Produženje roka za usklađivanje oružanih listova sa odredbama zakona o oružju i municiji Poslanička grupa

Neđo Jovanović, narodni poslanik i ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije govorio je o Predlogu zakona o izmenama Zakona o oružju i municiji

Imajući u vidu ogroman broj vlasnika oružja, kako sam već napomenuo, i veoma kratke rokove, očigledno je da nije dobro procenjeno koji je to rok potreban da bi se sa zakonom uskladila dokumentacija koju vlasnici oružja poseduju.

 

Poslanička grupa SPS će podržati Predlog zakona naših uvaženih kolega, imajući u vidu da se tim zakonom konačno reguliše sporno pitanje koje bi moglo da ima čak i teže posledice ukoliko se ovaj zakon ne bi doneo i ukoliko u praksi ne bi proizveo ono što od njega očekuje ogroman broj građana Republike Srbije.

Konkretno, radi se o vlasnicima oružja. Njih je negde oko 650.000 u Srbiji koji poseduju otprilike oko 950.000 komada cevi, što dugih, što kratkih. Dakle, u interesu, ne samo njih, već i svih građana Republike Srbije jeste da se Predlogom zakona koji su naše uvažene kolege predložile i našom podrškom omogući građanima Republike Srbije koji su vlasnici oružja da svoju dokumentaciju usklade sa odredbama ovog zakona. 

Zbog toga ću najpre krenuti od terminologije, za koju smatram da nije adekvatna u zakonu. Ne Predlogu zakona o kome raspravljamo, već u zakonu na koji je intervencija učinjena od strane naših uvaženih kolega. Radi se o terminologiji koja bi u nekim drugim intervencijama u zakonu, bilo donošenjem izmena i dopuna postojećeg zakona ili potpuno novog zakona, bila daleko bolja nego što je postojeća. 

Konkretno, sporan je termin preregistracije. Taj termin u svakom slučaju nije adekvatan. Zašto? Zbog toga što ovaj zakona obuhvata građane, odnosno vlasnike oružja koji su već jednom registrovali svoje oružje. Ako su ih registrovali i uredno se evidentiraju kao vlasnici kod odgovarajućih službi MUP-a koji vode javne evidencije i javne upisnike, onda se postavlja pitanje zbog čega bi se to oružje koje je uredno, legitimno i legalno registrovano moralo ponovo registrovati, ukoliko je plaćena taksa, izvršene ili izmirene sve obaveze? Sve te obaveze su na teret vlasnika oružja. Zašto onda nova registracija i zašto novi namet i zašto novi teret troškova vlasnicima oružja? Zbog toga u konkretnom slučaju treba koristiti drugi termin, a taj termin je – zamena dokumentacije oružju, odnosno oružanih listova, ili bolje reći usklađivanje dokumentacije.

Naravno da se u ovoj situaciji mora voditi računa o onom tzv. finansijskom aspektu ili teretu troškova koji će građani podneti primenom ovog zakona. U tom smislu SPS snažno podržava ne samo predlagača, već i zakonodavca koji je umanjio troškove kada su u pitanju odgovarajuće takse, ja ću opet reći ne za preregistraciju nego za usklađivanje. Recimo, za lovački karabin, pištolj, revolver, najpre je taksa bila 5.300 dinara, a sada je smanjena na 2.800 dinara, za neolučene cevi, lovačke puške i sačmare prvo je bila 2.800, a sada je smanjena na 1.330 dinara.

Međutim, pored ovih taksi postoje i neke druge dažbine koje terete građane, a koje nisu male. Konkretno, radi se o uverenjima o položenom ispitu za rukovanje oružjem, a poznato je da ta uverenja izdaju lovačka udruženja ili lovačka društva koja su ovlašćena da sprovedu istovremeno i trening, odnosno edukaciju za sve vlasnike oružja. Ti iznosi su od 6.000 do 9.000 dinara. Za čuvanje oružja u posebnim sanducima ili ostavama gde je to zakonom propisano, takva, hajde da je nazovemo slobodno privilegija vlasnika oružja košta 6.000 do 15.000 dinara.

Dakle, radi se o troškovima koji nisu mali. Preregistracija, kao termin koji je potpuno neadekvatan, je poseban namet vlasnicima oružja koji treba racionalizovati još više, i u budućim zakonskim predlozima težiti ka tome da se vlasnici oružja što više relaksiraju kada su u pitanju njihove obaveze prema državi u pogledu svega onoga što podrazumeva usklađivanje sa zakonom, a vezuje se za upis vlasnika oružja i samog oružja u javne evidencije.

Ono što posebno zavređuje pažnju jeste nedorečenost i nepreciznost postojećeg zakona. Zbog čega ovog govorim? Zbog toga što se upravo zbog normiranja, koje se ne može prihvatiti kao pravno pravilno i ispravno, dolazi u situaciju da se od strane ovlašćenih službenih lica MUP-a kroz odgovarajuća diskreciona prava ili ovlašćenja, možemo reći i voluntarizam, ugrožavaju ili ograničavaju stečena prava građana Republike Srbije kada je u pitanju oružje. Zašto stečena prava? Zbog toga što se radi o građanima koji su potpuno regularno, potpuno legalno stekli oružje i upisali sebe kao vlasnike, a samim tim evidentirali oružje nad kojem su vlasnici kod odgovarajućih službi, odnosno nadležnih službi MUP-a. 

