Најновије

Одговорним радом правосуђа до истине о несталим бебама Посланичка група

СНЕЖАНА ПАУНОВИЋ, народна посланица Социјалистичке партије Србије говорила је о Предлогу закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији.

Теза која се злоупотребљава месецима уназад је та да ова власт доноси закон којим ће платити бебе. Ово је закон којим би требало да се регулише и омогући родитељима да дођу у посед умрлице за своју децу или потврде да та деца нису умрла него су жива. Доношењем овог закона морамо да покажемо да смо пре свега људи којима интерес није важан.

 

„Поштовани министре са сарадницима, уважене колеге, али пре свега грађани Србије и родитељи нестале деце о којој данас разговарамо, тешка тема и чини ми се једна од најтежих која се нашла у пленуму овог сазива. 

Све што човек овде каже, ризикује да повреди пре свега оне који су повређени чињеницом да је неко себи дозволио луксуз да им отме дете по рођењу, уз различита образложења која, морам признати, када се у ову проблематику уђе једино што можете да схватите јесте да су бизарна.

Нажалост, као и све у Србији и ова тема је злоупотребљена политички и генерално се о њој разговара из различитих углова са амбицијом да се помало и профитира. Једино што данас нећу урадити је то, пробати да политички профитирам, али ћу рећи све оно што заиста мислим.

Најпре, министар Стефановић је у уводном излагању јутрос рекао једну јако важну ствар за родитеље који су у процесу, односно у кривичним поступцима, а то је да ће се кривични поступци којих је преко 200 наставити и овај закон их ни на који начин не обуставља.

Друго што је важно јесте рећи да иза нас јесте временски период у коме ја не могу сасвим да тврдим да се ништа није радило, могу само рећи да нисмо сви имали исту добру намеру. Неки су радили и те како на штету управо ових родитеља, управо ових породица и најпре ове деце која са неким наметнутим измишљеним идентитетом живе и дан данас без разлике да ли се налазе у Србији или се налазе у земљама региона или земљама ЕУ.

Моја колегиница Данијела говорила је о предлогу наше посланичке групе из 2005. године и формирању анкетног одбора који је тада имао прецизне мере које је требало спровести. Ја се нећу враћати на то, пре свега зато што је она о томе говорила, али ћу рећи једну ствар. Прво што је било важно, јесте да се формира специјализована јединица МУП-а са мандатом да детаљно истражи све случајеве у вези сумње родитеља да су им деца нестала из породилишта.

Ми овде говоримо о процесу који се догодио као последица врло активне криминалне групе и то није трајало кратко. Она је очигледно имала своје еволуирање кроз све године које су иза нас. 

Оно што је такође важно рећи јесте да сва емпатија која се дешавала у односу на ове родитеље је опет била у доброј мери мотивисана личним ставом и личним профитом. Оно што се недвосмислено мора рећи, а ја се надам да ће овај закон поправити, јесте улога тужиоца у целом процесу. 

Зашто ово кажем? У медијима смо могли да прочитамо различите примере и да чујемо различите доказе до којих су дошли пре свега родитељи. Оно што не можемо данас да тврдимо, а безброј пута смо чули јесте да не постоји резултат Владине комисије када је ово у питању, што просто не може да буде тачно. Ја се сећам, а сећате се и ви случаја Млађана Радивојевића из Доњег Адровца код Алексинца, да је само тај један случај лоциран онда се не би могло рећи да Владина комисија ништа није урадила.

Оно што се може рећи јесте да се дешавало да се некако остане имуно на доказне материјале којима се располагало. Пре свега, сви смо разговарали са удружењима родитеља нестале деце, њих има више у Србији, али ја сам сигурна да је свака посланичка група, пре свега зато што су они жарко желели да заиста неко чује њихов глас, са њима разговарала. Питање је само из ког смо угла желели да их чујемо и са којим смо заправо ставом изашли са тог састанка.

Њихова документација којом располажу уопште није мала. Она уопште није безвредна и она је можда неупотребљива за једну фазу ових случајева о којој ћу говорити касније, али је врло употребљива за случајеве чији је почетак и крај у држави Србији.

Мислим да постоји једна велика обавеза и чврсто верујем да овај закон, колико год био критикован, он засигурно није сјајан, али је први закон који се бави овим питањем, па ће као такав бити унапређиван пре свега амандманима, а онда и кроз праксу када буде показао своје недостатке. 

