Intervju Slavice Đukić Dejanović za ”Danas”: Želimo da gradimo održivu porodicu u kojoj imamo modernu, obrazovanu majku 21. veka Vesti

Izraz “održivi razvoj” razume tek svaki deseti građanin, ali i u toj grupi čak polovina njih nema potpuna saznanja o značenju tog pojma, vezuju ga uglavnom za ekologiju i klimatske promene, dok ekonomsku i socijalnu komponentu previđaju, zaključak je istraživanja koje je na uzorku od hiljadu ispitanika letos sproveo Demostat.

– Povod je bio primena agende Ujedinjenih nacija koju su 2015. prihvatile 193 zemlje zavetujući se da će u svojim državama raditi na održivom razvoju. Taj pojam sadrži 17 ciljeva poput borbe protiv siromaštva, gladi, unapređenje zdravlja, obrazovanja, podrazumeva i ravnopravnost žena i devojčica, dostojanstvo u radu, dostupnost vode i kanalizacije, klimatske promene, održivu energiju, ali i partnerstva do ovih ciljeva. Tu je i ukupno 169 podciljeva, a njihova implementacija do 2030. godine trebalo bi da u tim zemljama obezbedi bolju budućnost za svakog pojedinca. Suština je da se podigne nivo onih koji su najugroženiji u ekonomskoj, socijalnoj ili ekološkoj sferi, kako bi razlike bile smanjene a društvo homogenije. To je uslov za održivi razvoj – kaže u razgovoru za Danas visoka funkcionerka SPS-a, ministarka Slavica Đukić Dejanović, zadužena za demografiju i populacionu politiku čiji je kabinet inicirao istraživanje.

Šta je naredni korak u primeni agende?
– Zaključak je da bi trebalo da nastavimo sa povećanjem vidljivosti agende, posebno u lokalnim sredinama. Veliki broj građana ne razume sadržaj pojma na kome i oni treba da rade, jer to ne mogu samo vlade i institucije, čak ni samo nevladin sektor koji je u pojedinim oblastima poprilično informisan. Ciljevi su i te kako važni za život građana i potrebno je da im se na jedan jednostavan i pristupačan način približe, da razumeju kako nije daleka politika to da svaki čovek do 2030. godine treba da ima uređenu kanalizaciju i pristup pijaćoj vodi. To se tiče svakog građanina, zbog čeka je neophodno da se svi aktivno uključimo.

Istraživanje je pokazalo da su građani spremni da učestvuju. Kako iskoristiti tu energiju?
– Vlada Srbije ne može uspešno da radi na tim ciljevima bez uključivanja civilnog sektora, akademske zajednice, lokalnih samouprava, medija… Podsetiću, moto agende je “da niko ne ostane iza kolone”, a “iza kolone” može da ostane u sredini u kojoj živi. Zato važnu kariku predstavljaju lokalne vlasti. One su te koje moraju da pozovu nevladin sektor svoje sredine i da iskoriste podatak iz istraživanja da je čak 99 odsto ispitanika izjavilo kako su spremni da rade na održivosti. Ljudi osećaju da to nije politika, da se ne radi od izbora od izbora, već da se dugoročno stvara pozitivno okruženje za buduće generacije.

Možda je upravo to motiv: nema politike. Da li je društvo previše politizovano čak i oko stručnih tema? Kako da disciplinujemo političare da slušaju struku?
– Sredinom prošlog veka stručnjaci su konstatovali da ćemo imati jako lošu demografsku situaciju i da smo ih tada slušali ne bismo došli u situaciju da nas svake godine ima manje za jedan grad. Konačno, kada su demografija i populaciona politika u pitanju, vlast dobija zadatak od stručnjaka na koji način da se poprave indikatori. Na moju veliku radost, imamo rezultate. Kod svih zemalja iz okruženja beleži se pad novorođenčadi, jedino je kod nas u prvih devet meseci rođeno 612 beba više u odnosu na isti period prošle godine. Naravno, taj podatak za sebe ne govori mnogo, potrebno je da se sagleda trend od najmanje deset godina, kako tvrde demografi. Ali ovi rezultati nisu došli spontano, očigledno se dogodilo i zahvaljujući merama. Da smo u proteklih 50 godina radili na ovim pitanjima, bez obzira na migracije i procese starenja populacije, ne bismo imali tako izražen demografski problem.