Međutim, zbog određenih nedorečenosti i nepreciznosti u samom zakonu, a naročito proizvoljnog tumačenja, tamo gde ne postoji bilo kakvo protivpravno delovanje, gde ne postoji ogrešenje o zakon, čak i tamo gde ne postoji bilo šta što građanin kao vlasnik oružja preduzima na bilo čiju štetu, oružje se oduzima. Tu se pojavljuju okolnosti koje nisu ni malo prijatne kako za vlasnike oružja, tako i za eventualno njihove sledbenike. Jer, da podsetim, ovde se ne radi samo o vlasnicima oružja, ovde se radi i o onima koji su dobili trofejno oružje, koji su nasledili oružje. Ovde se radi i o odgovarajućim streljačkim sportskim organizacijama koje se streljaštvom bave kao sportom, a koriste oružje kao sredstvo kojim se sport upražnjava. 

Prema tome, mislim da je potrebno da se zakon ovakav kakav jeste po kvalitetu unapredi. Ukoliko ostane ovakav zakon, u toj situaciji ćemo imati mnogo više problema nego sada, jer je ogroman broj oduzetog oružja, a postavlja se pitanje pravnog osnova oduzimanja tog oružja imajući u vidu da pravni osnov u velikom broju slučajeva ne postoji.

Postavlja se pitanje – na osnovu čega, na osnovu kog propisa, na osnovu kog pravnog pravila je ovlašćeno službeno lice Ministarstva unutrašnjih poslova nekom oduzelo oružje? 

Nije sporno da se oružje oduzima tamo gde je to osnovano, u slučaju povrede javnog reda i mira, kršenje odredaba Zakona o javnom redu i miru i drugih imperativnih propisa. Ali, tamo gde nema nikakvih povreda zakona ili bilo kojih drugih propisa imperativne prirode, zbog čega se oružje oduzima a stečena prava vlasnika oružja ostaju značajno uskraćena, da ne kažem duboko ugrožena?

Na taj način se čak povređuje i član 6. Konvencije o zaštiti ljudskih prava, a ukoliko bi se ovo pitanje pojavilo pred Ustavnim sudom, više kao pravnik sam siguran da bi bilo neustavno. 

Zbog toga apelujem na predlagača da u ovom delu Zakon o oružju i municiji unapredi, odnosno da se precizira mogućnost, pravo i obaveza oduzimanja oružja od njihovih vlasnika, način oduzimanja i pravni osnov. 

U tom pravcu, budućim izmenama i dopunama potrebno je sprovesti jednu vrstu procedure, jednu vrstu postupka edukacije ovlašćenih službenih lica pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, koji sa jedne strane moraju da budu i te kako dobro upoznati sa zakonskom regulativom, za koju kažem da mora da bude unapređena, a sa druge strane, moraju biti i usko specijalizovani kako bi ovaj zakon u praktičnoj primeni dao puni efekat.

Mislim da sve ovo što sam rekao ima i uporište u stanovištu građana. Veliki broj građana Republike Srbije je jako nezadovoljan postupanjem od strane odgovarajućih službi ili ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova i to nezadovoljstvo se može smatrati u ovakvim situacijama potpuno opravdano. 

Zbog toga još jednom ponavljam apel Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao resornom ministarstvu, da u nekom što skorijem periodu, verovatno u budućem sazivu Skupštine Republike Srbije, pristupi izmenama i dopunama postojećeg zakona.

Što se tiče razloga zbog kojih poslanička grupa SPS bezrezervno podržava predlog naših uvaženih kolega, moram da istaknem sledeće. 

Prvo, radi se o velikom broju građana koji su obuhvaćeni ovim zakonom. To je 400 hiljada građana Republike Srbije. Ko su oni koji spadaju pod obuhvat ovog zakona? Moram da istaknem one za koje smatram da najviše i dotiče ovaj zakon. To su lovačka udruženja, odnosno lovci. Kvantitativno oni ne predstavljaju neku veliku kategoriju u odnosu na građane koji u vlasništvu imaju oružje radi lične bezbednosti, uglavnom revolvere i pištolje. Radi se o kategoriji stanovništva odnosno lovcima koji su kada je u pitanju primena ovog zakona, najrevnosniji.

Zašto kažem najrevnosniji? Pa, zbog toga što se u najvećoj meri podvrgavaju odredbama ovog zakona bez bilo kakvog uslovljavanja ili bilo čega što podrazumeva kritiku. Osim toga, lovci su lica koja daju veliki doprinos u svim humanitarnim aktivnostima u Republici Srbiji.

