Најновије

Адвокатура јесте и мора бити независна професија Посланичка група

НЕЂО ЈОВАНОВИЋ, народни посланик Социјалистичке партије Србије говорио је као овлашћени представник на Предлог аутентичног тумачења одредбе члана 48. став 6. Закона о извршењу и обезбеђењу.

Адвокатура функционално представља део правосуђа, али је институционално независна од државе која нема право да се меша, осим тзв. системског уређења који се везује за структуру адвокатуре, за организацију адвокатуре и за све оно што адвокатура подразумева у оквиру своје независности.

 

„Имајући у виду да је данас на дневном реду Аутентично тумачење одредбе закона, која је изазвала велику полемику у стручним круговима, нарочито у круговима адвокатуре, са тог аспекта и становишта, као и са становишта онога што је наша обавеза да као посланици изнесемо пред грађанима Републике Србије, дужан сам да изнесем нека тумачења која би у сваком случају била корисна, ако ни за кога другог, онда за нас народне посланике у овом парламенту.

Пре свега, треба поћи од чињенице да било које аутентично тумачење не само ове одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу, већ било којег другог закона само потврђује да закон није нормиран како треба. Само потврђује чињеницу да норма на коју се аутентично тумачење односи није потпуна, није јасна, није практично довољно примењива и због тога се прибегава аутентичном тумачењу и као човек који се бави адвокатуром и наравно народни посланик сматрам да треба избегавати праксу која подразумева давање аутентичних тумачења. На тај начин само потврђујемо да претходно нисмо ваљано урадили посао који смо требали да урадимо и у том правцу преузимам личну одговорност за један такав приступ, јер смо очигледно пропустили да реагујемо на одређене одредбе закона које су завределе пажњу да се на њих треба реаговати. 

У том смислу сматрам да је јако важно да убудуће сваки закон, не само Закон о извршењу и обезбеђењу, него сваки закон мора завредети далеко већи степен пажње како се не би десио пропуст који подразумева да у практичној примени изазивамо последице које су за грађане Србије штетне јер се уводи правна несигурност, а ту правну несигурност ствара неуједначена судска пракса.

Зашто ово говорим? Због тога што чим нека одредба закона није довољно прецизна и јасна, онда они који ту одредбу закона примењују, а то су углавном судови дају различита тумачења, различите ставове или доносе различите судске одлуке које у сваком случају не би смеле да фигурирају када је у питању наравно правни саобраћај.

Оно што је јако важно истаћи јесте чињеница да је ово аутентично тумачење заиста поправило недореченост, непотпуност, нејасноћу и нешто што није смело да се деси у закону, јер овим аутентичним тумачењем одредбе члана 48. став 6, која је иначе предмет ове наше расправе. Адвокатура се ставља у ону позицију коју заслужује, а то значи да однос између адвоката и клијента мора бити искључиво однос између адвоката и клијента.

У тај однос као однос поверења не може нико да се меша. Нико нема право да системским или нормативним утицајем девалвира било шта што договоре адвокат и клијент односно адвокат и странка. Зашто? Због тога што се однос између адвоката и клијента, односно однос адвоката и странке, заснива превасходно на принципу поверења, а тај принцип поверења је нешто што је иначе предвиђено и кодексом професионалне етике адвоката с једне стране, а с друге стране одговорношћу адвоката према клијенту.

Морам, драге колеге, уважени посланици, да вас подсетим да ни један једини процесни закон у Републици Србији, ни Закон о парничном поступку, ни Законик о кривичном поступку, ни Закон о ванпарничном поступку, Закон о управном поступку,  а све су то процесни закони, ни један једини закон не предвиђа да адвокат мора добити оверено пуномоћје од странке. Ни један једини закон. Говорио сам о процесним законима. Постоји један закон, који је нажалост увео процесну норму, то је Породични закон, који у члану 221. прописује да тужбу у брачном спору може поднети пуномоћник само ако има оверено пуномоћје. С обзиром да се у ред пуномоћника сврставају и адвокати, Породични закон је увео једну дискриминаторску одредбу или дискриминаторску норму како за адвокате тако и за странке. 

