Интервју Горана Тривана за Недељник: Нема изговора за овакав ваздух, сви смо заједно у томе Вести

Живимо у цивилизацији која стотину година као да не хаје за услове у којима живи. Ни у једној земљи се није догодило да су имали одличан квалитет животне средине у ситуацији када економски нису били добростојећи, и то је та граница која мора да се схвати, каже министар Горан Триван који је претходне недеље био под паљбом јавности, али и председника Александра Вучића

У кабинету министра за заштиту животне средине Горана Тривана служи се београдска чесмовача. Каже да Београд има одличну воду и да је најбоља када одстоји два-три дана „да хлор мало изађе“. Пала је и едукација о томе зашто негде има хлора, а негде не. То је у ствари питање цеви. Али код министра Тривана смо дошли због загађења ваздуха који је претходних дана као проблем избио у први план. А питање о здравој води је директно повезано са квалитетом ваздуха.

 

Како ћемо да уредимо ваздух?

На томе се већ ради годинама. Нити је почело са мном, нити ће се са мном завршити. У читавом свету постоји проблем квалитета ваздуха, од развијених земаља до ових других. Ако узмете статистике, свуда постоји исти проблем. Тако да нисмо изузети из тога да је ваздух загађен. Спадамо у регионе који имају проблеме са понекад већим степеном загађености. Балкан и Јужна Европа, чак и развијене земље имају исти проблем – један је технологија, а други су микроклиматски услови. Зависи на којем сте географском подручју, какав је рељеф, микроклима, ветрови и технологије, и како се ми сами понашамо. То су фактори који планетарно неминовно утичу.

 

Испада да нам све зависи од тога да ли ће да дуне кошава или не?

Не само код нас, већ читав свет зависи од ветрова. Али нема изговора. Нема изговора за технологије које користимо 50, 60, 70 година.

 

О којим технологијама је реч?

О свим. Коју год да технологију сад споменете, ја ћу вам рећи да је она утицала на квалитет животне средине. Где год да се налазите, нема урбане средине која не загађује ваздух. Онда је пожељно да постоји ветар који ће релаксирати квалитет ваздуха. Али то не може бити изговор, то је добро да постоји да бисмо удисали бољи ваздух. Живимо у цивилизацији која стотину година као да не хаје за услове у којима живи.

 

Зашто су други отишли даље?

Зато што су економски јачи, имају више новца да издвоје за животну средину, јер ни у једној од тих земаља се није догодило да су имали одличан квалитет животне средине у ситуацији када економски нису били добростојећи, и то је та граница која мора да се схвати. Ми имамо после дугог низа година Министарство животне средине. Када то имате, онда постоје предуслови да се тиме квалитетно бавите. Трећи предуслов је повећање свести, а један од најбитнијих је стабилизација буџета, тачније када имате пара да инвестирате. Ми тек сада долазимо на ред. Ове године имамо 27 одсто већи буџет.

 

Колико заиста економски раст утиче на повећање загађења? Да ли је тачна прича да је загађење последица економског раста?

Тачно је и једно и друго. Економски раст је омогућио отварање различитих привредних капацитета. Што има више производње, онда имате веће загађујуће процесе. То је та фаза индустријског развоја коју су европске земље прошле ономад и јако су загађиване. Ми смо у фази реиндустријализације. Дакле, економски раст је последица привреде и производње. То производи загађење. Ако рачунамо већу куповну моћ грађана, онда дођемо до приче о већем броју аутомобила у Србији. То је у непосредној вези. На нама је да покушамо и да истовремено водимо рачуна о животној средини. И да намећемо стандарде да живимо у здравој средини.

 

Како онда развијени нису толико загађени? На пример Шведска или Лос Анђелес који је 1981. имао више аутомобила него цела Западна Немачка?