Koliko je porodica deo priče o održivom razvoju?
– Održivost porodice u patrijahalnim sredinama, a mi spadamo u takve, parametar je održivosti tih društava. Povećanje članova porodice je deo Strategije podsticanja rađanja i tome smo posvetili punu pažnju. Izdvojili smo za to nepovratna sredstva koja su pre dve godine bila 130 miliona, prošle 500, a ove godine 650 miliona dinara. To je očigledno dalo rezultate, posebno kod rađanja drugog, trećeg i četvrtog deteta. Povećao se broj beba, a za nas je lepo iznenađenje to što u strukturi majki sa troje dece svaka četvrta ima visoko obrazovanje, a sve je više žena koje su zaposlene i opredeljuju se za rađanje. Mi želimo da gradimo održivu porodicu u kojoj imamo modernu majku 21. veka koja uz materinstvo ima profesionalna dostignuća, obrazovana je i radi isto kao i tata.

Vi ste i članica radne grupe koja se bavi ekonomskim migracijama, ali trenutno u javnosti nema previše informacija o njenom radu.
– To jeste tema, jer iz Srbije odlaze visokoobrazovani mladi ljudi, gubimo reproduktivni potencijal. Migracije su, inače civilizacijska tekovina, odlaze ljudi i iz mnogo razvijenijih zemalja i mi taj trend ne možemo da zaustavimo, ali moramo da sagledamo razloge zbog kojih odlaze. Istraživanje koje smo sproveli na uzorku od 11.000 studenata, pokazalo je da jedan broj mladih još za vreme studija planira da ode jer ovde neće moći da se bave poslom za koji se školuju. I to je glavni razlog odlaska. Ocenjuju da bi se na drugom mestu mnogo bolje snašli, a za nas je alarm to što ih roditelji u 90 odsto slučajeva podržavaju. To je jedno od bolnijih saznanja, ukazuje da je već izgrađen stav kako je na drugom mestu bolje. Mislim da na razbijanju takvog stava treba da radimo tako što ćemo imati bolje investicije, što će se obrazovani ljudi više zapošljavati i to je već počelo da se događa.

Možemo li mi da napravimo jedno bolje društvo od ovog?
– Ja mislim da ga pravimo. Ima nezadovoljstva, ali makroekonomska stabilnost koju potvrđuju međunarodne finansijske institucije jeste jedna realnost. Nikome ne pada na pamet da vodi ratove, pravimo jedno demokratsko društvo u kome politički dijalozi garantuju da će se razgovorom rešavati tenzije. A najvažnije je da sve veći broj ljudi može da živi od svog rada. Da li taj rad treba da bude bolje plaćen, da li visokoobrazovani kadar treba da ima više prostora i da živi standardom kakav bi imali da su van Srbije – to jesu pitanja na kojima će država morati da radi i radi.

Ipak postoje tenzije, čak je i mala varnica dovoljna da ljudi izađu na ulicu. Da li je to signal da nešto u komunikaciji između građana i vlasti treba menjati?
– To su dva signala. Demokratsko je pravo ljudi da izražavaju svoje nezadovoljstvo i mi smo evoluirali u društvo u kome je normalno da se priča o pojavama koje nisu dobre. Govorimo o nasilju, zloupotrebama, o tome se priča i treba da se priča, to je podsticaj za najodgovornije da prave još brže korake. Ne brzoplete, ali brže. S druge strane, što smo bliže izborima, politika se sve više meša u potrebe čoveka da izrazi svoj stav, mislim da će se zbog toga nezadovoljstva više izražavati, da će biti više aktivnosti i kontraaktivnosti.

