Да коначно видимо ту регулативу којом ћемо омогућити новинарима да објективно, професионално, независно без притиска обављају свој посао Посланичка група

Уважавам предлог колега из СРС, уважавам њихово политичко деловање као опозиционе политичке опције, за разлику од осталих представника опозиције они су увек ту да понуде алтернативу, да понуде своје предлоге. Наравно на представницима министарства је и на министру је да определи колико су ти предлози прихватљиви и колико могу бити уврштени у закон о којем говоримо.

Господине министре уз сугестију да размотрите још једном амандмане колега из СРС, ја бих искористио данас прилику, немојте ме погрешно схватити, али некако се ретко виђамо овде у парламенту и имамо прилику да разговарамо и о осталим важним темама. Поред тога што смо рекли у уводном излагању да ће посланички клуб СПС подржати законске предлоге о којима говоримо и о којима данас водимо расправу у појединостима. Поред културе, ваша област је и информисање.

Желим данас нешто и о томе да поразговарамо, јер кажем неретко имамо прилику да о томе говоримо овде у парламенту. Најпре желим да вам кажем да, не знам колико сте упознати, али током јучерашњег дана један део опозиције је на жалост још једном овде у парламенту, у скупштинском холу показао своје право лице. 

Нама је јасно да постоји њихова мржња према Александру Вучићу, према Ивици Дачићу, али нам није јасно да неко може мрзети своју државу и да може мрзети свој народ. Јасно нам је и то да све време покушавају да се представе као опозиција, мада им то јако тешко иде. Нама је потпуно логично, као што сам рекао оно што раде колеге из СРС да будете опозиција владајућој коалицији, али нам није логично и природно да будете опозиција својој држави и није нам логично да будете опозиција својим грађанима.

Опет је током јучерашњег дана овде из скупштинског хола, а рећу ћу касније зашто је то важно и зашто то наводим на самом почетку, доведена у питање дипломатска активност Србије, коју воде председник Србије и министар спољних послова, када је реч о повлачењу признања једнострано проглашене независности Косова и Метохије. То је државни пројекат који је донео резултате, а сада се поставља питање, да ли ту акцију треба наставити.

Желим да подсетим, пре свега, за рад јавности, пројекат који је донео резултате пре него што се почело са дипломатском активношћу, проглашена је једнострана активност Косова и Метохије, апсолутно нас нико ништа није питао, 113 држава је прихватило једнострану проглашену независност Косова и Метохије, а захваљујући дипломатској активности председника Србије, министра спољних послова, Владе Републике Србије, данас је та цифра 93 државе унутар Савета безбедности УН. Дакле, срушен је план Приштине, Приштини је потребно 97, три земље су у некој врсти флуидног стања Египат, Доминиканска Република и Перу, али није овде реч и није овде суштина само у бројкама. Суштина је у томе да се успело, да се покаже, да је Србија део компромиса, да без Србије нема решења и да Србија може коначно нешто да тражи, за разлику од периода када смо само гледали и када се од Србије отимао део по део територије.

Циљ оваквих инсинуација које смо могли чути током јучерашњег дана из скупштинског хола јесте свакако компромитација овог државног пројекта. Ми разумемо запад, инсистира да Србија престане са дипломатском активношћу. Од Приштине такође чујемо да их то иритира, да је то разлог зашто је дошло до застоја у дијалогу, али нам није јасно да Пацоли, Харадинија, Курти имају своје савезнике у Београду и да њихов глас чујемо из скупштинског хола Народне скупштине Републике Србије,

Овакве изјаве као да долазе из Приштине, од албанских сепаратиста и терориста и ово је свакако нешто што ће наши непријатељи користити у периоду који је пред нама, свакако нешто што ће нанети штету националним и државним интересима Србије. Нисмо чули да су били толико гласни, те 2007. године када је проглашена једнострана независност Косова и Метохије, а данас кажу, да ли је у складу са међународним правом и да ли је етички то што се чини и ради, када је реч о дипломатским активностима. 