–           Имају темељан раст. Током седамдесетих година прошлог века је постављена граница, од тада животну средину постављају као приоритет, решавајући историјско загађење и постављајући стандарде за сва будућа понашања. Нису одмах решили проблем. То нико не би могао да преживи. И сад су дошли до тога да имају високу свест о проблему и да су им закони такви да нико не сме да загађује више од оног што је дозвољено. Ми смо сад у тој фази. Реиндустријализација подразумева да се ми сада снажно развијамо, имамо одличан буџет, али је час да кажемо: развој је у реду, разумемо да имамо катастрофално наслеђе, и да покушамо да све што доводимо у Србију уђе у стандарде које желимо.

 

А како сада утиче то што нам долази та прљава индустрија попут производње гума или што имамо Железару, РТБ Бор?

За сваку од тих индустрија постоји решење. Није проблем у врсти индустрије, већ да се морају примењивати правила заштите животне средине, и то је наша борба сада. Не желим да допустим уплив у дневну политику. То нас стално води у конфликт. А екологија би требало да буде једино питање у којем не би требало да постоји конфликт.

Екологија је питање нашег здравља. Узмите податке из света од чега се највише умире. Највише се умире од различитих болести које су индуковане загађењем. Покушавам да покажем озбиљност и да отварам сва питања јер је мој личи приступ: давати најгору, али тачну информацију.

 

Шта се десило по вама претходних дана? Како бисте ви то описали?

Читав низ фактора има. Подигли смо сви заједно мњење, медији, ми и НВО. Сви смо постали осетљивији. Имамо догађај да је порасло загађење, а ја бих то везао за новембар прошле године. Годинама говорим да је један од фактора загађења саобраћај. Студије, докторати говоре о томе, а фокус нам је на зими, на термоелектранама и грејању.

 

Зар нису термоелектране највећи загађивачи?

За њих је параметар сумпор-диоксид. Па где је то у ваздуху? Подаци су тврдоглави. Тачно знате кад имате CO2 и имате повећање азотних оксида и PM честица. И онда схватите да вам главни фактор остаје грејање и саобраћај.

 

Зашто је новембар прошле године важан?

Новембар је био месец када се десило нешто потпуно неочекивано метеоролошки и микроклиматски, али је било згодно да се из тога извуку закључци. Температуре су биле 23-24 степена, електране нису грејале, евентуално су биле пробе, ТЕНТ се подразумева као константа. Индустрије нема у Београду, немамо кишу месецима, немамо ветар. Било је сунчано и добро се видела замућеност. Дакле, нема шта друго да загађује него саобраћај.

 

Али како није било тога ранијих година?

Десило се кумулативно, није само једне године загађено, већ десет. Ако узмете податке од увозника, просечно 150.000 половних аутомобила улази у земљу годишње. Половина од тога долази у Београд. Углавном су дизел-возила која су веома стара. Дакле, за пет година смо добили приближно 400.000 возила. То је ужасно загађење. Зато причам о аутомобилима и еуро 3 стандарду. Кад сам први пут предложио да размислимо о забрани увоза, онда ме нападну најстрашније, како ја то тражим укидање еуро 3 мотора. Питам која је разлика у цени. Неколико стотина евра. Кад укинемо еуро 3, колико ће да кошта еуро 4. Доћи ће на цену овог. Не слажем се са тим да је цена важнија од нашег здравља.

 

Ко треба да донесе одлуку о укидању увоза тих мотора?

Министарство финансија и трговине.

 

Јесте ли тражили то?

Разговарали смо. Постоји читав низ процедура у свему томе. Сад су процене о таксама, царинама, требало би да се нађе решење да се надомести мањак у буџету. Хвала вам за ово питање, јер ме оптужују да се кријем иза других. Нажалост, морам сваког да разочарам. Ми немамо надлежност за већину ових области. Јесам, крив сам због тога што се мешам у много ствари које уопште нису у нашој надлежности. Ко је надлежан за емисију гасова, ко води рачуна о грејању из Београдских електрана, саобраћај, увоз и извоз… То нисмо ми.

 

За шта сте онда надлежни?

За контролу емисије гасова, за контролу тога да ли општине имају планове, рецимо, квалитета ваздуха… Читава лавина се сручила на мене због тога што сам спомињао шта су наша овлашћења, јер се наводно кријем иза тога. Истина је ипак негде између. Надлежности су једно, а наша обавеза је да сви поштујемо и прописе како би нам животна средина била чистија.

