Intervju Gorana Trivana za Nedeljnik: Nema izgovora za ovakav vazduh, svi smo zajedno u tome Vesti

Živimo u civilizaciji koja stotinu godina kao da ne haje za uslove u kojima živi. Ni u jednoj zemlji se nije dogodilo da su imali odličan kvalitet životne sredine u situaciji kada ekonomski nisu bili dobrostojeći, i to je ta granica koja mora da se shvati, kaže ministar Goran Trivan koji je prethodne nedelje bio pod paljbom javnosti, ali i predsednika Aleksandra Vučića

U kabinetu ministra za zaštitu životne sredine Gorana Trivana služi se beogradska česmovača. Kaže da Beograd ima odličnu vodu i da je najbolja kada odstoji dva-tri dana „da hlor malo izađe“. Pala je i edukacija o tome zašto negde ima hlora, a negde ne. To je u stvari pitanje cevi. Ali kod ministra Trivana smo došli zbog zagađenja vazduha koji je prethodnih dana kao problem izbio u prvi plan. A pitanje o zdravoj vodi je direktno povezano sa kvalitetom vazduha.

 

Kako ćemo da uredimo vazduh?

Na tome se već radi godinama. Niti je počelo sa mnom, niti će se sa mnom završiti. U čitavom svetu postoji problem kvaliteta vazduha, od razvijenih zemalja do ovih drugih. Ako uzmete statistike, svuda postoji isti problem. Tako da nismo izuzeti iz toga da je vazduh zagađen. Spadamo u regione koji imaju probleme sa ponekad većim stepenom zagađenosti. Balkan i Južna Evropa, čak i razvijene zemlje imaju isti problem – jedan je tehnologija, a drugi su mikroklimatski uslovi. Zavisi na kojem ste geografskom području, kakav je reljef, mikroklima, vetrovi i tehnologije, i kako se mi sami ponašamo. To su faktori koji planetarno neminovno utiču.

 

Ispada da nam sve zavisi od toga da li će da dune košava ili ne?

Ne samo kod nas, već čitav svet zavisi od vetrova. Ali nema izgovora. Nema izgovora za tehnologije koje koristimo 50, 60, 70 godina.

 

O kojim tehnologijama je reč?

O svim. Koju god da tehnologiju sad spomenete, ja ću vam reći da je ona uticala na kvalitet životne sredine. Gde god da se nalazite, nema urbane sredine koja ne zagađuje vazduh. Onda je poželjno da postoji vetar koji će relaksirati kvalitet vazduha. Ali to ne može biti izgovor, to je dobro da postoji da bismo udisali bolji vazduh. Živimo u civilizaciji koja stotinu godina kao da ne haje za uslove u kojima živi.

 

Zašto su drugi otišli dalje?

Zato što su ekonomski jači, imaju više novca da izdvoje za životnu sredinu, jer ni u jednoj od tih zemalja se nije dogodilo da su imali odličan kvalitet životne sredine u situaciji kada ekonomski nisu bili dobrostojeći, i to je ta granica koja mora da se shvati. Mi imamo posle dugog niza godina Ministarstvo životne sredine. Kada to imate, onda postoje preduslovi da se time kvalitetno bavite. Treći preduslov je povećanje svesti, a jedan od najbitnijih je stabilizacija budžeta, tačnije kada imate para da investirate. Mi tek sada dolazimo na red. Ove godine imamo 27 odsto veći budžet.

 

Koliko zaista ekonomski rast utiče na povećanje zagađenja? Da li je tačna priča da je zagađenje posledica ekonomskog rasta?

Tačno je i jedno i drugo. Ekonomski rast je omogućio otvaranje različitih privrednih kapaciteta. Što ima više proizvodnje, onda imate veće zagađujuće procese. To je ta faza industrijskog razvoja koju su evropske zemlje prošle onomad i jako su zagađivane. Mi smo u fazi reindustrijalizacije. Dakle, ekonomski rast je posledica privrede i proizvodnje. To proizvodi zagađenje. Ako računamo veću kupovnu moć građana, onda dođemo do priče o većem broju automobila u Srbiji. To je u neposrednoj vezi. Na nama je da pokušamo i da istovremeno vodimo računa o životnoj sredini. I da namećemo standarde da živimo u zdravoj sredini.

