Srbija je utvrdila šta su njeni strateški nacionalni interesi Poslanička grupa

Prof. dr Žarko Obradović, narodni poslanik Socijalističke partije Srbije, na Desetoj sednici drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine, govorio je o Strategiji odbrane Republike Srbije i strategiji nacionalne bezbednosti :

U svakom slučaju,  kada govorimo o ove dve strategije, mislim da je reč o dva odlična dokumenta i da je dobro što ih sada usvajamo. Ovo će biti jedna poruka i široj javnosti da Srbija zna šta su joj nacionalni interesi, da Srbija zna šta su joj odbrambeni interesi, da Srbija radi na realizaciji i jednih i drugih interesa i da Srbija želi da ima kompetentnu vojsku radi sopstvene bezbednosti i samo radi sopstvene bezbednosti. Ništa više i ništa manje. 

 

Uvaženi ministre, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane, Generalštaba Vojske Republike Srbije,

dozvolite mi da kao jedan od predstavnika Socijalističke partije Srbije u ovoj raspravi o predlozima više zakona koji se odnose nas pitanje Vojske Republike Srbije i na naše najvažnije nacionalne i odbrambene interese kažem nekoliko reči. 

Mi ćemo glasati za sve zakone, zato što mi socijalisti smatramo da Srbija treba da ima jaku vojsku. Za nas je dobar svaki zakon kojim se unapređuje sistem u kome vojska postaje kompetentna, snažna, jaka, sposobna da odbrani nacionalne interese, da realizuje odbrambene interese.

Ovo pominjem ne slučajno. Mislim da Republici Srbiji treba jaka vojska, ne da bi se neko drugi plašio, naprotiv, kao faktor odvraćanja. Nema nijednog racionalnog razloga da Republika Srbija nema jaku vojsku i ne mogu razumeti koleginice i kolege koji plediraju da Republika Srbija ne treba da ima svoju vojsku ili da ona bude svedena na nivo koji nema nikakvu upotrebnu vrednost.

Mi smo 90-ih godina doživeli mnogo toga lošeg na prostorima bivše Jugoslavije i, nažalost, mnoge stvari su se desile i sa vojskom tadašnje države, Savezne Republike Jugoslavije, odnosno onog jezgra koje je ostalo unutar Republike Srbije. Ali, čak i takva vojska, kad kažem takva vojska, bez i jedne ružne promisli, ali u odnosu na sve ono što se dešavalo 90-ih godina, i u takvim uslovima, vojska tadašnje Savezne Republike Jugoslavije je pokazala izuzetni nivo borbene gotovosti, sposobnost da se 1999. godine odupre NATO snagama, na način da je otpor trajao 78 dana i noći. 

Možemo sami promisliti kakve je naša vojska imala ljude u to vreme, one koji su je vodili i oni koji su branili našu zemlju kada jedna najjača vojna sila u svetu u to doba, ne treba zaboraviti, to je kraj 20. veka, kada su SAD bile apsolutni gospodar međunarodne zajednice i kad su radile sve što su htele, na kraju krajeva, i agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju to potvrđuje, pa se opet nisu usudili da pređu u kopnenu ofanzivu, ali, da se desilo tako nešto, verovatno bi mi danas bili jedna obična kolonija koja radi ono što joj se kaže.

Unutar ovih zakona o kojima Skupština danas raspravlja, ja bih želeo da vašu pažnju skrenem na dve strategije, po meni jako važna dokumenta, Strategiju odbrane i Strategiju nacionalne bezbednosti. Mislim da treba pohvaliti ljude koji su napisali ova dva dokumenta. Veoma analitični materijali, sa puno podataka, primenjeni vremenu u kojem se ovaj dokument javno promoviše, koji daju odgovore na najvažnija pitanja vezana za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, dokumenti koji govore i o nacionalnim interesima i o nacionalnim vrednostima koji, na određeni način, oslikavaju identitet Republike Srbije krajem druge decenije 20. veka. 

