Даме и господо народни посланици, господине Мартиновићу, предложили сте један изузетно важан и значајан документ који ће допринети раду парламента и период који је пред нама и сама примена овог документа ће најбоље потврдити овакву констатацију.

            Наравно да ће посланички клуб СПС подржати сваки предлог који ће ојачати углед Народне скупштине Републике Србије, који ће сачувати достојанство парламента и који ће оснажити поверење грађана у највише законодавно тело.

            Наравно да имамо Пословник о раду Народне скупштине Републике Србије, имамо и правилнике којима је дефинисан, јасно су дефинисане процедуре, правила понашања унутар парламента у пленуму.

            Пословник о раду који је усвојен 2011. године и којег је, могу слободно рећи, и прегазило време, јер и тај Пословник о раду смо усвојили као једно прелазно решење те 2011. године поштујући и став и Уставног суда и стручне јавности и Европске комисије, али ево то прелазно решење је остало актуелно и до 2020. године, и ја верујем да овај Сазив има спремности, воље и снаге да се бави и овим важним актом и да ћемо у периоду који је пред нама радити на изради новог Пословника о раду Народне скупштине. Имамо Пословник о раду, имамо правилник, њима јесу уређена правила понашања и јасне процедуре унутар пленума, али етички кодекс има један, рекао бих, шири контекст. Осим тога што ово јесте квалитативан искорак у смислу побољшања и јаснијег прецизирања правила понашања унутар парламента, он се бави и питањем и понашањем народних посланика ван ове зграде.

            Дозволите, ми нисмо народни посланици само у овом пленуму, ми нисмо народни посланици само у овој згради, ми смо народни посланици и легитимно изабрани представници грађана и ван ове зграде и ван овог парламента и грађани од нас очекују и одговоран и озбиљан однос.

            Ово је потврда да смо научили и да можемо да мењамо себе. Они који не желе да се покају за оно што су урадили и који показују да им није жао, они увек остају на дну. Они увек остају у муљу, могу са сигурношћу рећи. Мислим да је ово наша обавеза уколико желимо да живимо у земљи у којој не само да ћемо ми поштовати све друге, већ и у земљи у којој ће други поштовати и нас.

            Пред Србијом су велика искушења и ово није шанса и није прилика за политичку демагогију, није прилика за политиканство, већ прилика да дамо један заједнички допринос, као легитимно изабрани представници грађана.

            Ово је ново време, није референдумско питање, не изјашњавамо се за и против, већ је потреба да се промени култура рада, потреба да се промени култура живљења. Лицемерно је рећи оно што се могло чути током протеклих дана на рачун етичког кодекса, важног документа, да је ово покушај ограничавања слободе и изражавања и да је ово некакав политички суд да запрети посланицима да мисле другачије. Напротив, даме и господо народни посланици, па ми желимо демократску расправу, ми желимо демократску сучељавање мишљења, аргументовану демократску расправу, али не снага силе, већ снага аргумената.

            Посланик, то смо много пута до сада рекли, није снажан онолико колико је физички јак, па може да унесе пиштаљку овде у парламент или да лупа у посланичке клупе, посланик је јак онолико колико су му снажни аргументи са којима наступа.

            Етички кодекс баштини истину, као темељну вредност, па ваљда је истина и интерес свих нас. Оваква констатација изречена на рачун етичког кодекса је истинита таман онолико колико је истинито и то да је разлог за бојкот парламента у претходном сазиву био тај што је неко желео да онемогући демократску расправу и демократско сучељавање мишљења.

            Зар неко верује у то? Не, разлог бојкота парламента у претходном сазиву је управо био супротан. Ми смо све време чекали да чујемо шта је то алтернатива. Нисмо је чули. Разлог за бојкот парламента је био неспремност за демократску расправу и демократско сучељавање мишљења, јер један део опозиције није био спреман да кроз тако аргументовану расправу покаже своју снагу, већ је показивао нешто друго. Једну врсту политичке анемичности и једну врсту политичке импотентности.

            За нас је кључно питање данас, када говоримо о етичком кодексу, зашто етички кодекс није усвојен у претходном временском периоду? Ми смо на овоме радили скоро два сазива и имали смо готово финално израђен документ. Није усвојен.             Наш став, став владајуће коалиције је био јасан, дакле, ми желимо етички кодекс, али смо желели да направимо што шири консензус, јер када говоримо о етичком кодексу, када говоримо о Пословнику о раду Народне скупштине, о усвајању новог Пословника о раду Народне скупштине, то никако не сме и не треба да буде одраз актуелног политичког тренутка, већ треба постићи што шири консензус. Треба направити један универзалан модел, универзалан приступ који ће бити прихватљив и за неке наредне парламентарне већине, а не свака парламентарна већина да доноси нови етички кодекс и да доноси нови Пословник о раду.