 

Kako onda razvijeni nisu toliko zagađeni? Na primer Švedska ili Los Anđeles koji je 1981. imao više automobila nego cela Zapadna Nemačka?

–           Imaju temeljan rast. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka je postavljena granica, od tada životnu sredinu postavljaju kao prioritet, rešavajući istorijsko zagađenje i postavljajući standarde za sva buduća ponašanja. Nisu odmah rešili problem. To niko ne bi mogao da preživi. I sad su došli do toga da imaju visoku svest o problemu i da su im zakoni takvi da niko ne sme da zagađuje više od onog što je dozvoljeno. Mi smo sad u toj fazi. Reindustrijalizacija podrazumeva da se mi sada snažno razvijamo, imamo odličan budžet, ali je čas da kažemo: razvoj je u redu, razumemo da imamo katastrofalno nasleđe, i da pokušamo da sve što dovodimo u Srbiju uđe u standarde koje želimo.

 

A kako sada utiče to što nam dolazi ta prljava industrija poput proizvodnje guma ili što imamo Železaru, RTB Bor?

Za svaku od tih industrija postoji rešenje. Nije problem u vrsti industrije, već da se moraju primenjivati pravila zaštite životne sredine, i to je naša borba sada. Ne želim da dopustim upliv u dnevnu politiku. To nas stalno vodi u konflikt. A ekologija bi trebalo da bude jedino pitanje u kojem ne bi trebalo da postoji konflikt.

Ekologija je pitanje našeg zdravlja. Uzmite podatke iz sveta od čega se najviše umire. Najviše se umire od različitih bolesti koje su indukovane zagađenjem. Pokušavam da pokažem ozbiljnost i da otvaram sva pitanja jer je moj liči pristup: davati najgoru, ali tačnu informaciju.

 

Šta se desilo po vama prethodnih dana? Kako biste vi to opisali?

Čitav niz faktora ima. Podigli smo svi zajedno mnjenje, mediji, mi i NVO. Svi smo postali osetljiviji. Imamo događaj da je poraslo zagađenje, a ja bih to vezao za novembar prošle godine. Godinama govorim da je jedan od faktora zagađenja saobraćaj. Studije, doktorati govore o tome, a fokus nam je na zimi, na termoelektranama i grejanju.

 

Zar nisu termoelektrane najveći zagađivači?

Za njih je parametar sumpor-dioksid. Pa gde je to u vazduhu? Podaci su tvrdoglavi. Tačno znate kad imate CO2 i imate povećanje azotnih oksida i PM čestica. I onda shvatite da vam glavni faktor ostaje grejanje i saobraćaj.

 

Zašto je novembar prošle godine važan?

Novembar je bio mesec kada se desilo nešto potpuno neočekivano meteorološki i mikroklimatski, ali je bilo zgodno da se iz toga izvuku zaključci. Temperature su bile 23-24 stepena, elektrane nisu grejale, eventualno su bile probe, TENT se podrazumeva kao konstanta. Industrije nema u Beogradu, nemamo kišu mesecima, nemamo vetar. Bilo je sunčano i dobro se videla zamućenost. Dakle, nema šta drugo da zagađuje nego saobraćaj.

 

Ali kako nije bilo toga ranijih godina?

