Србија је са својом богатом културном и историјском традицијом музеј сама по себи Посланичка група

Снежана Пауновић, заменица председника посланичке групе Социјалистичка партија Србије говорила је Петој седници Првог редвног заседања Народне скупштине Републике Србије у 2021. години као овлашћени представник.

Велика је одговорност на установама заштите културе у чувању и промовисању нашег културног наслеђа и баштине, зато им заиста морамо обезбедити све услове за рад и развој како би богате историјске тековине наше државе и друштва остале и будућим генерацијама којима то дугујемо.

            Уважена потпредседнице Владе, госпођо Гојковић, драге колеге, грађани и грађанке Србије, данас су на дневном реду два значајна предлога закона из области културе.

            Први, област коју предвиђа Предлог закона о музејским делатностима, тренутно је регулисана, Законом о културним добрима из 1994. године, ако ја имам прецизан податак, који у погледу практичних потреба и захтева, због своје терминолошке застарелости, као и због чињенице да се од времена доношења овог закона пре 27 година у Србији променио комплетан друштвено-политички систем, па и два Устава. Овај закон више, или већ дуго, не може да одговори на практичне захтеве ове области које данашњица са собом носи.

            Све похвале за вас, уважена госпођо Гојковић, да сте пред парламент Србије дошли после 27 година са предлогом новог закона, за који мислим да нам је јако значајан.

            Рекла је колегиница Загорка једну реченицу која ме је инспирисала, а то је да Србија има много музеја. Ја ћу бити склона да кажем да је Србија са својом богатом културном и историјском традицијом музеј сама по себи. Некако ми се чини да смо као такви можда и најатрактивнији били до сада, а да ћемо тек бити.

            Циљ доношења овог закона, и то сте у уводном излагању, чини ми се, и рекли, јесте систематско унапређење музејске делатности кроз јачање музејских установа, као и приближавање доброј пракси света применом најсавременијих музеолошких стандарда.

            Озбиљни проблеми са којима се овде сусрећемо свакако су тешки услови за рад установа заштите културних добара, које се суочавају са недовољним простором, проблемом финансирања, недостатком стручног кадра и другим проблемима које би овај закон требало да реши успостављањем регулаторног темеља који ће обезбедити њихов ефикаснији рад и развој.

            Ово је први закон који је специјализован за област музејске делатности и у потпуности је регулише, обзиром на то да закон који се тренутно примењује по свом карактеру утврђује општа заједничка питања културних добара, па тако нема у њему адекватног решења за доста проблема које јој пракса намеће.

            Велика је одговорност на установама заштите културе у чувању и промовисању нашег културног наслеђа и баштине, зато им заиста морамо обезбедити све услове за рад и развој како би богате историјске тековине наше државе и друштва остале и будућим генерацијама којима то дугујемо.

            Стварање законског оквира, заокруживање правне регулативе, дефинисање обавеза музеја и оснивача музеја, побољшање услова за рад музеја и по први пут уређење мреже музеја јесу најбитније промене које овај закон третира. Он предвиђа оснивање музејског савета Републике Србије који се по новом закону састоји од пет чланова изабраних од стране министра на предлог Централне установе, а из редова стручњака што је јако важно.

            Музејски савет ће заједно са Централном установом, матичним музејима, територијално надлежним музејима и другим музејима из евиденције музеја чинити мрежу која организује и координира рад свих музеја.

            Централно место у заштити музејске грађе поверена је законом Народном музеју у Београду, који ће бити преименован у – Народни музеј Србије. Подсетимо, он је основан указом министра просвете, Јована Стерије Поповића 1844. године, као “Музеум сербски”, који је на једном месту требало да сабере старине и да их за потомство сачува. Основан је са идејом да на једном месту обједини целокупну српску културну баштину и да уједно поред изложбене обавља и своју научну и истраживачку делатност. 

            Као централној установи музеолошког система, предвиђено је да музеј води централни регистар и регистре културних добара од изузетног значаја у Републици Србији, утврђује културна добра од изузетног значаја, предлаже добра од изузетног значаја која проглашава Народна скупштина и учествује у изради стратегије развоја установа заштите културних добара.

            Битна новина у односу на стари закон је то што оснивачи музеја, поред Републике Србије, аутономне покрајине, правних лица, оснивачи могу бити и физичка лица и предузетници, па се према оснивачу музеји деле на јавне и приватне. Поставља се могућност оснивања музеја заједнице, који у циљу заштите очувања и идентификовања и промовисања локалних, културних добара, материјалне и нематеријалне природе, могу оснивати како појединци, тако и удружења. Оно што је најбитније, сва културна добра биће заштићена законом, без обзира у чијем се власништву она налазе.

            Децентрализација културе је претходно јасно постављена као један од циљева ресорног министарства, али је такође добро и то што је пажња посвећена и у погледу поступања са културним добрима и начину његовог третирања, па се у том смислу битно подижу и стандарди и контрола.

