Захваљујући пољопривредним произвођачима, Србији није недостајала храна ни у најтежим временима Посланичка група

ДИЈАНА РАДОВИЋ, народна посланица Социјалистичке партије Србије говорила је као овлашћени представник о Предлогу закона о потврђивању Конвенције о трговини житарицама, 1995.

Улагање у село и производњу биће све потребније и у будућем периоду. Питање производње хране постаје једно од кључних стратешких питања сваке државе. Важна су улагања у пољопривреду и опстанак српских села.

               Поштовани председниче Народне скупштине, уважени министре са сарадницима, колегинице и колеге народни посланици.

            Предлог закона о потврђивању Конвенције о трговини житарицама који је данас на дневном реду, као што смо чули, значи да се Србија придружила највећим светским произвођачима жита и да је на тај начин постала део Међународног житарског савета, који је установљен 1949. године, међународним Споразумом о пшеници.

            Овај Савет, као што пише у самој Конвенцији, а као што пише у образложењу који смо добили од Владе Републике Србије, јесте међувладина организација и функционише на том принципу, а окупља најзначајније произвођаче житарица на свету.

            Улога овог Савета јесте подстицање међународне сарадње у трговини житарицама, затим промовисање отворености тржишта у том сектору, али такође и да допринесе значајној стабилности тржишта житарицама, као и унапређењу светске безбедности у храни.

            Сви ови циљеви који су овде у овом Савету представљени, спроводе се на тај начин што се повећава транспарентност тржишта, кроз разне информације и кроз статистичке податке, анализе и консултације.

            Тржишни услови за житарице, пиринач и уљарице, посматрају се на дневном нивоу, кроз промет дневних извештаја и на тај начин постају доступне и за наше берзе, као и за наше произвођаче.

            Ове информације важне су за наше произвођаче због тога што се кроз њих сагледава биланс понуде и потражње, као и прогнозе из различитих земаља за читав низ роба које се размењују на дневном нивоу. Једноставније речено, овај Савет доприноси бољој комуникацији понуде и потражње житарицама на међународном нивоу.

            Из ових кретања које можемо видети, наше продуктне берзе и произвођачи могу да планирају своје активности, односно да планирају своју производњу одређених житарица. Дакле, у зависности од светске тражње ми можемо да пројектујемо улогу и место Србије као произвођача и као извозника житарица.

            Важно је да Србија као значајан пољопривредни произвођач житарских култура учествује у овом Савету, пре свега зато што је и овај Савет рекао да је Србија осми произвођач житарица у извозу и да уопште ми можемо да ангажујемо своје произвођачке капацитете.

            Такође, наша производња житарица, као што знамо, покрива домаћу тражњу, али остају нам значајне количине за извоз, а управо чланство у овом Савету препознало нас је као релевантног произвођача и опет постајемо значајан европски актер на тржишту житарица и на тај начин пољопривредни ресурс, извозни потенцијал Србије заиста јесу житарица и уљарице.

            Тржиште житарица у Србији, уколико посматрамо законодавни оквир, посебно је уређено и додатно унапређено 2019. године, односно 2020. године, када је донет Закон о робним берзама, којим се на сигурнији, једноставнији и бржи начин омогућава пласман и присуство роба на целокупном тржишту, што за наше пољопривредне произвођаче житарица представља и гарант, а и додатни стимуланс за повећање производње.

            За производњу житарица, као и свих пољопривредних култура, веома су значајни државни подстицаји, добра цена, као и сигуран пласман пољопривредних производа.

            Дакле, откуп потребних количина које користимо за робне берзе, али исто тако и обезбеђивање спољнотрговинске размене, односно извоза.

            Отварање нових тржишта јесте битно, такође због тога што је битно наше присуство пољпорпивредних производа на захтевним тржиштима. пре свега, ту мислим на тржиште ЕУ, али неких значајних тржишта као што је, рецимо, Кина.

            С тим у вези, поменула бих и протокол о фитосанитарним условима који је министар Недимовић почетком прошлог месеца потписао за извоз кукуруза у Кину.

            Због чега је ово значајно за нашег пољопривредног произвођача који се бави производњом кукуруза? Зато што отварање нових тржишта, и не само кинеског, већ и свих других које смо успели да отворимо доприноси повећању тражње за нашим пољопривредним производима, а самим тим растом тражње долази и природно да очекујемо и веће цене за наше пољопривредне производе.

            Са друге стране, ови добри резултати који смо отворили у постизању нових тржишта нас и обавезују да одговоримо високим квалитетом, да тај квалитет произведених пољопривредних производа задржимо, не само до крајњег купца, него и до земље коју извозимо.

            Ово је важно јер је потребно посебно испратити цео процес, од њиве до трпезе, односно, да на тај начин пратимо цео ток процеса производње и извоза.