            Сетите се 2000. године, господин Атлагић се сећа 2000. године. Ништа тада није ваљало зато што је црвено, није ваљао ни Пословник о раду, а било би им боље да су оставили тај Пословник о раду од 2000. године, јер тај Пословник је уносио и одговорност и озбиљност у раду. Он је инсистирао на томе да у сваком тренутку у сали буде 126 посланика, а о свакој повреди Пословника су се посланици истог тренутка изјашњавали.

            Дакле, потпуно је јасно, ако направимо једну ретроспективу и вратимо се уназад, догађаја из прошлости зашто некоме није био интерес да се усвоји етички кодекс, па онда не би могли да уносе камен у Скупштину, па не би могли физички да упадну у кабинет председнице Народне скупштине Републике Србије, па не би могли физички да насрну на председника Административног одбора или физички да насрну на посланике који желе само одговорно, озбиљно да раде свој посао или да покушају насилно да уђу у Народну скупштину, па ко је још, било када, у било којем тренутку, забранио било којем посланику да уђе у Народну скупштину Републике Србије?             Дакле, мањак политичке моћи, мањак политичког утицаја, недостатак идеја, недостатак програма доводи до оног најпримитивнијег понашања које се може окарактерисати као насилничко и као силеџијско понашање, доводи до вокабулара који одавно превазилази границе политичких оквира. Нити је то политика, нити је ово суштина постојања политике и то не сме никако да буде норма друштвеног понашања у Србији.            Ево прилике да се сви заједно одупремо томе и нису ово само политички проблеми, већ морални императиви. Они који су се определили за овакав пут, за другачији пут, нису они уживали у плодовима, већ у трну. Ми смо желели да им помогнемо, они нас нису разумели, желели смо да им помогнемо тако што смо кроз измене изборних закона спустили цензус на 3%, желели да направимо репрезентативан узорак јавног мњења овде у парламенту, да политику вратимо у парламент, да оживимо парламент и врло јасно рекли – политика треба да се води у парламенту, а не на улици. Нису могли да достигну ни тих 3%, нису имали ни храбрости, ни снаге да учествују на тим парламентарним изборима.

            Даме и господо народни посланици, кључна реч када говоримо о раду парламента – пристојност. Пристојност је нешто што морамо да пружимо држави и њеним грађанима. Рузвелт је рекао да је пристојност најпрактичнији начин вођења политике, а истовремено да је то и оквир читавом друштву. Дефинитивно на различите начине сагледавамо реч и значење речи пристојност.             Говоримо о потреби да се из јавног дискурса избаци све оно негативно, све оно што би могло окарактерисати као насиље, како би имали нормалну и пристојну комуникацију, како би имали нормалан и пристојан парламент. Ова владајућа коалиција је делима, а не речима показала да јој је стало до пристојности, али уједно уважавајући и принцип одговорности. Није се бежало од одговорности, нису се скривале грешке, нису се пласирале лажи да би се прикриле било чије брљотине.

            То и јесте суштина пристојности. Поштено радити, бити одговоран за своје грешке, имати одговорност за оно што је учињено. Важно је имати снаге и храбрости, признати грешку и прихватити консеквенце за те грешке.

            Србији врста непристојних подела у овом тренутку није потребна и све ово је био озбиљан напредак на политичкој сцени Србији, где годинама уназад апсолутно нико низашта није био одговоран и апсолутно нико низашта није крив.

            Не треба да будемо само представници политичких странака и не треба да будемо представници само грађана, већ треба да будемо пример за читаво друштво. Циљ да се без избора дође на власт у Србији дефинитивно неће проћи.

            Грађани су на изборима јасно рекли шта мисле о политичким партијама, шта мисле о изборним листама. Овај парламент је глас народа и на самом крају, председниче, рећи ћу, ово је Народна скупштина Републике Србије и ми не желимо да дискриминишемо било кога. Поштујемо права националних мањина.

            У овој Народној скупштини Републике Србије, мислим да то раније није била пракса, али имате два потпредседника из редова националних мањина, имамо посланичке групе које председавају Народном скупштином, имамо посланичке групе националних мањина, имају природан праг, а не неопходан цензус од 3%, али исто тако националне мањине морају да знају једно, да морају поштовати Устав и закон државе у којој живимо.Како одговорити на самом крају на све оне негативне тенденције и појаве, дакле на покушај да се минимизира и у најнегативнијем контексту представи рад парламента у наредном временском периоду. Сваки коментар треба схватити као комплимент и треба да наставимо да радимо онако како смо радили од тренутка конституисања до данас. Дакле, одговорно, озбиљно, посвећено, у најбољем интересу грађана, да парламент и у наредном периоду буде оно што је данас, а то је симбол и демократичности и ефикасности и транспарентности и јавности у раду.

Извор: Парламент