Odgovornim radom pravosuđa do istine o nestalim bebama Poslanička grupa

SNEŽANA PAUNOVIĆ, narodna poslanica Socijalističke partije Srbije govorila je o Predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Teza koja se zloupotrebljava mesecima unazad je ta da ova vlast donosi zakon kojim će platiti bebe. Ovo je zakon kojim bi trebalo da se reguliše i omogući roditeljima da dođu u posed umrlice za svoju decu ili potvrde da ta deca nisu umrla nego su živa. Donošenjem ovog zakona moramo da pokažemo da smo pre svega ljudi kojima interes nije važan.

 

„Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, ali pre svega građani Srbije i roditelji nestale dece o kojoj danas razgovaramo, teška tema i čini mi se jedna od najtežih koja se našla u plenumu ovog saziva. 

Sve što čovek ovde kaže, rizikuje da povredi pre svega one koji su povređeni činjenicom da je neko sebi dozvolio luksuz da im otme dete po rođenju, uz različita obrazloženja koja, moram priznati, kada se u ovu problematiku uđe jedino što možete da shvatite jeste da su bizarna.

Nažalost, kao i sve u Srbiji i ova tema je zloupotrebljena politički i generalno se o njoj razgovara iz različitih uglova sa ambicijom da se pomalo i profitira. Jedino što danas neću uraditi je to, probati da politički profitiram, ali ću reći sve ono što zaista mislim.

Najpre, ministar Stefanović je u uvodnom izlaganju jutros rekao jednu jako važnu stvar za roditelje koji su u procesu, odnosno u krivičnim postupcima, a to je da će se krivični postupci kojih je preko 200 nastaviti i ovaj zakon ih ni na koji način ne obustavlja.

Drugo što je važno jeste reći da iza nas jeste vremenski period u kome ja ne mogu sasvim da tvrdim da se ništa nije radilo, mogu samo reći da nismo svi imali istu dobru nameru. Neki su radili i te kako na štetu upravo ovih roditelja, upravo ovih porodica i najpre ove dece koja sa nekim nametnutim izmišljenim identitetom žive i dan danas bez razlike da li se nalaze u Srbiji ili se nalaze u zemljama regiona ili zemljama EU.

Moja koleginica Danijela govorila je o predlogu naše poslaničke grupe iz 2005. godine i formiranju anketnog odbora koji je tada imao precizne mere koje je trebalo sprovesti. Ja se neću vraćati na to, pre svega zato što je ona o tome govorila, ali ću reći jednu stvar. Prvo što je bilo važno, jeste da se formira specijalizovana jedinica MUP-a sa mandatom da detaljno istraži sve slučajeve u vezi sumnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta.

Mi ovde govorimo o procesu koji se dogodio kao posledica vrlo aktivne kriminalne grupe i to nije trajalo kratko. Ona je očigledno imala svoje evoluiranje kroz sve godine koje su iza nas. 

Ono što je takođe važno reći jeste da sva empatija koja se dešavala u odnosu na ove roditelje je opet bila u dobroj meri motivisana ličnim stavom i ličnim profitom. Ono što se nedvosmisleno mora reći, a ja se nadam da će ovaj zakon popraviti, jeste uloga tužioca u celom procesu. 

Zašto ovo kažem? U medijima smo mogli da pročitamo različite primere i da čujemo različite dokaze do kojih su došli pre svega roditelji. Ono što ne možemo danas da tvrdimo, a bezbroj puta smo čuli jeste da ne postoji rezultat Vladine komisije kada je ovo u pitanju, što prosto ne može da bude tačno. Ja se sećam, a sećate se i vi slučaja Mlađana Radivojevića iz Donjeg Adrovca kod Aleksinca, da je samo taj jedan slučaj lociran onda se ne bi moglo reći da Vladina komisija ništa nije uradila.

Ono što se može reći jeste da se dešavalo da se nekako ostane imuno na dokazne materijale kojima se raspolagalo. Pre svega, svi smo razgovarali sa udruženjima roditelja nestale dece, njih ima više u Srbiji, ali ja sam sigurna da je svaka poslanička grupa, pre svega zato što su oni žarko želeli da zaista neko čuje njihov glas, sa njima razgovarala. Pitanje je samo iz kog smo ugla želeli da ih čujemo i sa kojim smo zapravo stavom izašli sa tog sastanka.

Njihova dokumentacija kojom raspolažu uopšte nije mala. Ona uopšte nije bezvredna i ona je možda neupotrebljiva za jednu fazu ovih slučajeva o kojoj ću govoriti kasnije, ali je vrlo upotrebljiva za slučajeve čiji je početak i kraj u državi Srbiji.

Mislim da postoji jedna velika obaveza i čvrsto verujem da ovaj zakon, koliko god bio kritikovan, on zasigurno nije sjajan, ali je prvi zakon koji se bavi ovim pitanjem, pa će kao takav biti unapređivan pre svega amandmanima, a onda i kroz praksu kada bude pokazao svoje nedostatke. 