Да се вратим на онај новембар. Он нам је показао да је саобраћај један од кључних фактора и да се не може ћутати и жмурити на то. Мазохистички сам одлучио да се бавим овим послом тако што нећу да ћутим ни о чему и што ћу да се мешам у свако питање, не тако што ћу преузимати нечија овлашћења, него ћу отварати проблеме. Зато добијам читав низ удараца из свих миљеа. Грађани ће да се буне и траже здравију средину. Политичари и бизнисмени индукују део погрешних закључака, ствари и притисака на Министарство из неких својих разлога. Питајте грађане, и ја разговарам са њима. Они разумеју да имамо лоше наслеђе и да не можемо преко ноћи решити проблем. Не живим од рејтинга, стално говорим непопуларне ствари. Каква је вода за пиће у Војводини, понегде у Србији, па то је непопуларна ствар. А шта ћемо са опасним отпадом, шта ћемо са оним криминалцима који га закопавају у земљу и онда се питате зашто су нам земља и подземне воде онако загађене и зашто смо ми онолико болесни, нарочито од канцерогених болести. И сад треба да ћутим. Нећу иако знам да се не допада неким интересним групама. Толико се лоших ствари догодило због тога. Двадесет милиона годишње дајемо на извоз опасног отпада. Онда неко хоће да га закопа овде, а из иностранства шаљу фалсификоване папире о извозу… Прљави бизнис нема границе.

 

Колика је одговорност градских власти за загађење ваздуха од саобраћаја? Семафори се синхронизују тако да успоравају саобраћај, а уз то систем паркинга је такав да возачи морају свака два до три сада да поново пале утомобиле и возе се по граду тражећи друго паркинг место?

Лично мислим да је потребно да се успостави другачији режим семафора и да се успостави већи број једносмерних улица. Јер нам омогућавају већу проточност саобраћаја. Урбанистички су се правиле уске улице, а то може да буде и предност ако се направе да буду једносмерне.

 

Да ли треба неко онда да нам се извини за овакав ваздух?

Сви смо заједно у томе, избегавам да често инсистирам на томе да свако од нас појединачно као грађанин доприноси загађивању ваздуха. Јер ту увек можемо да уђемо у питање како се понашамо лично, колико штедимо струју, који ауто возимо. То нећу јер није социјално интелигентно, јер сви доприносимо томе, и ту нема извињења. Почели смо разговор и ваљда се слажемо да смо жртве технологије која се користи 50 година и да смо сви заједно допринели томе користећи те технологије да сад имамо ваздух овог типа, уз све ове метеоролошке неприлике. То су климатске промене и ово што нам се дешава је последица тога, и нема ту извињења. Не можете ви за годину-две дана да као министарство урадите епохалне ствари у том смислу. Рекао сам вам: гасимо котларнице, пошумљавамо, прописе ћемо подешавати, све чинимо… И ако нешто нисмо урадили, ту се извињавамо.

 

Шта следећи пут када се догоди загађење ваздуха? Да ли ће се гасити велики загађивачи, да ли ће се препоручивати да деца не иду у школу…?

Да, биће баш то. Квалитет ваздуха је све време исти, то показују званични подаци. Пре 2010, ја знам за периоде да је био и лошији од овог, али узмите Србију у целости. Било је и лошије него што је сада. Крагујевац, Нови Сад, Панчево, Косјерић…

 

Практично човек од 70 година је цео живот удисао лош ваздух и да ли он сад због тога мање живи?

Да. Зато живимо у таквим условима. Стално су, ових десетак година, заводи за јавно здравље, секретаријат и министарство, Агенција за животну средину, давали податке и упутства, али нисмо никад обраћали пажњу. То што имамо сада је стандард. Једино где је то било драматично у скоковима јесте било Панчево. Они су имали дневна упутства, сад изађите, сад немојте зато што је тамо било драматично горе него данас. САд, с које таке хоћемо да гледамо? С тачке да је све драматично што је загађење, а с друге где постоје стандарди који кажу другачије. Ево вам за Београд податак: у 2011. години, имате 133 дана са прекорачењем граница дозвољених, а у 2018. имате 59 дана прекорачења. Кога ви онда критикујете? Хајде да се онда спустимо на земљу и кажемо да све то свакако није добро, и да почнемо да правимо атмосферу где сви заједно нешто радимо.

