Најновије

Гостовање Ивице Дачића у емисији „Без тајни“: Моја каријера је практично у маломе историја Србије Вести

Српски политичар, актуелни председник Социјалистичке партије Србије (СПС) и Народне скупштине Републике Србије, Ивица Дачић говорио је у емисији „Без тајни“, медијске мреже Инфо24, о детаљима из приватног живота, али и политичкој каријери у коју је запловио са 23 године.

Дачић је дипломирао на Факултету политичких наука (ФПН) Универзитета у Београду и одмах по завршетку студија почео је да гради политичку каријеру као члан СПС. Био је први председник младих социјалиста Београда од 1990. године и портпарол СПС од 1992. до 2000. године, а функцију председника Градског одбора СПС Београда вршио је од 2000. до 2003. године.
Дачићев успон у партији, на чијем челу је од децембра 2006. године, пратио је и напредак у обављању државничких функција од народног посланика до премијера, али је чини се највише трага оставио водећи Министарство спољних послова Србије.
„Свакако да ми је један од највећих успеха то што сам завршио све школе и факултет са највишим оценама, са петицама и десеткама. Друга ствар јесте што сам на послу на којем сам радио допринео да се остваре неке ствари које ће остати важне за историју земље, као што је на пример повлачење признања Косова и Метохије од стране 19 земаља“, изјавио је Дачић за емисију „Без тајни“.
Као највећи успех у својој каријери издваја и то што је, како каже, успео да сачува своју нормалност и што није дозволио да га политика опије.
„Јер највећи испит за сваког човека јесте питање власти односно моћи. Треба издржати то када сте на власти да останете нормалан, а тако треба издржати и када нисте на власти да ипак сачувате своје достојанство и своју нормалност. У том смислу је и моја породица један од мојих позитивних резултата. Деца су ми већ велика, син има 21 годину, ћерка 15, то је моје највеће благо. Све друго је пролазно, а то је нешто што остаје иза нас“, нагласио је Дачић.
Занимљиво је да је Дачић завршио студије ФПН-а на новинарском смеру и до уласка у политичке воде на кратко се бавио новинарским послом радећи у тада престижним новинама Дуга и Радио Београду, а као носилац награде „Боривоје Мирковић“ (додељује се за најбоље студентске радове у три категорије – новински чланак, прилог за радио-емисију и прилог за ТВ емисију) понуда за запослење стигла је и из Радио телевизије Србије.
„Одувек сам волео да се бавим неким јавним послом и онда ме је живот одвео у политику и веома рано сам почео да се бавим политиком. Са 23, 24 године сам постао политички активан, не да будем само члан странке него да обављам одређене функције. Био сам први председник младих социјалиста Београда 1990. године. Са 25 година сам постао члан Главног одбора СПС, а са 26 народни посланик и портпарол странке и ја више нисам могао да се бавим новинарством. Не можете један дан да будете портпарол странке, а други дан да пишете текстове. Можете али нисте у правом смислу речи новинар. Нисам се у суштини бавио новинарством, али има времена“, рекао је Дачић.
Одговарајући на питање о најтежем тренутку у каријери, Дачић је издвојио догађаје везане за петооктобарску револуцију 2000. године.
„Моја каријера је практично у маломе историја Србије зато што сам прошао кроз све проблеме са којима се Србија суочавала од распада бивше Југославије па до ратова, санкција, бомбародавња Србије, 5. октобра, догађања после 5. октобра, терора и хапшења које смо доживљавали од стране ДОС-а, изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу, проблема унутар партије, затим мог избора за председника партије пре 15 година и разних кључних политичких изазова, тако да не бих могао да издвојим неки тренутак јер сматрам да је све то неки континуитет“, навео је Дачић.
Међутим, оценио је да је најтежи период за СПС свакако био 5. октобар 2000. године зато што то није била, како је рекао, обична смена власти јер је практично „власт освојена на улици“.
„Не улазим у то да ли су избори били регуларни или нису, да ли је Милошевић био у праву што је оспоравао резултате или није, какви су уопште били ти резултати, јер ДОС је прогласио победу Коштунице иако нису ни пребројани сви гласови, и на крају су и спаљени ти материјали тако да нико никада не може да утврди да ли је заиста Коштуница победио Милошевића у првом кругу или је истина оно што је Милошевић причао да мора да се иде у други круг. Али до другог круга није ни дошло, десио се 5. октобар“, испричао је Дачић.


Посведочио је да су након 5. октобра највећи број оних који су били у руководству странке „преко ноћи пребегли на другу страну“ и настала је ситуација да се „највиши функционери странке одричу и Милошевића и партије путем саопштења преко Тањуга“.
„Морам да кажем да нисам припадао том неком кругу идолопоклоника, имао сам нека своја мишљења и можда је било разлога и ја да се љутим. Ја сам имао неслагања нека са Милошевићем јер он је увек хтео да форсира неке кадрове који нису имали подршку у странци а то је углавном било због неких утицаја који су ишли са стране пре свега из Јул-а.

После 5. октобра ми смо причали, знате да је било притисака да он више не треба да буде председник странке. Он је мене звао и рекао ми слушај ја нећу више да будем председник, једино ти можеш да ме наследиш, и ја ћу бити изабран за председника на Конгресу, то је било после 5. октобра, и ја ћу се онда повући и рећићу да ћеш ти то да наставиш. И био је Конгрес, он је изабран а није се повукао. И шта је требало ја да урадим? Да кажем напустићу странку? Не. Ја сам остао и екипа људи која је остала заједно ту са мном и са плејадом тих релативно млађих људи, људи који нису имали неке високе функције, ви данас у СПС-у немате у руководству људе који су били на високим местима пре 2000. године, и успели смо да сачувамо партију. То је био један кључан период и то је било веома важно да се види да ли партија уопште може да опстане или не и то су били највећи изазови у каријери“, подсетио је Дачић.