Dozvolite mi, gospodine ministre, da vezano za Strategiju odbrane kažem nekoliko reči o jednom od odbrambenih interesa koji su ovde istaknuti, a to je pitanje vojne neutralnosti. Mislim da je to dobra odluka za Srbiju. Netipična odluka za Balkan, tipična za naš narod i sve ono što smo doživeli, zbog našeg identiteta i svega onog što smo imali u istoriji. Ali, ovakva odluka nije prijatna svima. Naravno, najviše onim dušebrižnicima koji nas zdušno uveravaju da treba da budemo deo nekog vojno-političkog bloka. 

Ja mislim da se u stavu 3. ovog dokumenta koji se odnosi na vojnu neutralnost krije suština baš tog opredeljenja. Dozvolite mi samo da citiram: “Republika Srbija će razvijati i unapređivati odnose sa tim državama i savezima, u skladu sa sopstvenim interesima”. E, tu je kvaka. Ti sopstveni interesi. Mnogi ne dozvoljavaju da mi imamo sopstvene interese i da razmišljamo svojom glavom, a kamoli da učinimo nešto što mi smatramo da treba. Malim narodima to nije dozvoljeno. Veliki mogu sve, malima nije dozvoljeno ništa, pa se i ne očekuje od nekog kao što je Srbija, na ovom prostoru, da može da proglasi vojnu neutralnost ili da se ponaša u skladu sa vojnom neutralnošću.

Ja sam pre neki dan razgovarao sa grupom studenata i na jedno pitanje – u čemu je prednost vojne neutralnosti, ja sam, po meni, dao jedan najlogičniji odgovor. Rekao sam da nam daje veću mogućnost izbora, što je, po meni, sasvim logično, jer se zapostavlja i druga dimenzija vojne neutralnosti. Nije to pitanje samo vojne sposobnosti i ekonomske moći, kao i svega onoga što je potrebno da bi se vojska učinila jakom, ali, tu je i pitanje onog što ide iza. Mi imamo i namensku industriju i sve ono što čini jedan odbrambeni sistem. 

Mislim da je dobro što smo tako postupili. To nam daje mogućnost da u odnosu na naoružanje koje posedujemo da postepeno unapredimo naoružanje i da jednostavno stvorimo jaku vojsku.

Ne mogu se oteti utisku da je posle 2000. godine vrlo svesno naša vojska devastirana i da su neke jedinice ili neke vrste naoružanja vrlo svesno gurnute u prošlost da bi se, naravno, umanjila i odbrambena sposobnost Vojske Republike Srbije. Drago mi je što se danas prave neki novi koraci da vojska ponovo bude jaka i sposobna da brani našu zemlju. Naglašavam da brani našu zemlju, jer mislim da je to osnovni interes Republike Srbije.

Kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, drago mi je što su u Strategiji vrlo detaljno pobrojani nacionalni interesi, sedam nacionalnih interesa i ja ću govoriti samo o tri od njih. 

Prvi je, naravno, očuvanje suverenosti i nezavisnosti, teritorijalne celovitosti Republike Srbije. U tom kontekstu, ne mogu a da ne pomenem pitanje Kosova i Metohije, jer i Strategija odbrane na početku, kada govori o izazovima, rizicima i pretnjama, konstatuje da je situacija u pokrajini, tj. jednostrano proglašenje nezavisnosti teritorije koju administrativno obuhvata Pokrajina Kosovo i Metohije, ne samo da je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti, nego i, pre svega, najveći političko–bezbednosni izazov Republike Srbije. 

Naravno, u kontekstu ovog pitanja treba pomenuti sve ono što je Srbija uradila da se ovo pitanje reši. Mislim da sva ova dokumenta sadrže obilje podataka kojima se može dati bezbroj odgovora na pitanje za status Kosova i Metohije i za ono što država čini.

Po mom skromnom sudu, u dokumentu koji se odnosi na Strategiju nacionalne bezbednosti, na strani 19, kada govorimo o normalizaciji prilika i odnosa odbrane u AP Kosovo i Metohija, ceo ovaj pasus bi se mogao uzeti kao obrazloženje zašto je Republika Srbija 2013. godine potpisala Briselski sporazum, naravno, u nameri da normalizuje odnose, da se unapredi kvalitet života građana.

