Најновије

Обавезу поштовања, чувања и промовисања историје имају све националне институције Посланичка група

СНЕЖАНА ПАУНОВИЋ, народна посланица Социјалистичке партије Србије говорила је о Предлогу закона о потврђивању Оквирног споразума о зајму LD 2034 (2020) између Банке за развој Савета Европе и Републике Србије за пројектни зајам – Инфраструктура у култури

Србија је мултикултурално друштво и подједнако брине о културним достигнућима свих националних мањина које са нама овде живе, што јесте велико богатство. Али, мултикултуралност никако не значи поништавање свог културног, историјског и националног идентитета.

            „Поштовани министре са сарадницима, драге колеге, грађанке и грађани Србије, данас говоримо о зајму који је обезбеђен од Банке за развој Савета Европе. Tачније Народна скупштина на дневном реду има Предлог закона о потврђивању Оквирног споразума о зајму између Банке за развој Савета Европе и Републике Србије за пројектни зајам који се тиче инфраструктуре у култури.

            Овај споразум је потписан у јануару месецу ове године од стране министра финансија. И не би то ни било можда много важно да нећу рећи ово што ћу рећи, а то је да подржавам овај споразум из најмање два разлога. Први од њих је што се из њега јасно види опредељење ове Владе да осим буџетских средстава за културу, која су ове године негде око 1%, у културу улажу и средства из других извора. То је она прича на коју се враћамо када смо разговарали о буџету и коментарисали да треба помоћи култури, да можда 1% није довољно, али да јесте добар искорак.

            Друго је што се, по мом мишљењу, ради о неколико капиталних институција културе од националног значаја и улагање додатних 20 милиона евра у инфраструктуру, и то у реновирање, реконструкцију, модернизацију и адаптацију постојећих институција културе, као што је Народно позориште у Београду, у Нишу, као што је Музеј Југославије и културни центри широм Србије.

            Оно што мене посебно радује јесте што ће зграда старе железничке станице, која је део комплекса на Савском тргу, бити историјски музеј, који сада, ако се не варам, постоји на три локације, и то умногоме отежава његов рад, а тиме и бригу о историјском наслеђу која за сваки народ представља део сопственог идентитета, пре свега. Ако сам добро разумела, највећи део тог музеја биће посвећен средњовековној Србији и то је јако важно. Чување историјских докумената, њихово представљање јавности и стално изучавање прошлости умањује могућност фалсификовања историје, а Србија је у последње време безброј пута била на удару којекаквих фалсификатора.

            Ова тема уско је везана за културу јер је, нажалост, не само историја, већ и наше културно наслеђе предмет покушаја фалсификата.

            Опет ћу се вратити на Косово и Метохију, сасвим свесно, и рећи да морам да упозорим да не смемо дозволити да се присваја оно што је наше. То је задатак Министарства културе да се томе супротстави оваквим покушајима који су нимало ретки и, чини ми се, све агресивнији у последње време.

            Обавезу поштовања, чувања и промовисања историје Србије имају и друге националне институције и када то кажем, поменућу пре свега САНУ. Неспорно је да ми можемо имати лични став о свему, осим о ономе што је историјско наслеђе и културна баштина, то не смемо никада себи дозволити да због било каквог популизма или момента који би нам донео популарност занемаримо и ставимо у други план. Ако не сачувамо културно наслеђе Косова и Метохије, о томе је пре мене, чини ми се, говорио колега Стефан, наслеђе које су нам оставили Св. Сава, Стефан Немања и остали српски владари из династије Немањића, то значи да смо се одрекли својих предака, али у доброј мери и себе, и да смо тиме одустали и од своје будућности. На то просто немамо право, јер морамо имати свест да је то било и биће наше.

            Када говоримо о обнови важних институција културе које треба да чувају наше културно и историјско наслеђе, желим да подсетим и на то да је у протеклих 20 година на територији Косова и Метохије уништено много нашег културног блага. Ванкуверска декларација УН из 1976. године каже прецизно: „Неотуђиво је право сваке земље да са пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје“. Дакле, наше право на културну баштину на Косову и Метохији проистиче из нашег историјског права, али и из међународних докумената, као што видите.