Desilo se kumulativno, nije samo jedne godine zagađeno, već deset. Ako uzmete podatke od uvoznika, prosečno 150.000 polovnih automobila ulazi u zemlju godišnje. Polovina od toga dolazi u Beograd. Uglavnom su dizel-vozila koja su veoma stara. Dakle, za pet godina smo dobili približno 400.000 vozila. To je užasno zagađenje. Zato pričam o automobilima i euro 3 standardu. Kad sam prvi put predložio da razmislimo o zabrani uvoza, onda me napadnu najstrašnije, kako ja to tražim ukidanje euro 3 motora. Pitam koja je razlika u ceni. Nekoliko stotina evra. Kad ukinemo euro 3, koliko će da košta euro 4. Doći će na cenu ovog. Ne slažem se sa tim da je cena važnija od našeg zdravlja.

 

Ko treba da donese odluku o ukidanju uvoza tih motora?

Ministarstvo finansija i trgovine.

 

Jeste li tražili to?

Razgovarali smo. Postoji čitav niz procedura u svemu tome. Sad su procene o taksama, carinama, trebalo bi da se nađe rešenje da se nadomesti manjak u budžetu. Hvala vam za ovo pitanje, jer me optužuju da se krijem iza drugih. Nažalost, moram svakog da razočaram. Mi nemamo nadležnost za većinu ovih oblasti. Jesam, kriv sam zbog toga što se mešam u mnogo stvari koje uopšte nisu u našoj nadležnosti. Ko je nadležan za emisiju gasova, ko vodi računa o grejanju iz Beogradskih elektrana, saobraćaj, uvoz i izvoz… To nismo mi.

 

Za šta ste onda nadležni?

Za kontrolu emisije gasova, za kontrolu toga da li opštine imaju planove, recimo, kvaliteta vazduha… Čitava lavina se sručila na mene zbog toga što sam spominjao šta su naša ovlašćenja, jer se navodno krijem iza toga. Istina je ipak negde između. Nadležnosti su jedno, a naša obaveza je da svi poštujemo i propise kako bi nam životna sredina bila čistija.

Da se vratim na onaj novembar. On nam je pokazao da je saobraćaj jedan od ključnih faktora i da se ne može ćutati i žmuriti na to. Mazohistički sam odlučio da se bavim ovim poslom tako što neću da ćutim ni o čemu i što ću da se mešam u svako pitanje, ne tako što ću preuzimati nečija ovlašćenja, nego ću otvarati probleme. Zato dobijam čitav niz udaraca iz svih miljea. Građani će da se bune i traže zdraviju sredinu. Političari i biznismeni indukuju deo pogrešnih zaključaka, stvari i pritisaka na Ministarstvo iz nekih svojih razloga. Pitajte građane, i ja razgovaram sa njima. Oni razumeju da imamo loše nasleđe i da ne možemo preko noći rešiti problem. Ne živim od rejtinga, stalno govorim nepopularne stvari. Kakva je voda za piće u Vojvodini, ponegde u Srbiji, pa to je nepopularna stvar. A šta ćemo sa opasnim otpadom, šta ćemo sa onim kriminalcima koji ga zakopavaju u zemlju i onda se pitate zašto su nam zemlja i podzemne vode onako zagađene i zašto smo mi onoliko bolesni, naročito od kancerogenih bolesti. I sad treba da ćutim. Neću iako znam da se ne dopada nekim interesnim grupama. Toliko se loših stvari dogodilo zbog toga. Dvadeset miliona godišnje dajemo na izvoz opasnog otpada. Onda neko hoće da ga zakopa ovde, a iz inostranstva šalju falsifikovane papire o izvozu… Prljavi biznis nema granice.

 

Kolika je odgovornost gradskih vlasti za zagađenje vazduha od saobraćaja? Semafori se sinhronizuju tako da usporavaju saobraćaj, a uz to sistem parkinga je takav da vozači moraju svaka dva do tri sada da ponovo pale utomobile i voze se po gradu tražeći drugo parking mesto?

Lično mislim da je potrebno da se uspostavi drugačiji režim semafora i da se uspostavi veći broj jednosmernih ulica. Jer nam omogućavaju veću protočnost saobraćaja. Urbanistički su se pravile uske ulice, a to može da bude i prednost ako se naprave da budu jednosmerne.