Ovo govorim da bih potcrtao, ne samo, kako bih rekao, multifunkcionalnost ovog dokumenta i koliko je on kvalitetan, nego i da bih dao obrazloženje vezano za naš odnos prema tom najvažnijem bezbednosnom izazovu i našem najvažnijem nacionalnom interesu. 

Moramo konstatovati da prvi put posle 20 godina, posle bombardovanja 1999. godine i dolaska međunarodne vojne i civilne misije UN, Republika Srbija čini korake napred u, ako mogu reći, otvaranju rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Tu velike zasluge ima predsednik Republike, gospodin Vučić. 

Sada je proteklo godinu dana od uvođenja taksi, suspendovani su praktično pregovori i na određen način to pitanje razgovora sa Prištinom je stavljeno u drugi plan, ali se ne može zaboraviti da je pre toga predsednik Vučić uspeo da to podigne na nivo da ono postane važna tema u razgovorima sa najvažnijim predstavnicima međunarodne zajednice. 

Pitanje rešavanja odnosa sa Kosovom jeste nešto što je tada, pre godinu dana, bilo podržano i od strane predsednika SAD, a naravno, ja ne očekujem da će oni promeniti svoj stav o Kosovu i Metohiji, ali da su zainteresovani da se nađe neko rešenje, verujem da jesu. Mislim da se ni jedno rešenje ne može naći bez Republike Srbije. Veliki kvalitet državnog rukovodstva, pre svega gospodina Vučića, jeste što je to pitanje ponovo stavio u prvi plan.

Međutim, ovo proteklo vreme od uvođenja taksi od 100% na robu iz Republike Srbije i Bosne i Hercegovine u stvari pokazuje suštinu odnosa zapadnih zemalja prema Kosovu i Metohiji i prema dijalogu kao načinu rešavanja ovog pitanja. 

Nažalost, veliki broj zemalja ne želi da se ovo pitanje reši. Imam utisak da njima odgovara da postoji latentna tenzija na prostoru Balkana i da se zapadne zemlje pojavljuju kao neko ko je spreman da reaguje, odnosno da bude pokrovitelj određenih interesa koji, naravno, nisu u skladu sa interesima Republike Srbije. Jer, da se želelo, mislim da se u proteklih godinu i nešto dana moglo reagovati, ali ne samo u proteklih godinu i nešto dana, nego u proteklih šest i nešto godina od kako je potpisan Briselski sporazum, jer mi jesmo ispunili odredbe vezane za Briselski sporazum, vođeni željom da se unapredi kvalitet života građana, ali zapadne zemlje jednostavno nisu tražile, niti su vršile bilo kakvu vrstu pritiska na Albance sa Kosova i Metohije da oni svoje preduzete obaveze ispune. 

Evropska unija nije puki posmatrač u razgovorima, u dijalogu koji se vodio ili u Briselskom dokumentu koji je potpisan. 

Ne treba zaboraviti da je visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Ketrin Ešton bila jedan od garanta sprovođenja tog sporazuma. Nažalost, nismo sa njihove strane videli jasnu nameru da se ovo pitanje reši. Naravno, ni druge, nije samo u pitanju visoka predstavnica EU, nego nažalost i neke brojne zemlje EU ne žele da se ovo pitanje reši. I zašto da ne, treba reći, mislim da unutar EU da je Nemačka glavna zemlja koja insistira na priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije. Jednostavno, smatram da je to u skladu sa njihovim interesima.

Opet se vraćam na ovo pitanje naše vojne sposobnosti. Za neku malu zemlju nije dozvoljeno da ima svoju vojsku, niti da brani svoju teritoriju, nešto što je njen nacionalni interes, a velike zemlje dozvoljavaju da intervenišu nekoliko hiljada kilometara daleko od svoje teritorije, proglašavajući to svojim strateškim interesima.

Tu je razlika između velikih i malih, ali međunarodno pravo je isto za sve. Zato je Savet bezbednosti UN i doneo Rezoluciju 1244 i zato ta rezolucija i dan danas važi kao jedini validan dokument vezano za Kosovo i Metohiju. I zato ću vas ja podsetiti na stav pravnog savetnika UN, iznet u obraćanju Savetu bezbednosti u junu 2019. godine da Rezolucija 1244 iz 1999. godine ostaje na snazi, te se stoga pravni okvir njime uspostavljen i dalje primenjuje.

