Prof. dr Slavica Đukić Dejanović za Danas: Blaga panika je normalna fiziološka reakcija Vesti

„Blaga panika je normalna fiziološka reakcija, ali mnogo panike sužava čoveku svest i onemogućava ga da bude racionalan. Zato otvorite prozor, luftirajte se. Pogledajte na nebo i sunce koje je tu i koje nam govori da je priroda na našoj strani i da će nam pomoći“, kaže za Danas dr Slavica Đukić Dejanović, neuropsihijatar i ministarka bez portfelja.
Ona se, s obzirom da ima više od 65 godina, od dana uvođenja vanrednog stanja nalazi u izolaciji u svojoj kući u Kragujevcu. Sa njom su suprug koji takođe spada u rizičnu grupaciju, kao i majka koja ima 92 godine.
Kako se u izolovanom prostoru boriti protiv straha i negativnih informacija koje svakodnevno slušamo?

– Moramo pre svega reći da smo mi onaj isti narod koji je uspeo da se organizuje u vreme bombardovanja, a stariji i u vreme variole vere. Bez obzira koliko je nauka napredovala priroda je prosto moćnija od čoveka i mi sada moramo da preduzmemo sve epidemijske mere i čini mi se da je dosta korektnih radnji urađeno. Sama činjenica da dnevno imamo po desetak novoobolelih, a nema tog naglog epidemijskog skoka nam prosto govori da zdravstveni sistem i naši epidemiolozi zaslužuje aplauze. A onog momenta kada nam se učini da počinje da nas izneverava sopstvena napetost i strah, jako je važno čisto fizički naučiti kako se diše, kako se opuštaju mišići. Da naučimo na koji način da se vežemo za neku neutralnu temu, razgovor na temu koja je daleko od epidemije, otprilike gde smo sve bili na letovanju, koga bismo voleli da sretnemo, šta bismo pitali nekoga ko je daleko, a ko bi sad došao i iznenadio nas. Takvi neutralni razgovori koji ne izazivaju ni mnogo sreće, ni mnogo tuge, prosto odvlače osobu od paničnog ponašanja.

*Oni koji žive sami i koji nemaju prijatelje, ni sa kim da podele razmišljanja, kako oni da savladaju paniku zbog nadolazeće bolesti i izolacije?

– Njima je zaista najteže, jer su kao način sopstvene psihološke podrške imali do sada imali činjenicu da mogu da se obuku, izađu, da kupe neke potrepštine, sretnu komšiju. To im je bilo socijalno bogatstvo. Ali to su trezveni ljudi koji razumeju da je smrtnost kod starijih ljudi jako visoka, da prosto odluka koja je na svima nama mora da nam posluži da se i na taj način borimo. Da mi koji smo najosetljiviji budemo što manje izloženi riziku, pa ćemo onda nadoknaditi sve to. Volonteri prihvataju da dođu do vrata takvih osoba, da im donesu hranu, lekove, razmene par reči i to je minorni oblik komunikacije. Sva sreća da imamo IT tehnologiju i da su i stariji ljudi pri telefonima i da mogu da komuniciraju. Potrebno je da razmišljaju da je sve prolazno i da su se završila i neka druga teška vremena, i da će se završiti i ovo.

*Najstariji na selima, gde nema volontera, često ni TV programa, zaista su prepušteni sami sebi?

– Oni imaju sličan problem kao i inače. I bez izolacije su u ispražnjenim selima, ali imaju mogućnost da čak odu i na svoju njivu, ako nemaju više od 70 godina. Sloboda kretanja nije im ograničena, ali se slažem da je slabo pokretnim ljudima, koji nemaju ni partnera za društvo, a žive u udaljenim kućama, veoma teško. To jeste tuga i tu bi do izražaja morala da dođe međugeneracijska solidarnost. Nadam se da će njihova deca napraviti plan da ih nešto češće obilaze, jer njima jeste potrebna podrška. Tu zaista nema volontera.

*I vi spadate u kategoriju onih kojima je zbog godina starosti zabranjeno kretanje?

– I ja sam u klasičnoj izolaciji. Radim od kuće, juče sam dala inicijativu saradnicima da Privrednu komoru, Unicef, zajednicu gradova i opština mobilišemo i da vidimo kako nam ide sugestija da roditelji dece do 12 godina od poslodavca dobiju saglasnost da bar jedan roditelj bude pored dece, jer su zatvorene škole. Prva dva dana izolacije morala sam da donesem rešenja za svoje saradnike za rad od kuće, a bila sam i član zdravstvenog štaba i tu sam morala da završim neke obaveze.

*Kako se snabdevate hranom i neophodnim sredstvima s obzirom da ste u izolaciji?

– Ja sam u Kragujevcu sa mamom koja ima 92 godine, i suprugom starijim od 65 godina. Žena koja se inače brine o mojoj mami nam donosi svakog jutra namirnice. Sve je po protokolu, dođe, presvuče se, opere ruke i onda bude sa nama. Pre podne u svojoj sobi i radim kao da sam na poslu. Jednom dnevnom gledam informacije o korona virusu. Čujem se sa mojom decom da vidim kako su oni. Sin radi kao lekar u Lisabonu, gde je takođe epidemija. Interesujem se za unuke koji takođe uče na daljinu, četvrti i deveti razred su. I tako prođe dan. Imaću malko više vremena ubuduće, pa ću početi da čitam. Moram i sopstvenom primerom da pokažem da stariji mora da ostanu u kućama, mada je smrtnost za populaciju kojoj ja pripadam, po poslednjim podacima, a to je od 60 do 70 godina, tri odsto. Smrtnost se naglo povaćava za starije preko 70 godina. Ipak treba dati doprinos stabilizaciji situacije u nedelji koja je pred nama, jer će sigurno doći do povećanja broja obolelilh.

*Koja je vaša preporuka i kao neuropsihijatra, ali i člana Vlade?

– Borba protiv korona virusa nije nešto što se dešava samo nama, ali biće divno ako uspemo da sa najmanjim posledicama izađemo iz ovog zla koje je pomalo izraz nemoći čoveka u borbi sa prirodom. Poručila bih da svako mora da veruje u sebe, u svoju disciplinu, u zdravstvenu pismenost i u dobro. Svako od nas ima dobro u sebi i svi bi trebalo da prizovemo to dobro koje posedujemo.

Izvor: Danas

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.