 

Da li treba neko onda da nam se izvini za ovakav vazduh?

Svi smo zajedno u tome, izbegavam da često insistiram na tome da svako od nas pojedinačno kao građanin doprinosi zagađivanju vazduha. Jer tu uvek možemo da uđemo u pitanje kako se ponašamo lično, koliko štedimo struju, koji auto vozimo. To neću jer nije socijalno inteligentno, jer svi doprinosimo tome, i tu nema izvinjenja. Počeli smo razgovor i valjda se slažemo da smo žrtve tehnologije koja se koristi 50 godina i da smo svi zajedno doprineli tome koristeći te tehnologije da sad imamo vazduh ovog tipa, uz sve ove meteorološke neprilike. To su klimatske promene i ovo što nam se dešava je posledica toga, i nema tu izvinjenja. Ne možete vi za godinu-dve dana da kao ministarstvo uradite epohalne stvari u tom smislu. Rekao sam vam: gasimo kotlarnice, pošumljavamo, propise ćemo podešavati, sve činimo… I ako nešto nismo uradili, tu se izvinjavamo.

 

Šta sledeći put kada se dogodi zagađenje vazduha? Da li će se gasiti veliki zagađivači, da li će se preporučivati da deca ne idu u školu…?

Da, biće baš to. Kvalitet vazduha je sve vreme isti, to pokazuju zvanični podaci. Pre 2010, ja znam za periode da je bio i lošiji od ovog, ali uzmite Srbiju u celosti. Bilo je i lošije nego što je sada. Kragujevac, Novi Sad, Pančevo, Kosjerić…

 

Praktično čovek od 70 godina je ceo život udisao loš vazduh i da li on sad zbog toga manje živi?

Da. Zato živimo u takvim uslovima. Stalno su, ovih desetak godina, zavodi za javno zdravlje, sekretarijat i ministarstvo, Agencija za životnu sredinu, davali podatke i uputstva, ali nismo nikad obraćali pažnju. To što imamo sada je standard. Jedino gde je to bilo dramatično u skokovima jeste bilo Pančevo. Oni su imali dnevna uputstva, sad izađite, sad nemojte zato što je tamo bilo dramatično gore nego danas. SAd, s koje take hoćemo da gledamo? S tačke da je sve dramatično što je zagađenje, a s druge gde postoje standardi koji kažu drugačije. Evo vam za Beograd podatak: u 2011. godini, imate 133 dana sa prekoračenjem granica dozvoljenih, a u 2018. imate 59 dana prekoračenja. Koga vi onda kritikujete? Hajde da se onda spustimo na zemlju i kažemo da sve to svakako nije dobro, i da počnemo da pravimo atmosferu gde svi zajedno nešto radimo.

 

Jeste li videli analizu Fiskalnog saveta o životnoj sredini, uzročnicima i potrebnim ulaganjima?

Tu je EPS, pre svega. S jedne strane, EPS je najveći zagađivač, a s druge su najviše ulagali u zaštitu životne sredine. Fiskalni savet nas je u jednom momentu pozvao samoinicijativno. Rekli su da su slušali moje izjave i da sam rekao da je potrebno da se uloži petnaestak milijardi evra. Rekli su, ako je tako, onda moramo da se bavimo ozbiljno. To je i mogućnost da se povećava BDP, jer ima mnogo infrastrukturnih radova i ulaganja. Treba da uradimo 359 sistema za preradu otpadnih voda, da uradimo 26 regionalnih centara za upravljanje otpadom. To je samo oko 7,5 milijardi evra. To su ulaganja. Ja sam govorio tada sa gospodinom Pavlom Petrovićem i pričali smo o tome da sa ulaganjima možemo da imamo bolju životnu sredinu i rast BDP u isto vreme.

U UN smo odigrali odličnu ulogu. Male zemlje neće više da ćute, nestaje im zemlja i našle su u nama saveznika. U osnovi zaštite životne sredine je profit. Ako je to tako, onda moramo da razgovaramo sa ljudima koji prave profit.