Зашто сам ово навео као увод у оно што сам заправо желео да вас питам?  Пре извесног временског период, господине министре, поставио сам вам питање, користећи своје право као посланик, да ли слобода медија подразумева да сваког дана гледамо неку нову насловну страну са истом поруком, метом, исцртаном на легитимно изабраном председнику Србије, Александру Вучићу, све док се циљ који неко жели да постигне не оствари? Да ли је ово слобода медија или медијски линч? Јасно је да свака насловна страна носи одређену поруку. Да ли на овај начин неко отворено прижељкује ликвидацију председника?

Добио сам одговор. Захвалан сам вам на одговору. Између осталог у завршном делу одговора рекли сте да Министарство културе и информисања настоји да предложи адекватан регулаторни оквир у коме се остварује слобода медија, али и штити друштво и појединце од ширења идеја насиља и мржње кроз медијске садржаје и да се Министарство увек оглашава и осуђује такве медијске садржаје. 

Оно што ме конкретно интересује, јесте да ли и када ћемо коначно имати тај законски оквир, јер дефинитивно то што се Министарство оглашава и што се оглашава свако од нас и што ми желимо да учествујемо у тој заједничкој борби да то насилничко и силеџијско понашање не може и не сме да буде основна норма друштвеног понашања у Србији, дефинитивно није довољно. Шта је то што ми коначно још треба да урадимо и  рекао сам да нам је јасна мржња коју имају према Александру Вучићу и Ивици Дачићу. 

Али нам није јасно када ће коначно престати са претњама које се свакодневно, па и данас у једном од дневних листова, упућују уредницима, главним и одговорним уредницима дневних листова, власницима телевизија, када ће престати и физичко и вербално сукобљавање са новинарима, и то само зато што новинари имају своје мишљење. Новинари имају право да поставе питања која они сматрају да су важна и то право им нико не може оспорити. На политичарима је да на то питање одговоре или да не одговоре. Исто тако, новинари морају бити слободни, морају бити аутономни у одлучивању. 

Не знам колико вам је познато, ми смо овде у парламенту одржали једну јавну расправу на тему заступљености политичких партија током изборне кампање. Тој јавној расправи присуствовали су и представници политичких странака које припадају власти, представници опозиције, представници РЕМ-а и ми смо тада рекли, као СПС, да нам се чини да један део опозиције, понављам, један део опозиције, жели у Србији да се бави уређивачком политиком медија и да је заиста више доста те кукњаве о медијима у медијима и да ми никада као странка нисмо полазили од тезе да ако смо присутни у медијима, медијска сцена и медијска слика је добра, а ако нисмо присутни, медијска сцена је јако лоша. 

Желели су капитализам те 2000. године. Подсећам вас, Стратегија о приватизацији медија је дефинисана и направљена нешто после 2000. године. Желели су капитализам, добили су капитализам и одакле данас потреба да се баве уређивачком политиком? Нарочито говорим о приватним медијима.

Ми смо 2009. године били део владајуће коалиције. Тада смо имали измене и допуне Закона о јавном информисању. И поред тога што смо били део владајуће коалиције, нисмо гласали за те измене и допуне, јер смо сматрали да оне представљају удар на објективно и професионално новинарство. 

Не можете забранити медијима да раде свој посао. Они морају бити независни. Слобода мишљења, слобода говора и слобода изражавања су основни постулати демократског друштва, какво Србија данас и јесте. То како и на који начин један део опозиције схвата слободу медија, то је њихов проблем. Али вас молим да ми коначно кренемо у дефинисање те законске регулативе, где ћемо омогућити новинарима у Србији да могу да обављају свој посао.