Lovačka udruženja su poznata po tome da su priskakala građanima u pomoć i u vanrednim situacijama. Podsećam na nedavnu situaciju, kada je nestala devojčica zbog jednog gnusnog zlodela, u okolini Niša. Situacija je bila izuzetno teška,  izazivala je ogromnu pažnju građana Republike Srbije, mobilisan je ogroman broj ljudi. Slobodno možemo reći da su lovci bili najangažovaniji u potrazi za nestalom devojčicom. 

Dakle, oni u svakom slučaju očekuju da se zakonska regulativa prilagodi onome što podrazumeva najracionalnije, ali istovremeno i najefikasnije norme, odnosno one odredbe zakona koje će praktično biti primenjene na najbolji mogući način u interesu građana, pa i lovaca, odnosno lovačkih udruženja.

Naravno, tu su i građani koji se bave sportskim streljaštvom, tu su i oni koji oružje poseduju isključivo iz razloga lične bezbednosti. U ruralnim područjima radi se o građanima Republike Srbije koji i zbog zaštite svoje imovine i zbog zaštite lične bezbednosti poseduju oružje. Poznato je da su brojni krajevi Republike Srbije, koji su uglavnom ruralnog karaktera, opterećeni činjenicom da mnogo divljih životinja, poput šakala, vukova, medveda itd, napadaju domaće životinje, uništavaju torove, stada. Logično je da veliki broj građana Republike Srbije, odnosno našeg stanovništva bude opskrbljeno oružjem kako bi zaštitili svoju imovinu, što je njihovo legitimno pravo.

U svakom slučaju, ponoviću, radi se o licima koja očekuju od nas kao narodnih poslanika da im pružimo apsolutnu pravnu sigurnost i zaštitu.

E, sad, ono što je suštinsko kada je u pitanju Predlog zakona o kome vodimo raspravu, koji je podnet od strane naših uvaženih kolega, ja moram da istaknem podršku iz dva, po meni, nesporna i nesumnjiva razloga. Prvi je veoma kratak rok za usklađivanje dokaza o vlasništvu, odnosno oružanih listova sa odredbama zakona. Imajući u vidu ogroman broj vlasnika oružja, kako sam to napomenuo i veoma kratke rokove, očigledno je da nije dobro procenjeno koji je to rok potreban da bi se uskladila dokumentacija koju vlasnici oružja poseduju sa zakonom. Zbog toga je taj rok potrebno produžiti. 

Moje lično mišljenje je da produženje roka od dve godine jeste dobro, ali s druge strane, ne smemo ni tim dugim rokom da dozvolimo nešto što ne bi trebalo dozvoliti, a to je da se građani Republike Srbije oglušuju o svoje obaveze.

Konkretno, smatram da mnogi jesu imali mogućnost da izvrše usklađivanje, a to nisu učinili. Za takve možda bi bilo dobro da se amandmanom i ovaj predlog zakona poboljša tako što bi se od strane MUP donelo odgovarajuće rešenje kojim bi se konkretnom pojedincu, konkretnom licu dao nalog da u propisanom roku, koji može da traje, hajde da uzmemo za primer tri ili šest meseci, izvrši sve što je potrebno kako bi izvršio usklađivanje, ne preregistraciju, nego usklađivanje. Izbegavam ovaj termin preregistracija, zbog toga što mi se čini krajnje neadekvatan.

Za tih šest meseci, po nalogu koji dobija rešenjem, svaki građanin, svako od nas koji raspolaže oružjem bi bio dužan da postupi po tom nalogu pod pretnjom odgovarajućeg sankcionisanja. Onda bi na neki način u praktičnom smislu reči doveli do dve posledice koje su jako važne, a to je, prvo, pravna sigurnost građana Republike Srbije, a drugo, što bi faktički sve bezbednosne rizike ili barem većinu bezbednosnih rizika otklonili, jer bi ogroman broj ili ogroman procenat  oružja koje se još uvek ne uvodi u sve registre, odnosno gde to sve nije usklađeno kako treba, to sada bilo izvršeno. 

Naravno, ovo je samo dobronamerna sugestija ili za predlagača, kao resorno ministarstvom ili za bilo koga ko po zakonu ima pravo, odnosno ima legitimaciju da bude predlagač zakona, a to može da bude i svaki poslanik, odnosno bilo ko od nas. 

Mislim da je logično i sa drugog aspekta što vršimo produžavanje roka, jer bi u protivnom Ministarstvo unutrašnjih poslova, ako ne bi ovaj rok produžili, bilo obavezno da podnese čak 400 hiljada prijava, i to krivičnih prijava, zbog osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo nedozvoljeno držanje oružja.

Prema tome, SPS još jednom podržava naše uvažene kolege i njihov predlog, jer je suština da omogućimo svima onima koji potpadaju pod ovaj zakon da usklade svoje oružane listove sa odredbama zakona i još jednom stoji apel predlagaču da konačno precizira i pravilno normira sve odredbe zakona o kojem vodimo raspravu. Zahvaljujem. 

 

Kategorije: Poslanička grupa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.