I sada dođe jedna mala Srbija da razgovara sa ključnim ljudima u svetu.

 

Na šta mislite konkretno?

Želimo da nam se nude tehnologije koje su čiste. Sada vam kažem ključnu stvar u zaštiti životne sredine: uspeli smo da globalno nađemo model zelene ekonomije. Da se ostvaruje profit, a da tehnologija bude ekološki čista. Da ne bude tehnologija koja zagađuje, već da štiti. Za samo četiri – pet godina je tema cirkularne ekonomije postala vodeća. Trebalo je svet ubediti u to. Proces je bio ovakav: razgovaralo se s najuticajnijim ljudima i onda smo svi shvatili da je sve to dobro. Bajka o održivom razvoju je da se dođe do nulte emisije gasova. To nema šanse da se desi.

Tu dolazimo do pitanja pošumljavanja. Ne verujem, dakle, da ćemo ispuniti ciljeve emisije gasova staklene bašte do 2050, već moramo da radimo na pošumljavanju. A verujem u cirkularnu ekonomiju jer su uključeni najveći igrači. Tehnologije su različite. Da ne ulazim sad u teorije zavere, u neka Teslina rešenja za koja se ne zna da li su ili nisu primenjena, ali možda bih voleo da vozim auto na vodonik. A zašto da ga ne vozim? Zato što mi ga niko nije ponudio. Ja sam ga video i voleo bih da ga vozim. Mi idemo ka tome. Možemo da koristimo samo ono što nam se nudi i zato su važni oni koji nam nude.

Uz to, želim i pošumljavanje koje može da ide paralelno sa ulaganjima, jer ništa ne smeta i nije skupo. Jer želim da dugoročno obezbedimo kiseonik. Sumnjam da će civilizacija uspeti da ograniči emisiju gasova staklene bašte do 2050. kako je planirano.

 

Kada pričamo o pošumljavanju, kažete da bi ono rešilo pitanje problema fosilnih goriva?

Tako je, onda fosilno gorivo nije problem. Mi imamo problem sa ovim temperaturama, vidite šta se događa s okeanima, oni apsorbuju CO2 , zakiseljavaju nam se vode, i to će da proizvede niz promena koje će biti velike. Užasno je stanje.

Imamo milione hektara u svetu koji mogu da se pošume. Samo naše ministarstvo je prošle godine pošumilo oko 280 hektara, od ove godine ulazimo u akciju sa Egzitom. Beograd je, kad sam bio gradski sekretar, pošumio 700 hektara. Ekolozi sada moraju da osvajaju svaki metar.

Potpredsednik sam UN za životnu sredinu i istovremeno član Biroa, dakle u vrhu smo ekologije u svetu. Naše insistiranje je na pošumljavanju. Kina i Indija rade već uveliko. To se iz satelita vidi. Ako u narednih desetak godina pošumimo milijardu hektara, do 2050, biće već zrele šume koje imaju apsorpcionu moć. Tada će već biti nebitno da li ćemo postići ciljeve o gasovima staklene bašte. Jer će ta nova šuma moći da proizvede kiseonik i to će spasti planetu od katastrofe.

 

Ali struja ide od uglja, vraćamo se na EPS.

Uvek ćemo se vratiti na EPS. Mi smo zemlja uglja, kao i zemlje u regionu. Nećemo se lako rešiti uglja. Već sad koristimo i druge energente. Imao dobre rezultate u biomasi. Zato pričam o pošumljavanju. Postoji TRIG tehnologija koja iz uglja proizvodi gas i onda to ne zagađuje. A postoji način i da koristite ugalj ali da ne zagađujete sredinu.

 

Koliko to košta?

Ne znam trenutno koliko to košta, ali postoji rešenje. Ako nećemo da se odreknemo, moramo da uložimo u filtere. Ova tehnologija je skupa, ali će biti jeftinija, a pojaviće se i nova. Sad moramo da mislimo o tome. Motiv Evrope nije zabrana uglja, već zabrana zagađivanja.