Ми се не љутимо. Ево, једна новина је данас објавила да Вучић и Дачић патриотизам могу да ставе у коферче. Нема апсолутно никаквих проблема. О Вучићевом и Дачићевом патриотизму рећи ће грађани шта мисле на наредним парламентарним изборима. Они који се плаше избора, њима је преостао тај бојкот. То је очајнички и губитнички потез који грађани такође препознају и који ће вредновати на прави начин. 

Знате, они када се појаве у Бриселу, ми јесмо прихватили да са европским парламентарцима разговарамо и да саслушамо њихове сугестије и предлоге и ту нисмо имали апсолутно никакав проблем да покажемо спремност да желимо да стварамо нове оквире када је реч о изборним условима, али нисмо изразили спремност да са европским парламентарцима разговарамо у хотелским лобијима него да разговарамо тамо где се разговори и воде, у парламенту. Па смо рекли европским парламентарцима – ако ви сматрате да су избори једно од кључних питања, изборни услови у Србији, за Европски парламент, мада сумњамо да је тако, али ако сматрате да је тако, онда када организујете дебате на тему изборних услова у Бриселу, па позовите и преостале политичке опције. Немојте позвати само један део опозиције. 

Јер, онда би чули шта су релевантне чињенице, чули би супротну аргументацију. А не како је то, између осталог, тада речено у Бриселу од стране опет једног дела опозиције, да је кључно да и опозиција има подједнак приступ у медијима.

Знате шта? Ја имам овде податке закључно са децембром прошле године – 135 страна прес-клипинга у последњих шест месеци, који демантује да овај део опозиције није заступљен у Јавном сервису. Са сваког протеста „Један од пет милиона“ РТС је извештавао у свим информативним емисијама. 

Из новинарског угла, како то чувена европска парламентарка Тања Фајон каже „Is it real story“, да се сваке недеље извештава о догађају на којем нема ништа ново. Захтеви су исти. Ако би тај протест имао десет пута више грађана него што је то у претходном временском периоду, то је онда вест. Све остало није вест. У свим дебатним емисијама учествују и представници опозиције. 

Они се врло често позивају на Уједињено Краљевство. Знате, у Уједињеном Краљевству у дебатним емисијама не могу да учествују они који нису били учесници на последњим изборима. 

Дакле, ово су само неки подаци и параметри које би ми свакако изнели у Бриселу да су нас позвали да разговарамо о томе. 

Али, молба која је упућена вама. Мислим да када имате мањак политичког утицаја и мањак политичке моћи, онда долази до најпримитивнијег понашања, долази до вокабулара који одавно превазилази границе политике, јер оно што данас слушамо, оно што данас можемо и у медијима, баш током данашњег дана, да прочитамо, није суштина постојања политике. То је нешто против чега сви заједно морамо да се боримо. 

Знате, и приватни медији прате истраживање јавног мњења. И приватни медији прате локалне изборе и изборе који су одржани у претходном временском периоду. И јако добро знају шта је вест, а шта није. То што неко има 50% подршке бирача, а неко се бори за 5%, то апсолутно није наш проблем. Не можемо им ми помоћи да дођу до тих процената. 

Али, наша молба упућена вама је – дајте да учинимо све, ми смо спремни да вам помогнемо, али дајте да учинимо све што је и у вашој и у нашој моћи да више у јавности немамо овакве претње које се упућују новинарима, да новинари могу слободно да раде свој посао, да уколико се организује дебатна емисија на РТС-у, не мора уредник РТС-а да размишља да ли ће РТС то вече бити блокиран или не, да ли ће ући неко са моторном тестером или не, да ли ће дневни лист „Информер“ и главни и одговорни уредник дневног листа „Информер“ поново имати претње и позив на линч, или власник телевизије „Пинк“. 

Да ли је логично да представник једне политичке странке изађе на конференцију за штампу и каже – да, ја вам обећавам, уколико будемо имали одговорности, уколико будемо власт, ми ћемо угасити ту телевизију.