Зашто за странке? Из једноставног разлога што странка нема апсолутно разлога нити је дужна да трпи било какве терете. Прво и основно, странка није дужна да трпи терет трошкова. Овера пуномоћја подразумева одлазак странке код јавног бележника, плаћање накнаде јавном бележнику за оверу, која без обзира како се год коме чинило није мала, истовремено излагање одређеним непријатностима које сама та процедура подразумева. Зашто би странка трпела те трошкове и зашто би странка била обавезана да оверава пуномоћје адвокату? Да ли странка има поверење у адвоката? Има. Да ли странка жели тог адвоката? Жели. Да ли странка има према том адвокату однос који подразумева истовремено и одговорност адвоката према странци? Наравно, да да. 

Чисто ради чињеничног утемељења ја ћу се позвати на законе који регулишу обавезност адвоката да поштује све оно што је у његовом професионалном деловању обавеза према странци. Хајде да пођемо од следећег – прво, кодексом професионалне етике адвоката предвиђено је неколико начела која су обавезујућа када су у питању адвокати. Зашто? Зато што и адвокати по кодексу професионалне етике имају одговарајући степен одговорности. 

Прво је начело поверљивости. Шта то значи? То значи да поуздање у тајност података које је клијент пренео адвокату јесте од суштинске важности за пружање правне помоћи и ти подаци имају категорију поверљивих података. 

Следеће јесте адвокатска тајна или професионална тајна, што значи да адвокат има обавезу да чува као тајну све оно што је од странке добио на основу свега што се везује за предмет у коме заступа странку. Та тајност обавезује адвоката да једноставно штити интерес странке тако што ће спречити било какву врсту злоупотреба, односно цурења информација које превазилазе оно што подразумева однос поверења између адвоката и странке. 

У том правцу постоји наравно и одговорност како грађанска, тако и кривична, а истовремено је битно нагласити чињеницу да адвокати ради сигурности коју морају пружити су обавезни да закључе уговор о осигурању са странкама. Тај уговор о осигурању има само један смисао и једну сврху. То је да се странка заштити тако што може надокнадити штету коју проузрокује адвокат непрофесионалним радом. Сви адвокати закључују ту врсту уговора о осигурању стварајући један фонд, једну новчану масу из које се исплаћују до одређеног лимита, који је прописан законом. 

Када се имају у виду све ове обавезе адвоката према странци логично је поставити питање – зашто оверено пуномоћје? Мој уважени колега Мартиновић је и препознао овај проблем када је подржао аутентично тумачење одредбе члана 48. став 6. Закона о извршење и обезбеђењу. Једна врста захвалности у стручном смислу речи мора да постоји због тога  што поправљамо нешто што у сваком случају мора да постоји и у правној регулативи, а то је да отклонимо све нејасноће, да отклонимо буквално све оно што у практичној примени доводи до проблема, а верујте ми да проблема није мало. Ти се проблеми мултиплицирају са једне стране, а са друге стране смо дужни да штитимо адвокатуру.  

Моја лична обавеза јесте и када сам овде да то чиним и ја то искрено и чиним. Оно што је важно, важно је истаћи да је у последње време све више оваквих појава неуједначене судске праксе.

Поставља се питање – због чега би било потребно оверено пуномоћје адвокату чак и у бракоразводним споровима? Зашто је Породични закон нормирао једну обавезу коју не нормирају сви други процесни закон? 

Због чега би пуномоћник из реда адвоката морао да има оверено пуномоћје странке која је учесник бракоразводне парнице, још увек брачни партнер, а после пресуде у тој бракоразводној парници, највероватније више не брачни партнер, али поставља се питање – зашто оверено пуномоћје? Да ли је тај однос између странке у бракоразводној парници према  адвокату другачији у односу на грађанску парницу, у односу на кривични поступак, у односу на управни поступак? Па није, потпуно је идентичан.

Адвокат је пуномоћник странке и у бракоразводној парници и у кривичном поступку, и у парничном поступку и у ванпарничном и сваком другом. У чему је онда разлика? Зашто би се адвокати на тај начин дискриминисали? Апсолутно нема ни једног јединог разлога за тако нешто. 