Ta najspornija odredba ovog zakona, odnosno najsporniji član, to je član 22. i član 23, koji govori o nekoj novčanoj naknadi, jeste posledica onoga što se dogodilo u Strazburu. Jeste posledica jedne kvalifikacije sa kojom se, moram priznati, ne slažem ni sama. Pravična novčana naknada za šta? To je nešto što se odvaja od nematerijalne štete i ja mogu da razumem samo u delu u kom je svakom od roditelja dozvoljeno, i to se kaže, da pravična novčana naknada može da se dosudi samo ako je zahtevana u predlogu. 

Čvrsto verujem i ubeđena sam da vrlo mali broj ljudi koji su na ovaj način oštećeni uopšte razmišljaju o članu 22. i o članu 23. 

Ono o čemu oni razmišljaju jeste šta je put i na šta ćemo naići. Ja ne kažem da je zakonodavstvo Srbije sjajno, ne kažem da će ovaj zakon biti presudan u rešavanju njihovih problema, ja kažem da im je on stepenik više, da im pomogne u procesima koji su u toku. Apelujem, pre svega, na tužilaštvo i na pravosuđe da obrate pažnju na sve ono što su neoborivi dokazi. Bez ambicije da bilo koga prozivam da je dobro ili loše radio svoj posao.

Setite se da smo nedavno imali slučaj 13 beba koje su pronađene u privatnoj kući u zamrzivaču. Po meni to jesu dovoljni razlozi da mi ipak studioznije pogledamo ovaj problem.

Ono što mi se čini manje rešivim problemom jesu deca koja su u toj trgovini izneta iz države Srbije, bez obzira o kom periodu govorimo, ako govorimo i o bivšoj Jugoslaviji, pošto vidim da izveštaji Komisije Saveta Evrope, negde govori da su zemlje u kojima se to najčešće dešavalo, pre svega zemlje bivše Jugoslavije, odnosno Balkana, zapadnog Balkana.

Da bi se jedna ovakva kriminalna grupa, pre svega organizovala, morala je da ima svoje tržište. Ja se bojim da kada budemo došli, koliko god ovo grubo zvučalo, užasno mi je teško da izgovorim, ali kada su ta deca stizala na svoje krajnje adrese, bojim se da su to van granica Srbije adrese do kojih nećemo doći.

To je ono  oko čega bismo morali da uložimo napor mi kao zakonodavni organ zajedno sa Vladom Republike Srbije da se napravi rezolucija o saradnji i tragom svih relevantnih dokumenata omogući Srbiji da dođe do krajnje adrese svakog od ove dece, ukoliko se dokaže da dete nije umrlo, jer praksa pokazuje da su u nekim gradovima postojali čak trostruki protokoli o porođaju. Ja nisam lekar, ali me lekari ubeđuju da to u praksi baš nikako nije normalno. Trostruki protokol o porođaju, baš nije nikako normalan.

Dakle, nije ovo laka tema i nije ovo samo osnov za kritikovanje Vlade. Žao mi je što su u te svrhe zloupotrebljeni i roditelji u jednom delu i medijski prostor i momenat u kome se zakon donosi, sve da bi se malo politički profitiralo.

Moram da kažem još nešto što mi je ostalo, a pre svega na kontu diskusije jedne od mojih koleginica koja je govorila o tome da je ovaj zakon nastao kao posledica presude u Strazburu za Zoricu Jovanović. Ja ne mislim da jeste, ali i ta presuda govori da se opet problem vraća u Srbiju. Na koji način? Na način što je i sud u Strazburu procenio da sve to što je Zorica Jovanović preživela, eto košta tako grubo 10.000 evra.

Ta jedna teza koja se zloupotrebljava mesecima unazad da ova vlast donosi zakon kojim će platiti bebe je sto puta zloupotrebljena. Ovo nije zakon kojim se plaćaju deca. Ovo je zakon kojim bi trebalo da se omogući roditeljima da dođu u posed umrlice za svoju decu ili potvrde da ta deca nisu umrla nego su živa. U Srbiji se dešavalo da su deca, najpre muška, koje u jednom trenutku proglase za mrtvo i roditeljima saopšte tu tužnu vest, posle 18 godina na kućnu adresu dobijala poziv za vojsku. To je ono što se dešavalo, ne u Srbiji, nego u Jugoslaviji.

Nije teško kritikovati, ja to stalno govorim, teško je uraditi nešto. Mislim da koliko god ovaj zakon bio loš i koliko god bio kritikovan, treba ga imati i nikako nisam za stav da on ne treba da bude danas, odnosno u danu za glasanje donet. Da li ga treba u tom smislu popraviti, apsolutno da. Više ćemo razgovarati o njemu kada bude rasprava u pojedinostima. 

Ja u načelu, zaista, jesam samo želela da kažem da sada pun kapacitet i svoju odgovornost moraju da pokažu, pre svega, lekari koji su položili Hipokratovu zakletvu, a onda sudije i tužioci kod kojih će se ovi predmeti naći. Ovde moramo da pokažemo da smo ljudi, pre svega, kojima interes nije važan, jer se bojim da smo do sada bili žrtve interesa pojedinaca ili organizovane grupe.“

Kategorije: Poslanička grupa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.