            Један од највећих проблема са којима се установе за заштиту културе суочавају је, пре свега, финансијске природе, пошто у том смислу зависе од локалних самоуправа, које нису у могућности да их финансирају на начин који би им омогућио адекватно испуњавање свих редовних делатности. Овај закон решава то питање тако што предвиђа обезбеђивање финансијских ресурса, пре свега из буџета Републике Србије, затим из аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

            За време корона вируса сви смо увидели колико нам је култура заправо фалила, тако да се надам да ће дигитализација, која се у члану 18. помиње у контексту заштите документовања културних добара, ићи и у правцу интернет презентације, коју су усвојили најпознатији музеји у свету. Мислим да ту праксу имамо у Лувру, у енглеским музејима. Свесни значаја нових технологија у данашњем свету и у њиховој присутности у животу младих, било би лепо да покушамо да и на тај начин нашу културну баштину приближимо млађим генерацијама, али такође да искористимо прилику да је промовишемо у ширем контексту.

            Пред нама је данас, на иницијативу Народне библиотеке Србије, а захваљујући Министарству културе и информисања, и Предлог одлуке о проглашењу старе и ретке библиотечке грађе за културно добро од изузетног значаја, у чијем се даљем тексту налази чак 720 старих и ретких књига, чија старост датира из времена од 15. до 19. века. Од духовних књига и житија посвећених разним светитељима, до филозофских дела, оригиналних рукописа и првих штампаних издања аутора, заједно представљају артефакте непроцењиве вредности.

            Чини ми се да нисмо сасвим свесни, били сте управу када о томе говорите, коликим културним богатством као народ располажемо. Радује ме ова иницијатива која би успела да заштити, али и да промовише нашу културну баштину.

            Оснивање Средњовековног музеја Србије на Савском тргу, у строј железничкој станици, о томе сам већ говорила и у пленуму, али ћу поновити, поред споменика Стефана Немање, још један је показатељ да ова власт има и воље и жеље да промовише, али и да заштити наше културно наслеђе.

            Културни идентитет је свакако један од најважнијих идентитета једног народа, спона која нас повезује као појединце, која нас повезује са нашим прецима, али и са будућим поколењима. Зато је морамо чувати, неговати и никако је не смемо заборавити, нити је се стидети, јер за то немамо разлога. Оно што је најважније, културе се не смемо одрећи, јер се онда одричемо, пре свега, себе и свог идентитета.

            За понос треба да нам служи чињеница да наша материјална и нематеријална културна заоставштина има вишевековну традицију. Сведочанства историје нашег народа и културе датирају из 11, 12. и 13. века, много пре настанка неких нација и држава које данас наше право на њу оспоравају и, што је још срамније, наше културно благо присвајају као своје.

            Госпођо Гојковић, разумете ме о чему говорим. И сами сте говорили о важности тога да најпре нашу децу едукујемо на начин да ћемо неке модерне играонице, које такође, слажем се, јесу неопходне, јесу врло атрактивне, али опет их мало прилагодити или пробудити свест, још боље. Чак не мислим да имамо проблем ни са чињеницом да, колико год да је тај закон био стар, музеји су били квалитетнији, али је негде свест у народу изгубљена у неком тренутку када је у питању пре свега однос према својој деци. Да ли због брзине живота, можда и родитељи греше, па је лакше дете оставити у играоницу, него га испратити кроз музеј у коме треба чути и видети разне детаље.

            После мене ће о ова два важна закона говорити два озбиљна имена у области културе, Јелица Сретеновић и Јела Михаиловић. Сигурно ће рећи више и боље. Осим што волим културу и што сам била асистент у одбору онда када сте учинили први корак да унапредите оно што је стање културе у држави, ја не познајем много. Учим и надам се да сам добар ђак, али ћете од мене увек имати ону подршку која вам је, чини ми се, неретко и неопходна, а то је да вас шира српска јавност разуме, да то не мери кроз политиканство коме су склони, него кроз конкретна дела која сте заиста за кратак рок са позиције министра културе урадили.

            Не сумњам да ћемо овде имати још закона о којима ћемо разговарати, не сумњам да ће сви они бити квалитетни и не сумњам да ћемо једног дана бити поносни због чињенице да можемо да кажемо – ето, учествовали смо у том раду или смо гласали о томе. 

            Желим вам успех. Посланичка група Социјалистичке партије Србије ће са задовољством подржати и ова два закона и све оно што стигне као предлог од вас. Нарочито ме радује ваш разговор са патријархом српским и договор који сте направили када је у питању Музеј Српске православне цркве. Јесте важно да и у том смислу направимо искорак.

            Не могу да тврдим да смо заједно били на састанку са, чини ми се, делегацијом Чешке, када је амбасадорка  сугерисала нешто што ме је јако заболело тада. Она је рекла – знате, не би можда било лоше да све ваше манастире на Косову и Метохији некако запишете у неким микрочиповима. За мене је то био такав атак, не разумевши при том о чему се ради. Онда је жена рекла – под околностима да тамо живе неки људи који без гриже савести пале, можда треба сачувати податак о томе где су постојали, да би некада могли да буду обновљени.

            Нажалост, осим наших списа и наших сећања, један проценат манастира смо трајно изгубили на Косову и Метохији, до оног момента док не будемо добили шансу да их обновимо, управо због тога што вандалски приступ неких људи не уме да измери ни шта је културна, ни шта је историјска, ни шта је национална вредност, осим у оном делу у коме покушава да од исте направи сопствену искривљену историју и да евентуално присвоји све то што датира, како сам и рекла у дискусији, из 11, 12. и 13. века.

            Дакле, напомињем, Социјалистичка партија Србије и народни посланици Социјалистичке партије Србије подржаће оба закона. Вама желим успех у раду, па се видимо са неким новим законима, надам се ускоро. Хвала.

Извор: Парламент

Категорије: Посланичка група