Најновије

Интервју Јелене Михаиловић за Политику: Уносим искреност и осећања у политику Интервју

Јелена Михаиловић је виолончелисткиња и посланица Социјалистичке партије Србије.

Волела бих да култура добије пажњу у буџету, свакако ћу се борити за то и постављаћу питања министрима

Само ако сви будемо искрени и ако свако искрено воли нашу Србију, можемо остварити резултате који ће бити на корист свима – то је суштина мог обраћања у Скупштини Србије, како парламенту и министрима, тако и народу који прати наш рад. Овако своје посланичко „реповање” објашњава Јелена Михаиловић, виолончелисткиња, специјалиста музичке уметности и посланица СПС-а. Свесна је, каже, да је начин њеног излагања привукао пажњу, али је „порука била озбиљна, онај ко слуша – тај и чује”.

Рекли сге да сте на свом трећем албуму „Потрага за магичним виолончелом” трагали за најтананијим осећањима које виолончело може да пружи, за чим трагате као посланик?

За осећањима. Без обзира на то колико људи мислили да политика треба да буде формална, сматрам да морамо бити јако искрени у ономе што радимо да бисмо постигли резултате које сви желимо.

Јесте ли имали утисак да је ваша норука схваћена или је забележена као забавна?

Коментари су различити. Нормално је да се оно што говорите не допадне свима, али као и у животу свако нађе људе који га разумеју. Некима је било забавно, нису се удубљивали у поруку, али има оних који су схватили. Није ми циљ био да некога увредим, цитирала сам нешто од пре 40 година, кад су данашњи актери на власти били мали или баш млади, кад можда нису ни мислили о политици. Без намере да критикујем прошлост, желела сам да се ова озбиљна порука односи на сутра, на све важне одлуке које ћемо доносити – КиМ, економска стабилност и последице на глобалном нивоу због пандемије… С тим изазовима се успешно можемо носити само ако радимо, искрено и заједно. Ја сам 1987. годиште, а прво чега се сећам јесте рат, зато је порука окренута будућности. Једна реченица односила се на личне амбиције сваког од нас који смо тог дана били у парламенту, па и моје, зато што сматрам да оне код сваког ко се прихватио да одлучује за друге морају бити гориво које ћемо трошити за остваривање малих циљева.

Малих циљева?

Мени је, рецимо, важно да се у музичкој школи у Лазаревцу изгради још један спрат, фали им простор. То је страшно важно за те људе. Остваривањем тих „малих” циљева, оствариће се и велики. Одушевљена сам пројектима „Моја прва плата” и прва некретнина, то је важно за младе и то треба мултипликовати.

Нисте имали политичких амбиција, а ипак сте се прихватили посланичког посла?

Десетак година сарађујем са СПС-ом, руководство и функционери имају осећај за културу. Међусобно смо се подржавали, наступала сам на њиховим скуповима и кад је стигао позив за посланичку кандидатуру, прихватила сам пре свега зато да покушам да укажем на важност културе. Уметнички пут, не само у Србији већ свугде у свету, није лак. Ја сам основала симфонијски оркестар са 60 младих људи, то је уметничка фабрика, сматрам да је у време кад отварамо много фабрика да упослимо људе, важно да упослимо и што више уметника. Имали смо концерт у Сава центру, уложила сам у њега све што имам – од осећања до финансија, тако да знам да многе ствари треба променити.

Одбили сте позив угледног америчког универзитета ”UCLA” да будете асистент, кад многи одлазе у свет?

Четири моје друтарице из детињства, све доктори електротехнике, отишле су из земље. То су за мене били тужни дани. Мени је позив тако престижног универзитета био част, али с једне стране, образовање сам стекла у нашој земљи. С друге стране, то је култура на коју ми с ових простора нисмо навикли. Желела сам да стварам музику коју осећам и желим. У Америци, посебно у Лос Анђелесу, где су најбољи на свету што се тиче шоу-бизниса, нисам осетила да ћу бити слободна да у својим интервјуима кажем шта мислим и осећам, тамо вам агенти, продуценти, цела свита људи која ради са вама говоре од речи до речи шта ћете рећи, музику стварате по наруџбини. Желела сам да радим оно што осећам.

То можете у Србији?

Последњи албум, који је издао ПГП РТС, па онда Кроација рекордс објавила це-де, отишао је према Азији и Америци. Не морате седети у Лос Анђелесу, треба да будете слободни, а не да снимате што вам напишу и наруче, и музика нађе свој пут. Финансијски ефекат овде је лош, али могу да будем слободни креативац. Волела бих да за следећу годину у буџету ставка за културу остане макар иста, да се не смањује, да култура добије пажњу у буџету, а добиће је и у друштву. Свакако ћу се борити за то и постављаћу питања министрима.

Имате слободу у посланичком клубу да кажете шта хоћете?

Апсолутно. Захвална сам господину Дачићу и руководству СПС-а што су на листу ставили и људе који нису чланови СПС-а, као ја, и младе образоване људе, направили су добру комбинацију младости и искуства које имају старији посланици и политичари. Господин Дачић има резултате иза себе и нама је дао слободу, верујући у нашу енергију, да покрећемо инцијативе и износимо идеје. Апсолутно сам му захвална на тој шанси.

Наступали сте широм света, па и на додели Оскара, а постали сте медијска звезда због начина на који сте наступили у скупштини, а не због садржаја, како сте то доживели?

То је неки глобални тренд. Наступала сам на додели Оскара у Холивуду, два пута сам представљала Србију на светским изложбама на нашем националном дану, било је доста озбиљних наступа и сарадњи по свету и нисам увек имала подршку медија. Али није ту реч само о мени, има много талентованих људи који раде изузетне ствари, а немају простора у медијима колико би требало. Волела бих кад би био акценат на томе шта неко ради, а не на начин како неко нешто изговори, али ако је то пут да људи чују поруку – онда је и то у реду.

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.