини да је посланички клуб СПС врло коректно радио свој посао и да смо све теме битне за политику државе, законодавну и надзорну активност, председничку активност, реализовали у складу са бројчаном снагом коју смо имали. Да нас има више били бисмо гласнији.

18 бицикала за више беба
– Јединице локалне самоуправе када траже нека средства, морају добро да процене иза којих активности у својој средини ће стати и шта је у интересу подршке породици и деци. И оне то знају иако нам се понекад јављају са неуобичајеним захтевима. Да поменем само пример општине Шид која је као подршку тражила 18 електричних бицикала. Тражила сам објашњење, нисам разумела о чему се ради. А та општина има 18 села и 24 неговатељице, оне одлазе у домаћинства која имају старије оболеле чланове или децу. Ако би ишле бициклом, могле би да остану и помогну у свакој кући сат или два дуже, што је изванредна подршка. Други пример је из Сомбора. Тражили су да купимо пеглу, док би општина обезбедила жену која пегла веш. У суштини, њихова идеја је била да се формира сервис за прање и пеглање и да се на тај начин помогне породицама где жене раде. Некада смо имали такве сервисе подршке и помоћи – каже Славица Ђукић Дејановић.

Извор: Данас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.