 

Tu dolazimo do paradoksa oko hidroelektrana u kontekstu obnovljivih izvora. Kako komentarišete izjavu da nećemo mini-hidroelektrane, a hoćemo čist vazduh?

Mini-hidrocentrale derivacionog tiipa su štetne, posebno za zaštićena prirodna područja. Ali postoje i one koje se zovu pribranske, i one su mnogo bolje rešenje. Kad napravite pribransku, vi dobijete malu akumulaciju i vodeni resurs koji čuvate, i uopšte nemam problem s tim po celoj Srbiji.

Ne treba da budemo protiv mini-hidroelektrana generalno, ali su derivacione u zaštićenim dobrima pogubne. Niste mogli da čujete nijednog od investitora da dođe i kaže: evo pravićemo pribransku. Zašto to neće, to je pitanje. Više od godinu i po dana je vođena javna rasprava i svi koji imaju nešto da kažu o tome, rekli su.

Od udruženja MHE koje je bilo kod nas i razgovarali smo s njima, do stručnih udruženja, SANU, i konačno kod predsednika.

 

Zaključeno je da MHE derivacionog tipa ne treba da se grade u zaštićenim dobrima.

I nema mistifikacije i nikakvog našeg ličnog odnosa. Lični odnos postoji samo od njih prema meni, zbog toga što misle da sam ja smetnja. Jesam. Ali sam smetnja uništavanju Srbije i tih vodenih resursa. One koji su dobili dozvole, zamolili smo da zamene lokaciju. Moramo sačuvati taj vodeni resurs i kapacitet, a pribranske MHE mogu da budu i protiv-bujične, što je Srbiji neobično važno jer klimatske promene donose bujice i poplave.

A profit neka se pravi na drugoj strani. Dve godine se ja pitam gde sam napravio faul, šta je to što ja ne razumem, kome sam ja to ugrozio bilo šta, ali sam svejedno njihova meta, i deo kampanje koji se vodi protiv mene je tu. Tu su inspiratori, ali neću da mi to bude važnije od moje ogromne ljubavi prema Srbiji i da učinim sve što mogu dok sam ovde gde jesam.

 

A grejanje kao uzročnik?

Sad moramo da se pozabavimo i time. Beograd godinama gasi individualne kotlarnice. Za institucije, škole i vrtiće su potrebne pare, treba im 50-60 miliona dinara da se priključe na gradske toplane, na gas mnogo manje. Pametno je bivši direktor elektrana Goran Aleksić podigao učešće gasa u grejanju toplana. Mislim da sada 70 odsto grejanja ide na gas. Ja živim na Banovom brdu i tačno vidim dimnjak toplana. Kad vidim koji dim izlazi, tačno znam na šta greju. Onda pozovem Aleksića telefonom, znamo se dobro i jako dugo, i kažem: vidim da danas greješ na mazut. Sad ću da ti pošaljem inspekciju i da te zatvorim iste sekunde.

 

Je l` to vredi?

Vredelo je. Znamo se mnogo godina. On je ubeđeni ekolog i nešto najbolje što je moglo da se desi elektranama. Na taj polušaljivi način sam vršio pritisak. Drugo pitanje su fizička lica, porodice. Moraju da se olakšaju uslovi da se priključe na daljinsko grejanje. Skupo je, posle su visoki računi, ali mora država da iznađe povoljne uslove za priključenja.

 

Koliko se prikupi novca od ekoloških taksa i koliko se one vrate u ulaganja u zaštitu životne sredine?

Procena od prošle godine je da se u budžet ubacilo između 10,5 i 12 milijardi zelenih para. Naš budžet je sedam milijardi, ali može da bude i osam. Loše je što zelene pare ne završe kod nas.

Izvor: Nedeljnik

foto: Alo

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.