Ђорђе Милићевић председник посланичке групе Социјалистичка партија Србије (СПС) о Предлогу закона о потврђивању Оквирног споразума о зајму LD 2034 (2020) између Банке за развој Савета Европе и Републике Србије за пројектни зајам – Инфраструктура у култури

Поштовано председништво, поштовани министре са сарадницима, посланичка група СПС у дану за гласање подржаће предложени споразум, јер, подржавајући овај споразум, ми желимо да подржимо циљ који се постиже овим споразумом, а то је ревитализација инфраструктуре у области културе.

Пре него што будем говорио о самом зајму, желео бих да се осврнем на укупни значај културе за културни идентитет нашег народа. При томе истичем чињеницу да је Србија мултикултурално друштво у коме све националне мањине које живе са српским народом имају право да негују свој културни идентитет и да развијају разноликости културних садржаја. То преплитање са друге стране потврђује универзалну вредност културе и њен значај за општини напредак сваког друштва.

Култура наше земље је управо одређена тим богатством културне разноликости данашњице, али и богатим културним наслеђем које потврђује да су се на овим просторима укрштале и смењивале различите цивилизације. 

Оно што Србију чини значајном на културној мапи света јесте историјска чињеница да се на територији Србије налазе остаци најстарије људске цивилизације у Европи. То је доба  још од пре, исправите  ме ако грешим, 9.500 година. Сведок тога је археолошко налазиште „Лепенски вир“, које треба да посматрамо као изузетно вредно наслеђе и да га представљамо свету, јер завређује да буде уврштено у Светску културну баштину УНЕСКО.

Знате, држава која на прави начин не води рачуна и на прави начин не негује своју прошлост не може имати садашњост и будућност, али исто тако та прошлост не може и не сме да нам буде једина садашњост и будућност. Ако се око те прошлости и политички разилазимо по неким питањима, ми то данас не можемо да променимо, али треба да извлачимо поуке и треба да афирмишемо оно што је добро, а посебно у области културе и да то градимо данас и да на основу тога градимо темеље неке нове будућности, јер историја је саткана од чињеница које апсолутно нико не може променити, ма колико се то други трудили и ми на томе треба да истрајемо и у том контексту видимо и оно што чини и ради, ви сте министар омладине и спорта, али оно што чини и ради министар културе Маја Гојковић. Бићу субјективан, имао сам прилике са њом јако дуго да сарађујем, верујем у њен ентузијазам, енергију и верујем да ће у томе и успети.

Део богатог и вредног културног наслеђа Србије вредно је и за читаво човечанство, што потврђује управо наша баштина која се већ налази на листи Светске културне баштине УНЕСКО. 

Са друге стране, управо је та богата и вредна српска културна баштина која сведочи о континуитету и историји нашег трајања на овом простору, о првим српским државама, њиховим творцима, данас је, нажалост, предмет честих покушаја фалсификата, а о покушајима присвајања наших највреднијих средњовековних споменика културе од стране неких који би да од наше историје праве своју, ја данас не бих говорио.

Управо је та тема актуелна ових дана и ових месеци када је у питању средњовековна баштина на Косову и Метохији, коју су градили највећи српски владари. Зашто говорим о овоме у контексту зајма за ревитализацију у најважнијим институцијама културе? Управо зато што институције културе морају чувати нашу културну и историјску баштину, материјално и не материјално наслеђе које сведоче о нама кроз векове.

Србија данас има мрежу културних институција широм земље, али морамо признати да је у једном периоду однос према култури, према институцијама културе и према културним ствараоцима, посленицима био прилично незавидан. Култура је некако била на репу других дешавања која су сасвим пореметила систем вредности. Отуда данас оволика поплава некултуре или антикултуре, а за културу, и ону модерну и ону која представља чување културног наслеђа, потребан је увек новац. 

Када смо тражили као посланичка група Социјалистичке партије Србије 1% буџета за културу, знали смо да се културно стваралаштво у заштиту културне баштине и ревитализацију инфраструктуре мора уложити далеко више новца. То више од 1% овога пута представља и овај пројектни зајам од 20 милиона евра који има јасно дефинисане финансијске елементе и дефинисане установе и објекте којима је зајам и намењен. Ви сте, господине министре, о томе говорили у уводном излагању. 

Културна политика Владе и самог Министарства културе управо је заснована на Стратегији развоја културе у Републици Србији за период од 2020. до 2029. године, у којој се приоритети стратешког развоја културе сагледавају кроз два подручја. Прво подручје је културно наслеђе и друго подручје је савремено стваралаштво. 

У том смислу видим и зајам о којем говоримо, да прати управо реализацију тих стратешких циљева, да тако дефинишем, јер ако нема инвестиција које могу да очувају културно наслеђе, а то су музеји и галерије, ако нема институција савременог стваралаштва, а то су позориште и културни центри, онда о културном развоју једног друштва  не може, нажалост, бити ни говора. 