Молба Вама је само да коначно видимо ту законску регулативу којом ћемо омогућити новинарима да објективно, професионално, независно без притиска обављају свој посао.

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ: Уважени народни посланиче господине Милићевићу, ваше опсервације су, како бих рекао прецизне, тачне упозоравајуће, јасне. 

Одговор на ваше питање би се састојао на суштински део вашег питања да ће по, сада је коначно усаглашен и усвојен текст медијске стратегије, и становиште наше је било а то је било опредељење Владе Републике Србије, да ће се измене и допуне сета медијских закона, да ће се њима приступити након усвајања текста медијске стратегије.

То некако јесте логично да се прво усвоји нека стратегија, да се види шта једна држава у датом простору, који је врло битан простор, то је простор јавног информисања, за које се принципе залаже, за које вредности које, такође, жели да афирмише и онда да на основу тих медијска стратегија, уз мала поједностављења, је нака врста устава за ту област. Верујем да ће у наредном кратком року сетом медијских закона моћи да се регулишу нека од тих питања, врло деликатних, на која сте ви указали.

Проблем о коме сада говоримо, без обзира што то није конкретна тема овог заседања, али свакако је то битна друштвена тема, заправо одговор на то се крије у једној претпоставци, а то је да укупно понашање и морал једног друштва у датом историјском тренутку, било ког друштва, у било ком историјском тренутку, се заснива на отприлике две претпоставке или два постулата или почива на два стуба. Једно је укупно схватање моралних вредности, етике, начела васпитања, вредносних судова, итд, што је последица различитих околности, обичаја, традиције и степена развијености једног друштва или једне заједнице. 

Други стуб, који је корективни стуб, јесте примена закона, јер закони су ти који треба да на мало грубљи начин коригују оне који немају јасно изграђену свест о томе шта значи слобода. Према старим дефиницијама које већ дуго трају, је ли, у пракси развијених друштава право на слободу се простире до тачке на којој почиње слобода другог. Према томе, слобода ни не може бити апсолутна слобода. Наша слобода и слобода медија и слобода сваког појединца, па и друштвених група јесте ограничена лимитима слободе других са којима се она додирује. 

Другим речима, многе појаве које сте ви навели, које су забрињавајуће, то је употреба и коришћење говора мржње, то су претње, то су инкриминације без доказа. Тога превише има у нашем јавном простору и ја се са вашом оценом потпуно слажем. Све такве ствари, наравно, не дотичу, односно дотичу у мањој мери Министарство културе и информисања које је надлежно за стварање законског оквира за слободно функционисање медија. 

Али, када је реч о клеветама, увредама, претњама, угрожавању личне безбедности сродним стварима, на делу су, наравно, и морају бити на делу и одредбе закона, односно примена других закона, као што је Кривични закон или Закон о прекршајима, итд. С тим у вези потребно је, ту се са вама слажем, енергија читавог друштва да ради на оба поља, и на афирмисању и оснаживању једне свести о томе шта је култура говора, шта је употреба, а шта злоупотреба медија и да се неким алатима, да тако то назовем, условно говорећи неким алатима подиже свест о значају медија у савременом друштву и о значају вредности јавно изговорене речи. Тај процес је мукотрпнији, сложенији и спорији, али даје резултате. 

С друге стране, кажем, стриктнија употреба закона, то зависи од судске праксе, од поступања прекршајних судова и од поступања редовних судова, мора да води рачуна о томе да се слобода медија не сме злоупотребљавати у правцу претњи различитих врста, угрожавања физичке безбедности на друге начине, изношењем лажних и инкримишућих оптужби које могу да угрозе нечији углед, наравно без икаквих доказа те претње се износе у највећем броју случајева. 