            Приштина је не тако давно пробала да на рачун Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке чак уђе у UNESCO. На велику срећу, препознали смо једну такву тежњу и енергичном и успешном дипломатском акцијом целог државног врха, али пре свега министра спољних послова у то време, актуелног председника Скупштине, Ивице Дачића, спречили смо тај покушај. Иако, морам признати да нико од нас није чуо за сличне покушаје од стране неке самопроглашене и непризнате државе које имају потребу да фалсификују пре свега своју историју.

            Оно што је врхунац цинизма јесте у чињеници да су исте те манастире на основу којих су пробали да добију чланство у UNESCO немилосрдно палили и рушили у протеклом периоду. Само кратко да се вратим на то да је преко 150 цркава и манастира запаљено. Ово су званични подаци UNESCO-а, да је покрадено преко 10.000 вредних икона, да је оштећено око 5.300 надгробних споменика на око 256 српских православних гробаља. Колико је све покрадено докумената и књига историјских то се још увек не зна, али је јасно да им је крајњи циљ да пониште све што је српско на тој територији, не би ли некако успели да докажу да то никада српско није ни било.

            Оно што је симпатично јесте да су у попису који су Турци спровели 1455. године становништво у тадашњем косовском вилајету се установило да је тамо живело 46 албанских породица у 23 села, али им то није сметало да тврде да су манастири из 12, 13, 14. века градили баш они. Нећу им више посвећивати пажњу.

            Оно на шта такође хоћу да скренем пажњу јесте опасан процес, а то је ревитализирање односа према српској националној историји, а тиме и према историјским догађајима и чињеницама. Имамо навику да све чешће користимо израз „неговање културе сећања“, чак и на формалном нивоу. Шта значи „култура сећања“ када су у питању историјски догађаји? Сећање не обавезује, обавезује памћење и чување и било би добро да овакав један приступ променимо, јер нова култура не сме да затре културно наслеђе и да затре темеље на којима је настала пре свега Србија, наш народ и Српска православна црква као таква.

            На озбиљан посвећен државнички однос према историји и културном наслеђу обавезују нас и најновији покушаји фалсификовања чињеница у Јасеновцу, и о томе се овде говорило, као логора смрти за Србе, Јевреје и Роме. Ми јесмо делом одговорни што тврде и круже различита тумачења, различите бројке. Сигурна сам да се то Јеврејима не би десило. Видели смо реакцију јавности која се подигла и узнемирила због филма „Дара из Јасеновца“ и морам да нагласим да ми у нашим посланичким редовима имамо своју Дару из Јасеновца, то је наша Смиља Тишма. Она је живи сведок свих тих ужасних злочина какве не памти човечанство од настанка. Ја не знам шта се може поредити са Јасеновачким логором за децу. Мислим, да то нити памти историја, а надам се да се у будућности никада неће ни десити. На нама је да негујемо „културу сећања“, да истражимо све до краја и сачувамо сваки доказ и сваки документ и да чујемо сваку причу колико год била она потресна из тог периода.

            На крају да се вратим и на сам зајам за инфраструктуру у култури. Симболично ћу рећи да овим инфраструктурним пројектима којима ће се финансирати из зајма Банке за развој Света Европе ударимо још јачe и дубље темеље нашој култури у оба стратешка сегмента и у очувању културне баштине али и у стварању неких нових културних садржаја.

            Не заборавимо да је култура један од сегмената којима се чува или губи идентитет једног народа. Да не будем погрешно схваћена, јер то не желим, Србија је мултикултурално друштво и подједнако брине и о културним достигнућима свих националних мањина које са нама овде живе и то јесте наше највеће богатство. Однос према томе, поштовање свега тога јесте на понос Србији. Међутим, то никако не значи да треба у било ком тренутку дозволити поништавање свог културног, историјског и националног идентитета. Заиста не мислим да било ко од националних мањина, а које живе у Србији има такву тежњу осим тог покушаја у јужној српској покрајини који је на жалост делом последица и чињенице да када немате своју историју, а желите да припадате Европи, онда прибегавате свему па и лоповлуку. То је питање морала, а ту се о моралу одавно не може говорити.

            Нагласићу да ће посланичка група СПС у дану за гласање свакако подржати Предлог закона о зајму колико год, а кад год кажемо зајам узнемиримо грађане који нас слушају, овога пута ово је заиста зајам који је за добробит државе Србије и грађана у њој. Хвала вам.“

Категорије: Посланичка група