Најновије

Никола Шаиновић за Косово онлајн: У Рамбујеу су тражили да пристанемо на НАТО окупацију целе Југославије Вести

Некадашњи потпредседник Владе СР Југославије и члан председништва СПС Никола Шаиновић у ауторском тексту за Косово Онлајн објашњава како су изгледали преговори у Рамбујеу пре 22 године, каква је била улога Мадлен Олбрајт и да су услови били тако постављени да Београд никако није могао да их прихвати.

Преговори у Рамбујеу и њихова завршница у Паризу су организована припрема за уручење ултиматума.
Наши људи кад нешто желе да објасне кажу: „Чекај, да почнемо од краја“. У овом случају крај је ултиматум који је Холбрук саопштио председнику Милошевићу: „Потпиши Рамбује или бомбардујемо“. Даљи ток знамо.

О тим преговорима се до сада много писало. Познато је много детаља али ових дана, 22 године касније, треба подсетити на њихов главни ток. Већ је објашњено да стварних преговора није било јер се две делегације нису састајале. Посредничка тројка Хил, Петрич, Мајорски такође није изнела концепт решења који би требало да садржи два главна питања: суверенитет и аутономију. Када би тај концепт усагласили прешло би се на преговоре о детаљима регулисања оба питања. Тако се припремао Дејтон. Концепт се усаглашавао месецима пре него што се отишло на преговоре. Претходно је договорено да суверенитет носи БиХ а да Федерација БиХ и Република Српска деле територију 51 : 49. Онда су преговори у Дејтону решавали детаље и донели мир

По доласку у Рамбује ми смо тражили исто. Првих десет дана и ноћи нисмо могли да се изборимо да је то уопште на дневном реду. Уместо тога добили смо текстове о функционисању општина, економије, омбуцмана…тражено је да се изјашњавамо о тим детаљима.

На наше упорно инсистирање да се прво дефинише држава па онда покрајина у њој, добијали смо само један одговор: „Ви сте тотално не кооперативни, да ли знате шта вам прети“. Наравно да смо знали јер је НАТО јавну одлуку о бомбардовању донео још октобра 98. Споразум Милошевић – Холбрук је одлуку суспендовао али је није укинуо. Она нам је висио над главом.

Десете ноћи летим за Београд да објасним руководству државе да ће нас оптужити за опструкцију, прекинути преговоре и почети бомбардовање. У Београду је током ноћи договорено да наставимо разговоре „из средине“ очекујући да ће се питање суверенитета неминовно појавити касније.

Разговор о секундарним питањима нам је унео велику нервозу због опасности да разговарајући о детаљима и прихватајући неке њихове елементе не поставимо „шине“ за главно решење па да нам кажу тако сте усвојили делове па не можете да одбијете целину. Свесни тога ми смо ширили причу чекајући да се појави главни предлог а они су одговорили притисцима уводећи тешку артиљерију, уместо Кристофера Хила сада нас убеђује Мадлен Олбрајт па министри Немачке, Британије и Француске, Фишер, Кук и Ведрин. Они не говоре шта је план него кажу да је ово историјска прилика да спасимо српски народ и да треба да прихватимо то што нам се нуди, а не кажу шта.

Мадлен Олбрајт у даљем току појашњава: „Председниче Милутиновићу ако ви ово не прихватите ваша ће држава бити мања и ви нећете бити њен председник“.

Очекујући да је притисак дао ефекте и да нас је омекшао коначно дају цео текст који до тада није видео нико, ни Контакт група која је сазивач састанка и у чије име преговарачка тројка води преговоре. Добили смо тако амерички текст који у ствари представља пут до независности Косова.

Од нас се не тражи да признамо сецесију него нам се нуди да потпишемо пут како ће Косово, „у складу са вољом народа“, на међународној конференцији, за три године, добити коначан статус.

У међувремену се, по том документу, НАТО ставља на располагање цела територија СРЈ, ваздушни простор, територијалне воде, луке, аеродроми, електронски спектар јавних комуникација… а НАТО трупе носе оружје по сопственој наредби и могу да лише слободе лице које оцене да треба и да га изведу пред „одговарајућег службеника“.

Тако ће нас НАТО трупе дисциплиновати док се на Косову не изрази воља народа и на основу ње међународна конференција прогласи независност. Ми не би могли да се бунимо јер би потписом Рамбујеа прихватили тај процес па тиме и његов исход. Шта је било касније знамо.

Притисци да Србија прихвати пут до прихватања независности Косова трају и данас, једино што данас ни свет ни Америка ни Србија нису исти.

АУТОРСКИ ТЕКСТ НИКОЛЕ ШАИНОВИЋА ЗА КОСОВО ОНЈАЛН

Категорије: Вести|Председништво