Та најспорнија одредба овог закона, односно најспорнији члан, то је члан 22. и члан 23, који говори о некој новчаној накнади, јесте последица онога што се догодило у Стразбуру. Јесте последица једне квалификације са којом се, морам признати, не слажем ни сама. Правична новчана накнада за шта? То је нешто што се одваја од нематеријалне штете и ја могу да разумем само у делу у ком је сваком од родитеља дозвољено, и то се каже, да правична новчана накнада може да се досуди само ако је захтевана у предлогу. 

Чврсто верујем и убеђена сам да врло мали број људи који су на овај начин оштећени уопште размишљају о члану 22. и о члану 23. 

Оно о чему они размишљају јесте шта је пут и на шта ћемо наићи. Ја не кажем да је законодавство Србије сјајно, не кажем да ће овај закон бити пресудан у решавању њихових проблема, ја кажем да им је он степеник више, да им помогне у процесима који су у току. Апелујем, пре свега, на тужилаштво и на правосуђе да обрате пажњу на све оно што су необориви докази. Без амбиције да било кога прозивам да је добро или лоше радио свој посао.

Сетите се да смо недавно имали случај 13 беба које су пронађене у приватној кући у замрзивачу. По мени то јесу довољни разлози да ми ипак студиозније погледамо овај проблем.

Оно што ми се чини мање решивим проблемом јесу деца која су у тој трговини изнета из државе Србије, без обзира о ком периоду говоримо, ако говоримо и о бившој Југославији, пошто видим да извештаји Комисије Савета Европе, негде говори да су земље у којима се то најчешће дешавало, пре свега земље бивше Југославије, односно Балкана, западног Балкана.

Да би се једна оваква криминална група, пре свега организовала, морала је да има своје тржиште. Ја се бојим да када будемо дошли, колико год ово грубо звучало, ужасно ми је тешко да изговорим, али када су та деца стизала на своје крајње адресе, бојим се да су то ван граница Србије адресе до којих нећемо доћи.

То је оно  око чега бисмо морали да уложимо напор ми као законодавни орган заједно са Владом Републике Србије да се направи резолуција о сарадњи и трагом свих релевантних докумената омогући Србији да дође до крајње адресе сваког од ове деце, уколико се докаже да дете није умрло, јер пракса показује да су у неким градовима постојали чак троструки протоколи о порођају. Ја нисам лекар, али ме лекари убеђују да то у пракси баш никако није нормално. Троструки протокол о порођају, баш није никако нормалан.

Дакле, није ово лака тема и није ово само основ за критиковање Владе. Жао ми је што су у те сврхе злоупотребљени и родитељи у једном делу и медијски простор и моменат у коме се закон доноси, све да би се мало политички профитирало.

Морам да кажем још нешто што ми је остало, а пре свега на конту дискусије једне од мојих колегиница која је говорила о томе да је овај закон настао као последица пресуде у Стразбуру за Зорицу Јовановић. Ја не мислим да јесте, али и та пресуда говори да се опет проблем враћа у Србију. На који начин? На начин што је и суд у Стразбуру проценио да све то што је Зорица Јовановић преживела, ето кошта тако грубо 10.000 евра.

Та једна теза која се злоупотребљава месецима уназад да ова власт доноси закон којим ће платити бебе је сто пута злоупотребљена. Ово није закон којим се плаћају деца. Ово је закон којим би требало да се омогући родитељима да дођу у посед умрлице за своју децу или потврде да та деца нису умрла него су жива. У Србији се дешавало да су деца, најпре мушка, које у једном тренутку прогласе за мртво и родитељима саопште ту тужну вест, после 18 година на кућну адресу добијала позив за војску. То је оно што се дешавало, не у Србији, него у Југославији.

Није тешко критиковати, ја то стално говорим, тешко је урадити нешто. Мислим да колико год овај закон био лош и колико год био критикован, треба га имати и никако нисам за став да он не треба да буде данас, односно у дану за гласање донет. Да ли га треба у том смислу поправити, апсолутно да. Више ћемо разговарати о њему када буде расправа у појединостима. 

Ја у начелу, заиста, јесам само желела да кажем да сада пун капацитет и своју одговорност морају да покажу, пре свега, лекари који су положили Хипократову заклетву, а онда судије и тужиоци код којих ће се ови предмети наћи. Овде морамо да покажемо да смо људи, пре свега, којима интерес није важан, јер се бојим да смо до сада били жртве интереса појединаца или организоване групе.“

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.