            На овај начин можемо једино задржати отворена постојећа тржишта, можемо обезбедити дугорочну сарадњу, као и континуитет у извозу и на тај начин чак и проширити међународну спољнотрговинску размену и за неке наше друге производе.

            У последњих неколико година наша пољопривреда ушла је у фазу где је присутна афирмативна партиципација државе, као и присуство адекватнијих мера развојне аграрне политике.

            Посебно је важно наставити са подстицајима који се односе на примарну производњу, а ту, пре свега, мислим на подстицаје у набавци нове опреме и механизације које се односе посебно на примарну производњу.

            Ово је важно јер је битно да наши пољопривредни произвођачи прате савремене токове, односно да улажу и да их држава стимулише да улажу у опрему и механизацију како би и на тај начин могли да испратимо развијена тржишта и како би наши производи били квалитетнији и на тај начин конкурентнији на међународном тржишту.

            Опште познато је да ниједна пољопривредна култура не може дати свој максимум ни у приносу, ни у квалитету уколико се у њу улаже минимум и уколико се обрађује застарелим и неадекватним машинама.

            Ово је посебно важно, јер подстицајна политика у пољопривреди, коју наша држава последњих година спроводи, а која води подједнако рачуна о малим и средњим пољопривредним произвођачима, као и великим, дала је велике позитивне резултате и још увек очекујемо да ће дати, тако да се из године у годину бележи све већи раст производње, као и извоза пољопривредних и прехрамбених производа.

            Када је реч о производњи житарица и уљарица у Србији, за прошлу годину имамо забележен раст готово свих житарских култура у односу на десетогодишњи просек, односно посматрани период од 2010. до 2019. године, где је производња пшенице већа за 17,8%, кукуруза за 29,4%, сунцокрета за 26,3% и соје за 60,3%.

            У прошлој години, која је била изузетно тешка за цео свет, али посебно значајна и успешна за нашу пољопривредну производњу, ми смо остварили и одличан род кукуруза од 7,5 милиона тона, а извезли чак преко 3,5 милиона тона ове житарске културе.

            Ови подаци су посебно важни, јер производња житарица јесте базична делатност у производњи хране, а житарице јесу основа људске исхране. Зато често можемо чути да земља која има своје жито јесте безбедна земља, јер не зависи ни од увоза, ни од воље других земаља и зато се често и храна и производња хране посматра и са безбедносног аспекта.

            Такође, искористила бих прилику да истакнем улогу пољопривреде на укупан привредни и друштвени развој, као и на значај наставка стимулативних мера државе који доприносе довољној производњи хране и смањењу увоза пољопривредних производа, са једне стране, а ревитализацији села и побољшању услова на селу са друге стране.

            Посебно је значајно што је Влада Републике Србије препознала потребу комплекснијег сагледавања питања села и пољопривреде и поред Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде оформила Министарство за бригу о селу и на тај начин показала да води рачуна да је заправо улагање у пољопривреду улагање у опстанак и живот српског села, као и да све мере које буду планиране морају бити конципиране тако да заштите нашег пољопривредника и да га стимулишу да остане на селу.

            У том смислу, сматрам да је посебно важно акценат дати развоју атарских путева, који су битни не само за равничарска села, већ и за села која се налазе у брдско-планинским деловима наше државе. Они доприносе лакшем животу наших грађана који живе у руралним подручјима, али такође и доприносе бољој и успешнијој сарадњи.

            Када кажем да ово доприноси бољој и успешнијој сарадњи, мислим, такође, не само на равничарска села, већ и на брдско-планинска, где имамо прилику да видимо да је последњих година повећана пољопривредна производња одређених пољопривредних култура, као што је малина и такви производи управо постају и стратешки производи наше земље и озбиљан извозни потенцијал.

            Улагање у село и производњу биће све потребније и у будућем периоду, јер  и на светском нивоу питање производње хране постаје једно од кључних питања. На тај начин тежња за храном и производњом хране биће и заправо тежња сваке државе и стратешки производ сваке државе. С тим у вези, наше чланство у овом савету, у ширем смислу, утицаће на цео процес, од производње до извоза житарица и очекујемо да ће допринети и бољем положају српског сељака и српског пољопривредника који се бави производњом житарских култура.

            Такође, сматрам да је важно, с обзиром на специфичне епидемиолошке околности у којима се још увек налазимо, да се у име посланичке групе СПС захвалим свим пољопривредним произвођачима који су и најгоре ковид дане провели на својим њивама, у својим баштама, пластеницима и воћњацима, који нису престајали да производе ни током ванредног стања и због којих је Србија била једна од ретких земаља у којој ни током највеће кризе није недостајало хране.

            Посланичка група СПС ће у дану за гласање подржати оба предлога закона. Захваљујем

Категорије: Посланичка група