Сваки други дан каже помисли да му је доста двега али то тврди „траје пет минута“.
„Човек мора сваки дан да се преиспитује. Ја не припадам категорији оних који сматрају да све што се ради да се ради идеално. Увек се може више, увек се може боље. Зашто човек каже да му је доста? Када му је доста лицемера, оних који немају никакве принципе него само раде из интереса и када некада не видите сврху да се даље борите. Али цео живот је борба, тако да нема излаза из те борбе, да наставите да се борите или да се предате. Ја ипак нисам тај који се предаје “, поручио је Дачић.
Говорећи о дипломатској активности која је резултирала да 19 земаља повуче одлуке о признању Косова и Метохије као независне државе, Дачић је рекао да је до тада у свету било спорадичних случајева да неко призна неку државу па да касније повуче признање наводећи пример Запдне Сахаре коју је чак и СФРЈ признала а касније повукла признање због Марока.
„Ми смо допрнели и да се измисли термин који би то обележавао па су то почели да зову отпризнавање. Једноставно, ја сам питао председника Вучића, пошто ме је један број мојих пријатеља и сарадника терао да кренемо да радимо на томе, ја се нисам тиме бавио до 2015. године али када сам постао министар спољних послова 2014. године и када је почело у УНЕСКО да се расправља о томе ко ће како да гласа за пријем Косова у УНЕСКО, схватио сам да ми у ставри ништа нисмо урадили на нашим интересима и схватио сам колико ми лоше стојимо без обзира што је то питање и даље било нерешено у смислу тога да ли је Косово држава или не у смислу тога које су земље признале а које нису, али велики део тога се одвијао сам од себе без активног учешћа наше државе. Нико није отишао у те земље да им објасни да је то наш интерес. То су углавном биле земље које су биле наши дугогодишњи пријатељи још у време Тита и покрета Несврстаних. Тако да је тај део био неки пионирски посао за који нисмо ни слутили да може да доведе до толиког броја земаља које ће повући признање. Сећам се да је прва земља која је повукла признање био Суринам. То је био показатељ да је то могуће и да многе земље немају представу о чему је реч и колико је то нама важно и да им нико није понудио сарадњу“, објаснио је Дачић.
Многе велике силе почеле су да гледају „са подозрењем на те наше активности и тражиле су да ми то престанемо“ и под притиском Сједињених Америчких Држава (САД) и Евроспке уније (ЕУ) и других земаља направљен је договор о мораторијуму од годину дана и са наше и са приштинске стране, изјавио је Дачић.
„Али успели смо да остваримо један историјски циљ а то је да мањи број земаља сада признаје Косово него онај број земаља које не признају Косово. Они више немају нигде већину“, оценио је Дачић.
Коментришући пандемију Ковида-19, Дачић је приметио да су све велике пандемије увек трајале две године без обзира на то шта се радило.
Сматра да би из свега требало да се извуче поука за будућност јер је велико питање шта нас чека и да ли можемо да се припремимо и у здравственом смислу али и организационом погледу.
Ивица Дачић је рекао да је примио руску вакцину.
Он је познат и као велики заљубљеник у спорт и навијач Партизана а обављао је и функцију председника Кошаркашког клуба „Партизан“ из Београда и потпредседника Југословенског олимпијског комитета.„Када би се ја питао не би доводио странце. То нису странци који су квалитетни, то су отпаци од играча. Зар је наша српска кошарка спала на то? Чим тај неко дође да игра за 100, 200, 300 хиљада, знајте да од тога нема ништа. Ми када смо били најбољи није било странаца. Не знам зашто то раде наши клубови? Мисле да им је једноставније да доведу неког странца или неко ту узима паре. Треба стварати играча. Партизан је био познат по томе што је стварао играче и то мислим да треба да буде и у другим спортовима“, рекао је Дачић свестан да је данас тешко оставрити ту мисију.
Подсетио је да никада није био на челу неког фудбалског клуба и оценио да је „велика срамота за клуб“ да се Партизан доводи у везу са члановима организованог криминала који су неовлашћеним прислушкивањем председника Србије Александра Вучића и његове породице рушили уставни поредак земље и који су, сумња се припремали његову ликвидацију.
„Мислим да Партизан мора да се огради од свега тога, да пронађе други пут, да изађе из тога часно јер овако ће пасти љага на клуб, испашће да је Партизан био логистичка база за тако нешто и зато је веома важно да људи из Партизана буду тога свесни“, сматра Дачић.
Одговарајући на питања о приватном животу, Дачић је у емисији „Без тајни“ подсетио да је рођен 1. јануара 1966. године у Призрену, али да се са породицом веома брзо преселио у Топлицу где му је отац који је био милиционер добио прекоманду и све до Гиманзије је био у Житорађи.
Открио је да је од малих ногу волео да се бавим јавним послом и да је са четири или пет година у Новостима изашао текст о њему наслова „Енциклопедија у кратким панталонама“ јер је већ тада знао све председнике држава, називе река, планина, главне градове и слично због чега му је када је кренуо у школу први разред био досадан јер је све знао.
„То је било једно срећно време. Није било мобилних телефона, игрица, апликација разних, играли смо се,некако је била већа друштвеност“, посведочио је Дачић.
Рекао је да супруга Сања не воли јавност и каже да она сматра да је приватност сигурна лука за њу и за све чланове породице.
Неизбежна тема била је и љубав према певању, а Дачић је кратко прокоментарисао: Ко пева зло не мисли.


Извор: ИНФО 24а