 

Јесте ли видели анализу Фискалног савета о животној средини, узрочницима и потребним улагањима?

Ту је ЕПС, пре свега. С једне стране, ЕПС је највећи загађивач, а с друге су највише улагали у заштиту животне средине. Фискални савет нас је у једном моменту позвао самоиницијативно. Рекли су да су слушали моје изјаве и да сам рекао да је потребно да се уложи петнаестак милијарди евра. Рекли су, ако је тако, онда морамо да се бавимо озбиљно. То је и могућност да се повећава БДП, јер има много инфраструктурних радова и улагања. Треба да урадимо 359 система за прераду отпадних вода, да урадимо 26 регионалних центара за управљање отпадом. То је само око 7,5 милијарди евра. То су улагања. Ја сам говорио тада са господином Павлом Петровићем и причали смо о томе да са улагањима можемо да имамо бољу животну средину и раст БДП у исто време.

У УН смо одиграли одличну улогу. Мале земље неће више да ћуте, нестаје им земља и нашле су у нама савезника. У основи заштите животне средине је профит. Ако је то тако, онда морамо да разговарамо са људима који праве профит.

И сада дође једна мала Србија да разговара са кључним људима у свету.

 

На шта мислите конкретно?

Желимо да нам се нуде технологије које су чисте. Сада вам кажем кључну ствар у заштити животне средине: успели смо да глобално нађемо модел зелене економије. Да се остварује профит, а да технологија буде еколошки чиста. Да не буде технологија која загађује, већ да штити. За само четири – пет година је тема циркуларне економије постала водећа. Требало је свет убедити у то. Процес је био овакав: разговарало се с најутицајнијим људима и онда смо сви схватили да је све то добро. Бајка о одрживом развоју је да се дође до нулте емисије гасова. То нема шансе да се деси.

Ту долазимо до питања пошумљавања. Не верујем, дакле, да ћемо испунити циљеве емисије гасова стаклене баште до 2050, већ морамо да радимо на пошумљавању. А верујем у циркуларну економију јер су укључени највећи играчи. Технологије су различите. Да не улазим сад у теорије завере, у нека Теслина решења за која се не зна да ли су или нису примењена, али можда бих волео да возим ауто на водоник. А зашто да га не возим? Зато што ми га нико није понудио. Ја сам га видео и волео бих да га возим. Ми идемо ка томе. Можемо да користимо само оно што нам се нуди и зато су важни они који нам нуде.

Уз то, желим и пошумљавање које може да иде паралелно са улагањима, јер ништа не смета и није скупо. Јер желим да дугорочно обезбедимо кисеоник. Сумњам да ће цивилизација успети да ограничи емисију гасова стаклене баште до 2050. како је планирано.

 

Када причамо о пошумљавању, кажете да би оно решило питање проблема фосилних горива?

Тако је, онда фосилно гориво није проблем. Ми имамо проблем са овим температурама, видите шта се догађа с океанима, они апсорбују CO2 , закисељавају нам се воде, и то ће да произведе низ промена које ће бити велике. Ужасно је стање.

Имамо милионе хектара у свету који могу да се пошуме. Само наше министарство је прошле године пошумило око 280 хектара, од ове године улазимо у акцију са Егзитом. Београд је, кад сам био градски секретар, пошумио 700 хектара. Еколози сада морају да освајају сваки метар.

Потпредседник сам УН за животну средину и истовремено члан Бироа, дакле у врху смо екологије у свету. Наше инсистирање је на пошумљавању. Кина и Индија раде већ увелико. То се из сателита види. Ако у наредних десетак година пошумимо милијарду хектара, до 2050, биће већ зреле шуме које имају апсорпциону моћ. Тада ће већ бити небитно да ли ћемо постићи циљеве о гасовима стаклене баште. Јер ће та нова шума моћи да произведе кисеоник и то ће спасти планету од катастрофе.