Ова и претходна Влада од 2013. године се враћају култури која је, уз очување језика и писма, темељ идентитета једног народа. Да подсетим да је Народни музеј, рецимо, доживео свој пуни сјај реконструкцијом која је завршена у време претходне Владе. То се десило и са Музејом савремене уметности, а сада је ред да се истински посветимо и другим институцијама културе од националног значаја, али и оним који су од регионалног, а оно што мене посебно радује, и локалног значаја, јер све те институције чувају наслеђе или стварају нове културне садржаје. 

Тако око стотине музеја у којима се чува богато културно наслеђе, највећи број њих смештен је у веома старим зградама које и саме представљају културно наслеђе, али вишедеценијска јако скромна улагања, старост грађевина су ове зграде довеле у веома лоше стање и ви то јако добро знате. 

Овај зајам је управо усмерен на неколико кључних, рекао бих, институција које је неопходно обновити како би биле истински у функцији културе. Поменућу неке које су обухваћене овим споразумом, иако сте ви о томе говорили. Дакле, Народно позориште у Београду, национална установа културе која је основана још давне 1868. године, а у данашњој згради коју је саградио кнез Михајло, налази се од 1869. године. Затим, Музеј Југославије у Београду, Народно позориште у Нишу, обнова зграде и израда мале сцене, Уметнички павиљон „Цвете Зузорић“. Посебно  ме радује што ће део зајма бити усмерен и на обнову и на претварање старе Железничке станице у историјски музеј, тако да ће на простору Савског трга постати једна културно-историјска целина коју ће чинити споменик Стефану Немањи и управо овај музеј. 

Сама зграда је културно добро под заштитом државе, изграђена још 1884. године, што ће музеју дати посебан значај и посебну лепоту. Други објекат на простору старе Железничке станице, који ће се реконструисати, јесте зграда ложионице старе Железничке станице у Београду, која ће бити претворена у атрактиван простор намењен различитим културним и различитим садржајима. Из зајма ће се градити и Галерија уметности на Косанчићевом венцу у Београду, чиме ће се ова културно-историјска целина употпунити и сведочити о прошлости и историјском значају овог простора.

Нису заборављени ни центри културе широм Србије, као што сам рекао. Овим зајмом планирана је дигитализација 11 центара културе у читавој Србији. Морамо признати да су у питању свеобухватни инфраструктурни објекти којима би ове установе културе добиле нови сјај, примерено улози и значају који имају за културну политику Србије. 

Све ово говори да се Србија враћа својим културним коренима, а то је културна политика коју спроводи ова Влада и, наравно, Министарство културе, на челу са госпођом Мајом Гојковић, која је од почетка свог мандата одмах почела да покреће важна питања српске културе и да отвара врата култури и посланицима културе. На томе желим да јој захвалим у име посланичке групе, као што желим да захвалим свим нашим уметницима који су у години Ковида на неки начин свима нама били лек. 

Да не заборавимо међународну улогу културе, која повезује и толерише различитости, која кроз сведочење о историји једног народа о културном идентитету и наслеђу предака може да нас представи у свету на начин на који нас светска политика не види и не жели видети. 

Не може се занемарити једна историјска чињеница. Рецимо, након 75 година неко се сетио да уради једно уметничко дело од велике важности и значаја, а то је филм „Дара из Јасеновца“. Истинита прича, кажем, уметничко дело које је веома важно и значајно, пре свега за млађе генерације, јер чини ми се да млађе генерације веома мало знају, нажалост, о дешавањима из Другог светског рата, а мислим да чак и не знају да је у Јасеновцу постојао логор за децу. 

Све критике које су се могле чути на рачун овог филма су биле неутемељене, неистините, непримерене, политичке и нису оне усмерене биле на рачун филма. Ове критике су заправо усмерене и имале су за циљ да оспоре право Срба да говоре и да прикажу истину о страдању Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу након 75 година. Свет мора да сазна истину о овим монструозним злочинима. 

Знате, има једна изрека која каже, ја ћу је цитирати: „Истина је најузвишенија ствар коју човек може имати, да бисмо дошли до истине, не треба да пожелимо никакве муке, нити да их другима причинимо. Свађа никада не доноси напредак, а гоњењем се нико не да убедити. Чини другима оно што желиш да други теби чини. Прекор, заправо, убија, а дух даје живот.“ Ово је само једна прича. „Дара из Јасеновца“ је једна прича. Постоји много других прича. 

На наше велико задовољство у посланичкој групи СПС је такође једна жена која данас има 94 године, Смиља Тишма. Преживела је Јасеновац, тада је имала 12 година, изгубила родитеље и своје најближе. Надам се да ће Србија и свет бити у прилици да чују и њену причу, јер она то свакако заслужује. 

Дакле, не може се занемарити једна историјска чињеница, нити превидети ко је где и када постојао, ко је где и шта градио и стварао. То је улога културе, а можемо је дефинисати као културну дипломатију која може отворити многа затворена врата. 

Верујем да ће српски културни центри, који постоје или ће бити формирани у свету, ову своју улогу схватити озбиљно. 

На крају да кажем да свима нама желим више културе, више традиције, више очуване баштине, више бриге за наше културно наслеђе, више бриге за наш национални идентитет. Без тога ми нисмо ми. Захваљујем.