Због тога би требало размислити да и одредба члана, ако се добро сећам 221. Породичног закона, без обзира што то није у надлежности Министарства правде, доживи интервенцију. Не бих волео да то буде поново аутентично тумачење, не бих волео да опет реагујемо на овај начин због тога што смо дужни и то је наша обавеза као народних посланика да водимо рачуна о квалитету закона.

Квалитет закона ће биту утолико бољи уколико га учинимо таквим без аутентичног тумачења. Свако аутентично тумачење на неки начин нас одводи у неки други правац, који у сваком случају не подразумева да смо превише одговорни и превише озбиљни када је у питању нормирање, још у време предлога па чак и нацрта закона.

Зато апелујем и на колеге адвокате који су у радним групама, када су у питању израде нацрта, а касније и предлога закона који се директно дотичу адвокатуре, да строго воде рачуна о томе да било која норма која је предвиђена да буде саставни део закона, буде потпуно јасна, прецизна и практично применљива. У супротном ћемо имати озбиљне проблеме.

Оно што желим да кажем јесте чињеница коју нажалост морамо прихватити као такву. Од момента увођења  јавнобележничке делатности, адвокатура постаје све више маргинализована. Уважене колеге народни посланици, ја бих да вас подсетим да адвокатура јесте и мора бити независна професија. Она функционално представља део правосуђа, јер је у функцији правосудног система, али је институционално адвокатура несумњиво независна и не може бити зависна ни од државе, ни од било кога другог.

Држава нема право да се меша, осим наравно оног тзв. системског уређења који се везује за структуру адвокатуре, за организацију адвокатуре и за све оно што адвокатура подразумева у оквиру своје независности, а то је једини начин где држава може да реагује.

Када је у питању рад адвоката, када је у питању обављање адвокатске делатности, држава нема право да се меша и да у том правцу на било који начин ставља адвокатуру у положај који подразумева евентуално подржављење адвокатуре.

Када сам поменуо јавноблежничку делатност, наравно апсолутно немам ништа против јавних бележника, јер је преношењем јавних овлашћења на јавне бележнике дошло до неких, да кажемо позитивних помака, односно ситуација које се могу прихватити као позитивне, а прва је растерећење судова великог броја предмета, јер је углавном комплетна ванпарнична материја судова премештена на јавне бележнике. 

Међутим, шта је оно што је адвокатуру поприлично довело у велики проблем? Адвокатура је дошла у ситуацију пре неколико година да се брани од узурпације одређених овлашћења и делатности. Адвокатура је пре неколико година била принуђена да се том врстом одбране супротстави томе да јавни бележници узурпирају део адвокатског посла и адвокатура је истрајала у тој борби. Оно што је најважније, ресорно министарство је прихватило и захтеве и критике адвокатуре, који су били више него основани.

Према томе, адвокатура не сме ни у ком случају доживети статус који је пре неколико година могао прерасти у нешто што подразумева тежу последицу, а та тежа последица јесте и уставна повреда статуса адвокатуре. 

Наравно, цела ова моја дискусија није усмерена против јавних бележника. Адвокатура нема намеру, нити ће отварати фронт са јавним бележницима, није то чинила ни тада, неће чинити ни сада, али адвокатура ће и те како знати да одговори на све изазове и искушења која се појаве због пропуста у нормативном оквиру, дакле, због пропуста у предлозима закона и доношењу закона о којима ми одлучујемо.

Зато сматрам и ценим напоре и уваженог колеге Мартиновића и колеге Ђорђа Комленског који су дали допринос да на ован начин нормирамо нешто што смо требали раније нормирати, односно да аутентичним тумачењем једну норму побољшамо по квалитету, дајући тумачење које је несумњиво прихватљиво и законито.

Још једном апел да убудуће аутентична тумачења сведемо на најмању могућу меру, дакле на ону меру где је само обавезност аутентичног тумачења таквог степена да једино тако, једино на тај начин можемо поправити квалитет закона, односно довести закон у практичној мери на онај ниво и степен примењивости који код судова неће изазивати негативне реакције, а то је неуједначена судска пракса. Имајући у виду да смо онако правосуђе довели у ситуацију да грађани Републике Србије очекују правну сигурност, очекују доступност правди. Да би то успели, управо овај мој апел иде у том правцу. Надам се да ћемо сви у том правцу дати свој допринос.“

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.