 

Али струја иде од угља, враћамо се на ЕПС.

Увек ћемо се вратити на ЕПС. Ми смо земља угља, као и земље у региону. Нећемо се лако решити угља. Већ сад користимо и друге енергенте. Имао добре резултате у биомаси. Зато причам о пошумљавању. Постоји ТРИГ технологија која из угља производи гас и онда то не загађује. А постоји начин и да користите угаљ али да не загађујете средину.

 

Колико то кошта?

Не знам тренутно колико то кошта, али постоји решење. Ако нећемо да се одрекнемо, морамо да уложимо у филтере. Ова технологија је скупа, али ће бити јефтинија, а појавиће се и нова. Сад морамо да мислимо о томе. Мотив Европе није забрана угља, већ забрана загађивања.

 

Ту долазимо до парадокса око хидроелектрана у контексту обновљивих извора. Како коментаришете изјаву да нећемо мини-хидроелектране, а хоћемо чист ваздух?

Мини-хидроцентрале деривационог тиипа су штетне, посебно за заштићена природна подручја. Али постоје и оне које се зову прибранске, и оне су много боље решење. Кад направите прибранску, ви добијете малу акумулацију и водени ресурс који чувате, и уопште немам проблем с тим по целој Србији.

Не треба да будемо против мини-хидроелектрана генерално, али су деривационе у заштићеним добрима погубне. Нисте могли да чујете ниједног од инвеститора да дође и каже: ево правићемо прибранску. Зашто то неће, то је питање. Више од годину и по дана је вођена јавна расправа и сви који имају нешто да кажу о томе, рекли су.

Од удружења МХЕ које је било код нас и разговарали смо с њима, до стручних удружења, САНУ, и коначно код председника.

 

Закључено је да МХЕ деривационог типа не треба да се граде у заштићеним добрима.

И нема мистификације и никаквог нашег личног односа. Лични однос постоји само од њих према мени, због тога што мисле да сам ја сметња. Јесам. Али сам сметња уништавању Србије и тих водених ресурса. Оне који су добили дозволе, замолили смо да замене локацију. Морамо сачувати тај водени ресурс и капацитет, а прибранске МХЕ могу да буду и против-бујичне, што је Србији необично важно јер климатске промене доносе бујице и поплаве.

А профит нека се прави на другој страни. Две године се ја питам где сам направио фаул, шта је то што ја не разумем, коме сам ја то угрозио било шта, али сам свеједно њихова мета, и део кампање који се води против мене је ту. Ту су инспиратори, али нећу да ми то буде важније од моје огромне љубави према Србији и да учиним све што могу док сам овде где јесам.

 

А грејање као узрочник?

Сад морамо да се позабавимо и тиме. Београд годинама гаси индивидуалне котларнице. За институције, школе и вртиће су потребне паре, треба им 50-60 милиона динара да се прикључе на градске топлане, на гас много мање. Паметно је бивши директор електрана Горан Алексић подигао учешће гаса у грејању топлана. Мислим да сада 70 одсто грејања иде на гас. Ја живим на Бановом брду и тачно видим димњак топлана. Кад видим који дим излази, тачно знам на шта греју. Онда позовем Алексића телефоном, знамо се добро и јако дуго, и кажем: видим да данас грејеш на мазут. Сад ћу да ти пошаљем инспекцију и да те затворим исте секунде.

 

Је л` то вреди?

Вредело је. Знамо се много година. Он је убеђени еколог и нешто најбоље што је могло да се деси електранама. На тај полушаљиви начин сам вршио притисак. Друго питање су физичка лица, породице. Морају да се олакшају услови да се прикључе на даљинско грејање. Скупо је, после су високи рачуни, али мора држава да изнађе повољне услове за прикључења.

 

Колико се прикупи новца од еколошких такса и колико се оне врате у улагања у заштиту животне средине?

Процена од прошле године је да се у буџет убацило између 10,5 и 12 милијарди зелених пара. Наш буџет је седам милијарди, али може да буде и осам. Лоше је што зелене паре не заврше код нас.

Извор: Недељник

фото: Ало

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.