Другим речима, целио друштво је на великом изазову и то је једноставно посао којим свим морамо да се бавимо у горњим границама своје надлежности. Непрестано то мора да буде тема, јер ми живимо у духу времена у коме медији у врло битној мери, хајде, слободно могу да кажем тако, опредељују и свест појединаца, не само кроз информације које се кроз медијски крвоток простиру, него и кроз коришћење одређеног стила, одређеног речника, итд. 

Према томе, пред нама су задаци, пред Владом Републике Србије укупно гледано, пред Министарством културе и информисања, али и пред другим чиниоцима у Влади и пред читавим друштвом, да поштујући слободу јавног изражавања, поштујући и уважавајући принципе слободе медија снажно инсистирамо на скрупулама и на поштовању закона у оквиру слободе коришћења, односно медијских слобода. 

Верујем да ће, тиме завршавам, одговор на ваше питање у сету медијских закона који ће бити донети након овог усвајања текста  медијске стратегије бити створени нешто бољи услови да се неке од ових вредности и принципа о којима сам сада говорио снажније и боље афирмишу. Али, с друге стране, кажем, није само тај законски текст једина ствар која решава, као неки дух из машине, је ли, „deus eks makina“, решава ствар у једној сложеној области. Наши медији и рефлекси су огледало нашег друштва у сваком смислу, и у оном позитивном и у оном негативном. 

Према томе, ја се са вама потпуно слажем да је потребан напор и пуна свест читавог друштва. Наравно, кад се каже читавог друштва највећу одговорност сноси Влада једне државе за спровођење одговарајуће политике и за залагање за одређене вредности. 

Верујем да ће, уколико ова тема буде непрестано, снажно и прецизно присутна у нашем јавном дискурсу, залагањима читаве заједнице, а поглавито Владе Републике Србије доћи до задовољавајућих помака у наредном периоду. То је нека врста мог оптимизма, с тим у вези.

 

ЂОРЂЕ МИЛИЋЕВИЋ: Најпре желим да кажем зашто имамо фабриковање афера? Па, управо због недостатка политичких идеја и политичког програма и онда да би били присутни у јавности, морате бар нешто покушати да урадите иако то не даје очекиване и жељене резултате, јер потпуно је јасно да је најављени бојкот пропао и да се сада тражи начин како да се изађе из једне безизлазне и безидејне ситуације. 

Сада се поставља питање да ли ће омладина, која води или грађански или политички протест, учествовати на изборима или не, али добро, то је већ нешто чиме ће се бавити тај део опозиције. Мени само једна ствар није јасна. Ако имате програм који је интересу грађана, ако имате људе који су гарант реализације тог програма, чему онда бојкот? Изађите на изборе и представите себе као алтернативу и победите на тим парламентарним изборима.

Господине министре, слажем се са вама у потпуности. Јако ми је познато да је израђена комплексна медијска стратегија и слажем се са вама у констатацији да ова тема мора бити непрестано присутна. 

Суштина мог излагање је била, између осталог, и у томе да ми се чини да данас на медијској сцени Србије постоје новинари који смеју да се нападају, који смеју да се позивају на медијски линч или линч у правом смислу те речи, да се физички нападају, не само вербално него физичким и постоје они новинари који су на неки начин, заштићени.

Желим да укажем на још један сегмент када је реч о информисању, јер сматрам да је важно и када сте већ споменули стратегију, сматрам да акценат треба ставити на то, али причаћемо, наравно, о томе када то буде тачка дневног реда. 

Лажна вест или фејк њуз, информација, ви знате, је јако моћно оружје и мора постојати један универзални модел да се њој супротставља друга информација, односно другачија аргументација, а никако претње, сукоби, насиље, што смо имали прилике да гледамо у протеклом временском периоду.

Управо због моћи које информације имају, све чешће се сусрећемо да дезинформацијама, и то је данас већа претња, сусрећемо се све чешће са великим бројем дезинформација, и то је данас далеко већа претња него икада до сада и мислим да је то изазов који за који морамо заједно да спремимо грађане. Захваљујем, господине министре.

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.