Проф. др ГОРАН ТАСИЋ, народни посланик Социјалистичке партије Србије на Другој седници Другог редовног заседања Народне скупштине,говорио је о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести.

Ковид 19 је недовољно позната заразна болест која је у великој мери изменила свет. Једноставним мерама, ношењем маске и редовним одржавањем хигијене пружићемо шансу свима.

           „Поштовани председавајући, поштовани господине министре, поштоване колегинице и колеге, ја се не стидим своје титуле. Господине председавајући, ја сам професор Горан Тасић, професор Медицинског факултета у Београду и не желим никога да импресионирам својом титулом, али очекујем да ме тако и ословљавате.

            Своје излагање бих започео цитирањем једне кинеске пословице „ако се налазимо на добром путу, ако на њему само седимо сигурно ћемо бити прегажени“. У садашњој ситуацији, коју нам је наметнуло присуство једног облика вируса из групе корона Ковида 19 чини ми се да се мало вртимо у круг, иако заборављамо да морамо да гледамо знакове поред пута, на шта нас је упозоравао и наш велики књижевник Иво Андрић.

            Драго ми је да је овај наш закон о коме данас расправљамо јасно дефинисао корона вирус као недовољно познату заразну болест. Ми и поред високог и снажног напретка технике, технологије и науке уназад 20 година, првенствено мислим на индустријску технологију и на информативну, знамо у основи доста о корона вирусима.

            Захваљујући развоју науке знали смо да се изборимо са многим другим облицима заразних болести при чему смо спознали и њихове узрочнике, спознали смо клиничку слику и спознали смо начин лечења.

            О корона вирусу знамо његову архитектонику. Знамо да спада у групу корона вируса, али нас је изненадило то што је у том геному корона вируса присутан и један део генома рибонуклеинске киселине који у себи синтетише и многа друга вирусна обољења која и те како умањују имуни одговор организма и то тако поређан редослед рибонуклеинских киселина које нам готово указује на прецизност једног кибернетичког информативног система.

            Управо због тога опасност овог вируса се огледа,  треба нагласити заправо опасност овог вируса, у томе што је у стању да мутира, да се прилагођава одбрамбеним особинама организма. Шта то значи? Ми смо сви обратили пажњу на респираторну инфекцију, на то да је први проблем ослабљена функција дисања, али код најтежих пацијената упоредо или убрзо са развојем респираторних проблема развија се и функција јетре, испред функција гастроинтестиналног тракта и на крају бубрежна исуфицијенција. Значи, организам губи битку и што је најгоре, сам се организам бори против себе.

            Чињеница је да је присуство Ковида 19 у светској популацији у значајној мери променило слику света, али нас је уједно и ујединило и дефинисало је типичан профил људског бића. На површину су изашле и наше добре особине, наша хуманост на делу, али се показала и доста присутна себичност, о којој првенствено ми данас расправљамо. Без обзира што се већина претходних говорника понавља у неким деловима свог излагања, ми нисмо скуп људи који препричавају задату причу или причају исту песмицу. Само покушавамо да акцентујемо где је главни проблем и како да нађемо решење.

            Наш народ никада није знао за пораз и у најтежим тренуцима мислили смо да самоувереност и донекле контролисана бахатост доводе до победе, овде морамо мало да станемо, морамо да користимо глас разума, иако су све анализе указале на то, а и сами знамо да смо били у ситуацији да будемо у контакту са особама које су биле заражене ковидом или које су преносиоци, а који нису до сада оболели, а надам се и неће. Основна примена, рутинска примена маски и одржавање личне хигијене је најмање што можемо да урадимо за себе, а и за друге и морамо да се сетимо и оне слике авиона који лети на висини и када дође до проблема да прво морамо себе да заштитимо, да бисмо били у стању да помогнемо и детету.

            Наравно, имам и моралну обавезу да искажем високу захвалност, високо поштовање према својим колегама који су на првим линијама лечења пацијената са Ковидом. Они показују, поред високог стручног знања, поред једне софистициране праксе за коју су учили и која је сада јасно дошла до изражаја, надљудске напоре издржљивости и за то ми у здравственој струци не тражимо никакву захвалност. Зато смо учили, зато смо се одлучили, зато смо положили Хипократову заклетву и зато смо у служби народа.

            Такође бих хтео да поздравим ову интенцију за пружање шансе младим људима и запошљавање младих људи. Оно што нам не служи на част, то је један период када у својој немоћи, и финансијској и реалној, нисмо били у стању да правимо континуитет одобравања специјализација, али видите колико је то важно.