Koliko bi smanjenju napetosti doprinelo rešavanje aktuelnih afera, jedna drugu stustiže a rasplet se ne nazire?
– Da, politizacija života i pojedinaca koji su markantne ličnosti društva sigurno se svuda u svetu usijava, tu se ponekad doda i malo mašti na volju, a malo se analiziraju i neke ralne činjenice. Svakako da izražavanjem nezadovoljstva upravljaju oni koji žele da polarizuju društvo i da iz tih podela izvuku možda neki novi smisao za koji ne znamo da li zaista postoji. Ne mislim da izražavanje nezadovoljstva i razgovor o aferama treba da se zabranjuje. Svaka afera treba da ima svoj epilog u institucijama sistema. To svi mislimo, ali nekada nemamo dovoljno strpljenja, a nekada ni dovoljno argumenata.

A vidimo li nekad da institucije ne rade i da se prijave ignorišu?
– Tamo gde to vidimo, treba da reagujemo. Kod konkretnih afera koje su sada podgrejane bliskošću izbora, mislim da treba da damo sudovima i tužilaštvima vreme za odgovore. Ako negde bude dokazanih zloupotreba, treba da se sankcionišu, ne sme da bude privilegovanih. Ali tamo gde se ne dokaže, šta ćemo da uradimo? Neki će biti strašno nezadovoljni što nije dokazana afera koja zapravo nije ni postojala, nego je ispolitizovana.

Jasno je da smanjenju tenzija doprinosi dijalog, zašto ga nema ni u Skupštini, gde ga guši poslanička većina?
– Ja sam veliki pobornik parlamentarne diplomatije, ne samo između poslanika drugih zemalja, nego i unutar parlamenta. Mislim da dijalozi kroz razna tela, odbore, mogu da iznedre vrlo kvalitetna rešenja. Razumem da je nekada potrebno da se umeša i međunarodna zajednica, ali 95 odsto svih nerazumevanja možemo da rešimo sami unutar naših institucija. I najbolje je kada to uradimo sami.

Da ste Vi u opoziciji?
– Biću vrlo iskrena. Da sam poslanik opozicije, nikada ne bih napustila poslaničku klupu. Nikada, da sam opozicija ne bih svu aktivnost fokusirala na predsednika države. Tačno da je on najbitnija ličnost u političkom slislu, a napadima mu se daje još veći značaj, pa on ima potrebu da negira optužbe, kao i da demantuje zaista notorne neistine. Ljudi koji se bore za političku poziciju, treba da imaju svoje programe, da o njima govore. Ne čujemo šta bi to opozicija mogla da uradi bolje, a sigurno je da negde može. Zaista mislim da dobra opozicija i kvalitetna kritika znače i kvalitetnu državu. Kritikovati personalno jednog čoveka, baviti se abrovima, aferama, poslovima koje treba da rade tužilaštva ili sudovi, to je zamena teza i proizvodi šizofrenu situaciju.

Na račun socijalista stizale su iz redova SNS-a optužbe da ih ne podržavate dovoljno u skupštinskim debatama. Kako ste primili tu kritiku?
– Brojniji poslanici očekuju maksimalnu podršku onih koji su manje brojni. Meni se čini da je poslanički klub SPS vrlo korektno radio svoj posao i da smo sve teme bitne za politiku države, zakonodavnu i nadzornu aktivnost, predsedničku aktivnost, realizovali u skladu sa brojčanom snagom koju smo imali. Da nas ima više bili bismo glasniji.

18 bicikala za više beba
– Jedinice lokalne samouprave kada traže neka sredstva, moraju dobro da procene iza kojih aktivnosti u svojoj sredini će stati i šta je u interesu podrške porodici i deci. I one to znaju iako nam se ponekad javljaju sa neuobičajenim zahtevima. Da pomenem samo primer opštine Šid koja je kao podršku tražila 18 električnih bicikala. Tražila sam objašnjenje, nisam razumela o čemu se radi. A ta opština ima 18 sela i 24 negovateljice, one odlaze u domaćinstva koja imaju starije obolele članove ili decu. Ako bi išle biciklom, mogle bi da ostanu i pomognu u svakoj kući sat ili dva duže, što je izvanredna podrška. Drugi primer je iz Sombora. Tražili su da kupimo peglu, dok bi opština obezbedila ženu koja pegla veš. U suštini, njihova ideja je bila da se formira servis za pranje i peglanje i da se na taj način pomogne porodicama gde žene rade. Nekada smo imali takve servise podrške i pomoći – kaže Slavica Đukić Dejanović.

Izvor: Danas

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.