Неђо Јовановић,  народни посланик Социјалистичке партије Србије о Предлозима закона о завршним рачунима буџета Републике Србије од 2002-2018.

Зашто данас расправљамо о буџетима од пре 16 година? Због тога што је до овакве катастрофалне ситуације довела власт од периода 2002. године, која очигледно грађанима није положила рачуне за оно што је урадила.

Имајући у виду да данас расправљамо о нечему што је нонсенс, једна врста нонсенса, да расправљамо о буџетима од пре 16 година. Зашто? Због тога што је до овакве катастрофалне ситуације довела власт од периода 2002. године, која очигледно грађанима није положила рачуне за оно што је урадила.

Истине ради, ови буџети од 2002. године па све негде до 2012. односно 2014. године дају праву слику или огледало сваке власти из тог временског периода. Па управо онако како је то у дискусијама, када је ова тачка дневног реда у питању, речено, то огледало, та слика јесте јако, јако ружна и јако, јако лоша. Пре свега, ради се о нечему што када се посматра са ове дистанце, делује као катаклизмично стање у привреди Републике Србије, у привреди тадашње заједничке државе, која се звала у једно време Југославија, после тога Србија и Црна Гора итд.

Шта је оно што је била слика и огледало тог временског периода? Па, рецимо да је било прекомерно задуживање.

Чули смо јуче податак од уважене колегинице Томић Александре да су отплаћиване камате од 1,5 милијарду евра на годишњем нивоу, да су се средства од енормног кредитног задуживања буквално приказивала на један крајње противправан начин, да се на тај начин стварао простор за нова задуживања и да су та континуирана задуживања 2014. године довела државу буквално у стање банкротства. Из тог стања банкротства се од 2014. године држава ревитализује, Србија се ревитализује, успоставља се финансијска консолидација, финансијска дисциплина и, наравно, то има за последицу нешто што је крајње позитивно, а то је привредни раст, то је спречавање било каквих инфлаторних кретања, то је инвестициони препород и све оно што је у интересу бољег живота грађана Републике Србије.

Чули смо јуче у коментарима да су средства од продаје субјеката приватизације евидентирана на један потпуно незаконит начин, чак на залихама. Све то је морало да буде у извештајним периодима за сваку годину од 2002. године па до данас. Поставља се питање – зашто није и ко је одговоран за то?

Питање одговорности није спорно, али је питање ко је понео и поднео последице због тога? Очигледно да они који су то требали да поднесу нису. Ја ћу због тога указати на чињенице које на недвосмислен начин указују на еклатантне примере најгрубљег кршења закона.

Приватизација у Србији је у различитим видовима почела још од 1989. године и процесом приватизације и реструктурирања привреде било је обухваћено преко милион запослених лица. Али, уместо економског развоја, што је основни циљ приватизације и реструктурирања, дошло је до последица које ни једна једина држава не жели, јер је то карцином који метастазира и убија државу, а то је корупција, то су груба кршења права запослених, то су све аномалије које доводе и до системске корупције, као и свега онога што, на крају крајева, доводи и до крајњег епилога, а то је – потпуне дестабилизације система.

Од 2002. године па до 2010, а можда и 2011. године, у поступцима приватизације продато је преко 2.400 предузећа. Углавном се радило о намерном обезвређивању имовине предузећа од стране нових купаца. Контрола приватизационог процеса није ни постојала.

Ја морам да скренем пажњу на фрапантну чињеницу, а то је да је број раскинутих приватизација преко 400. Према неким статистичким подацима, каже се да је 636 приватизационих процеса завршено неуспешно, преко 200 хиљада запослених је било у оним субјектима приватизације где је дошло до раскида уговора о продаји имовине тих привредних субјеката, односно субјеката приватизације.

Ево, уважени колега Вујић поставља питање – ко је одговарао? Нажалост, била која врста одговорности, ни кривична, ни грађанска, није покренута против лица која су генератори ових стравичних проблема.

У целокупном овом процесу приватизације, због грађана Србије, да чују још један фрапантан податак, а то је да је 65% привредних субјеката угашено. Свега 35% привредних субјеката из поступака приватизације данас послује.

Шта значи 65% угашено? Због тога што су због неуспешних поступака приватизације одлазили углавном у стечај. Неки проценат је сигурно обухваћен и ликвидацијом, али је све последица једне криминалне процедуре, односно приватизационог процеса који се спроводио управо тако, на криминалан начин.

Оно што је још више фрапирајуће јесте да је 75% запослених остало без посла. Сада, ако узмете у обзир број од милион запослених који су били обухваћени приватизацијом, криминалном приватизацијом, 750 хиљада људи је остало без посла. Па, која то држава данас у Европи може да поднесе, а камоли Србија, која се подизала из пепела?

Од 2014. године па наовамо из једног таквог буквално лошег стања, Србија почиње да се диже, Србија почиње да консолидује стање, како у економији, привреди, финансијама, друштвеном сектору, итд. Успоставља се једна врста стабилности на свим могућим пољима живота грађана и грађани Србије коначно виде да је правни поредак постигао оно, односно да је правни поредак достигао онај ниво који мора да има, а то је да правна држава делује и да правну државу грађани осећају.

И оно што је јако важно и на тај начин ћу и завршити ову своју дискусију поводом свега онога о чему смо ова два дана расправљали, јесте чињеница да Србија више никада неће дозволити овакву врсту аномалије, да се ми враћамо 16 година уназад и да расправљамо о нечему што је требало да буде предмет расправе 2002, 2003, 2004, 2005, па надаље. То се више никада неће десити, нити сме да се деси. Јер ми немамо, на крају крајева, ни могућност да извршимо адекватну анализу разних криминалних деловања и свега онога што је довело Србију до чега је довело, са последицама на које сам ја данас указао.

И опет, оно што је уважени колега Вујић поставио као логично питање, а ко је одговарао за то и где се било ко појавио у поступку, због чега је морао претрпети одговарајућу санкцију? Јер, овде презумпција невиности не постоји. Ово је већ урађено. Овде је дело извршено, али за то дело које је извршено учинилац није сносио било какве консеквенце.

Што се тиче буџета који смо усвојили за 2020. годину, посланичка група СПС, а уверен сам и наши коалициони партнери из ЈС, имају једно јединствено уверење, а то је уверење да ће једини арбитар који ће моћи да оцени ваљаност буџета који смо усвојили за 2020. годину бити грађани Републике Србије и да ће једино грађани Републике Србије дати коначну реч да ли је тај буџет реализован, у којој је мери реализован, а да ће у сваком случају за све оно што подразумева одговорност, како индивидуалну, тако и колективну, бити одговорност пред грађанима Републике Србије. Ја вам се захваљујем.