Ako to mogu da kažu u UN u junu mesecu ove godine, onda je potpuno logično da se takav stav nalazi i u Strategiji nacionalne bezbednosti.

Da stvari nisu gotove i da ih ne treba prihvatati kao gotove govori i podatak vezan za povlačenje priznanja tzv. nezavisnosti. Ministar Dačić je tu odigrao lavovsku ulogu i on nosi velike zasluge za sve ono što je učinio. To je deo državne politike i on to naglašava, ne želi za sebe da preuzme sve dobre stvari vezane za povlačenje priznanja. Ali, činjenica je da je 17 zemalja povuklo priznanje Kosova i Metohije i da se videlo da bez Srbije, da se ovo pitanje ne može rešiti.

Želeo bih još da obratim vašu pažnju još na dve stvari. Treći po redosledu promovisanja nacionalnih interesa sadržanih u Strategiji nacionalne bezbednosti i očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda gde on živi, kao nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta.

Mislim da je veoma važno što je očuvanje postojanja i zaštite svog naroda gde on živi, kako bih rekao, promovisano kao nacionalni interes, kao i želja da se unapredi položaj nacionalnih manjina i njihov kulturni, verski i istorijski identitet.

Poštovane koleginice i kolege, u vrtlogu događaja koji su obeležili devedesete godine, raspadom bivše SFRJ najveći gubitnik je srpski narod. Stvorene su nove nacionalne države, iz prethodnih republika stvorene su nove države, ali najveći gubitnik u svim onim zbivanjima je srpski narod. Zašto? Od konstitutivnog naroda u jednoj državi, bivšoj SFRJ, srpski narod je doživeo da u Sloveniji ne bude priznat ni kao manjina, da iz Hrvatske preko 300.000 ljudi bude proterano, u BiH zahvaljujući Dejtonskom sporazumu ovo je konstitutivan narod, u Crnoj Gori je formalno manjinski narod, suštinski nacionalna manjina bez prava, u Makedoniji nacionalna manjina koja se ne poštuje.

Kada pogledate celu tu, kako bih rekao, lepezu događaja koji su obeležili devedesete godine u pogledu srpskog naroda, onda se čini sasvim logično da matica zemlja Srbija promoviše očuvanje, postojanje i zaštitu srpskog naroda kao svoj nacionalni interes, naravno, i manjine. Mislim da je Srbija retka zemlja na prostorima ne samo Evrope, nego i šire, gde nacionalne manjine imaju mogućnost da u potpunosti ispune sve elemente svog identiteta i Srbija može služiti kao primer drugima. 

Na kraju, mislim da ne treba preskočiti inicijativu koja je ovih dana veoma aktuelna, a o kojoj su govorile moje kolege iz poslaničke grupe, inicijativa predsednika Vučića, vezano za „mini Šengen“.  Mislim da je to dobra inicijativa. Sloboda kretanja kapitala, robe, ljudi bez granica je nešto što može unaprediti ovaj region. To se uklapa i u delove obeju strategija, jer i one govore o toj regionalnoj saradnji kao važnom delu unapređenja bezbednosti u regionu. 

Zanimljiva je i reakcija pojedinih, opet, koji su inicijativu predsednika Vučića dočekali na nož, naravno, videći u tome neke posebne ciljeve, ne shvatajući da je Republika Srbija snažno opredeljena za očuvanje mira i stabilnosti u regionu i da je to jedan od elemenata Republike Srbije da se unapredi stanje u regionu. 

U svakom slučaju,  kada govorimo o ove dve strategije, mislim da je reč o dva odlična dokumenta i da je dobro što ih sada usvajamo. Ovo će biti jedna poruka i široj javnosti da Srbija zna šta su joj nacionalni interesi, da Srbija zna šta su joj odbrambeni interesi, da Srbija radi na realizaciji i jednih i drugih interesa i da Srbija želi da ima kompetentnu vojsku radi sopstvene bezbednosti i samo radi sopstvene bezbednosti. Ništa više i ništa manje. 

Hvala vam. 

Kategorije: Poslanička grupa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.