            Дошли смо у ту ситуацију да нам је водећи извозни бренд био одлазак младих учених лекара у иностранство. О томе морамо да водимо рачуна. Не треба свега тога да се сетимо само када су тешке ситуације и тешки услови.

            Актуелни министар и ја смо били сведоци једног тешког периода деведесетих година, када смо имали сличну тешку ситуацију, када нам је у Ургентном центру, у оном периоду ембарга, један скенер радио само шест месеци зато што се неко сетио да се делови за скенер могу користити за старе радаре, јер и један и други користе рентгенско зрачење, па смо правили импровизације, сналазили смо се и увек били у првим редовима да помогнемо нашем народу.

            Ја се слажем да је критика неопходна и услов за напредак медицинске праксе је управо критика. На нашим конгресима разговори нису парламентарни као овде. И те како дође и до оспоравања, ево да кажем и свађе и примитивизма, али из свега тога идемо напред. Ми не можемо да будемо сада затворена целина и издвојена целина која неће бити спремна на критике, на прихватање критика, али једно су критике, а друго је злонамерност.

            Зашто ово хоћу да кажем? Ми данас видимо да је уназад тридесетак година највише напредовала информациона технологија, али погледајте шта опет кажу те статистике и колико су друштвене мреже преплављене новим информацијама. Док је раније просечно време корисника за разумевање неке информације износило 12 секунди, данас је осам. Мозак то не може да прихвати.

            Ја бих се сложио са претходним говорницима. Не мислим да смо ми исполитизовали ову Ковид заразу. Много тога има у новинама, много тога се прича – нашао се чудан лек, нашао се лек који ће решити све. Ми морамо да то схватимо као немоћ да се победи и јасно је. Један је терапијски протокол био на почетку старта обољења Ковида 19, а други је терапијски протокол знатно измењен сада.

            Уједно смо и сведоци да је вирус мутирао, да нимало, као и што и сада видимо са порастом броја заражених, није променио своју еквивалентност, односно да нимало није променио своју јачину и могућност за изазивање обољења.

            Оно што бих хтео још да нагласим, а где смо, чини ми се, направили грешку у неким плановима, не мислим грешку зато што не знамо, него једноставно зато што смо хтели да пратимо савремене тенденције и што је наглашено и у случајевима екстремног броја обољевања, као што је био у Италији, Шпанији и у другим европским земљама. Морамо да се вратимо примарној здравственој заштити. Морамо да се вратимо домовима здравља, морамо да омогућимо тим људима да имају затворен дијагностички протокол, не само рутински преглед, не само лабораторијске анализе, већ и адекватну дијагностику, ултразвучну, радиолошку, па чак и скенерску.

            Тиме ћемо, заправо, много више утицати на превенцију с једне стране не само Ковида, него, с друге стране, повећаћемо и здравствену сигурност, здравствену просвећеност, а у крајњој линији и продужити век. Као што смо рекли, и сведоци смо тога, као што је и чињеница, да смо једна од најстаријих нација на свету.

            Не смемо то заборавити, не смемо затварати домове здравља. Пре Ковида смо дошли у ситуацију да ми као непосредни лечиоци будемо удаљени од пацијента, али смо дошли у ситуацију да пацијент директно може доћи у терцијалну установу, без иједне спроведене дијагностичке процедуре. Наравно, били смо у тешкој ситуацији и економској, сада је кренула на боље, мало по мало, али примарна здравствена заштита мора да буде наша основа.

            Зашто ово све кажем? Ако не будемо рационални и ако се не будемо  мало уозбиљили и ако не будемо на овом путу на коме смо, опет кажем, градили знакове поред пута, немојте да доведемо српску медицину да мора да размишља као да је у условима ратне медицине и ратне хирургије, то су тешки услови. Ко то није доживео не може да схвати. Капацитети су пребукирани у таквим условима, а свуда у свету први постулат је да се прво помогне онима који имају шансе.

            Управо овим једноставним мерама, ношењем маске, редовним одржавањем хигијене руку, пружићемо шансу свима.

            Немогуће је издржати. Немогуће је да било која машина издржи оволику оптерећеност.

            Да ли знате колико се времена губи за једно баждарење машине а које је врло важно за наше пацијенте?

            Ја не бих хтео да будем као неко ко овде туторише, који се прави важан. Мислим да треба дати подршку нашем здравственом систему. Прихватам да је можда било и трапавости, медијских реакција, али то никако није утицало, нити може утицати на квалитет лечења. Што је најважније, наш квалитет лечења је добар. Резултати су јасни и то је за сваку похвалу.“