Ђорђе Милићевић председник посланичке групе Социјалистичка партија Србије (СПС) о Предлогу одлуке о престанку функције председника Прекршајног суда у Неготину, Основног суда у Крушевцу и Основног суда у Новом Пазару,

Теорија о подели власти, чији су оснивачи Џон Лок и Шар Монтексијем, данас је почетна тачка, рекао бих у разматрању и анализи подели власти у овом председничком, парламентарном и мешовитом систему.

Идеја ова два филозофа утицала су у великој мери на грађанско буржоаску револуцију у Француској и поредак који је почео да се успоставља у Европи крајем 18. века. Идеја од које се од тада полази је та да та државна власт има три функције.

То су извршна, законодавна и судска. Важно је да постоји међусобна контрола и равнотежа, с тим што је судска власт независна у свом раду, док непостојање поделе власти чини политички систем недемократским.

Као делиоци правде, судије имају веома важну улогу за функционисање демократског друштва, какво је данас Србија, суд је тај који примењујући законе треба да отклони све спорове, поремећаје и неправде у друштвеним односима.

Судијама је Уставом и законом указано велико поверење, и из тог разлога изузетно је важно да судије тај посао обављају на најбољи, најдостојанственији и најкомпетентнији начин, да то буду најкомпетентнији, најбољи и најдостојнији кандидати, особе високог интегритета и моралних особина. 

Поред тога што се подразумева да је наше судство, заправо, наше судство не подразумева се, већ јесте, и независно и непристрасно у односу на све утицаје, потребно је да буде и ефикасно. 

Нажалост, судије су често преоптерећене. Све је већи број предмета, па се намеће и питање њихове ефикасности. У свом раду посебно су оптерећене судије прекршајних судова, којих је 44 на територији Републике Србије. 

Колега Тома Фила, као овлашћени представник је говорио о једној фази суноврата српског правосуђа, ја нећу о томе, само желим да додам још један догађај, догађај, који је био погубан по наше правосуђе, десио се 2009. године, приликом реизбора судија и тужилаца, о томе смо много пута до сада говорили.  

Овај незаконит процес довео је у питање принцип независности судства и самосталности Тужилаштва. У само два дана у децембру 2009. године, без посла је остало, готово, 1000 судија и тужилаца, мимо процедуре која је предвиђена законом и без икаквог права на жалбу. 

Главни основ приликом реизбора била је страначка припадност и у зависности од тога процењивало се ко је подобан, а ко није подобан. Овај реизбор коштао је Србију 44 милиона евра. Многим грађанима продужио већ предуге спорове, и што је можда најгоре, пољуљао веру у независно правосуђе. 

Углед нашег правосуђа урушен је и на међународном плану, а ова дешавања су многе судије и тужиоце коштала и здравља, неке нажалост, и живота. 

Сад онај део који је за нас из посланичке групе Социјалистичке партије Србије веома интересантан, а тиче се Извештаја Европске комисије када је реч о правосуђу у Србији, тиче се онога шта нам поручују европски парламентарци када је реч о процесима и правосуђу у Србији. 

Дакле, према Извештају Европске комисије за 2020. годину Република Србија је остварила известан ниво припремљености, ту нас наводно охрабрују и говоре позитивно, а онда кажу да је одложена уставна реформа правосуђа за период после извештаја. Та уставна реформа ће бити спроведена након парламентарних избора и рок за промену Устава, у оном делу који се односи на судство и тужилаштво је крај 2021. године, колико је мени познато. Дакле, ова констатација не стоји. 

Такође, по овом Извештају кажу – велики је политички утицај на провосуђе што изазива велику забринутост. Ја не знам ко врши утицај и притисак на правосуђе, да ли европски парламентарци својим ставовима и својим извештајем, директно мешајући се у неке процесе који су завршени, у неке процесе који су у току или то чинимо ми овде у Србији, конкретно ми, народни посланици, или представници извршне власти. 

Дакле, то директно чине европски парламентарци. Али, када већ чине онда треба да саопште истину. Када помињу некакве фабриковане афере, нека се сете, онако успут бар, и Маурицијуса и Хон Конга, па, нека малко говоре и о томе. 

По овом извештају, каже, велики број заосталих извршних предмета и кажу – корупција и даље представља велики проблем и разлог за бригу. Не морају они да брину ту бригу, сасвим довољно и добро то ради председник Републике, Влада Републике Србије, Народна скупштина Републике Србије, једном синергијом, практичним деловањем и нормативним актима. Практичним деловањем тако што је дефинисано да један од кључних принципа и начела на бази којих је формирана Влада Републике Србије јесте одлучна, неселективна, континуирана борба против криминала и корупције. Влада показује делима и не речима, не само речима, већ делима, да се конкретно залаже за то. Све оно што се дешавало у протеклом временском периоду је озбиљан ударац организованом криминалу и корупцији. Надлежни органи, надлежне институције ће, убеђени смо ми из посланичке групе СПС наставити да делује у том правцу. Имају свакако, нашу пуну подршку. 

Што се тиче Народне скупштине Републике Србије када кажем синергија практичног и нормативног деловања, мислим на закон који смо недавно усвојили, а то је Закон о пореклу корупције, који видим да је узбуркао критичаре који вероватно имају разлог да буду нервозни, и који вероватно имају разлог да кажу да је то начин да се ова владајућа коалиција политички обрачуна са политичким неистомишљеницима, што наравно није тачно. 

Ако председник републике каже – ја сам спреман први да будем предмет провере, ако посланици кажу, да смо ми сви спремни да будемо предмет провере, чему господо нервоза? Да није нервоза због Маурицијуса, да није нервоза због Хон Конга, да није нервоза због свих ових преосталих рачуна о којима медији данима пишу, подстакнути чињеницама и подстакнути веома прецизним и јасним подацима. 

Препорука је у наредном периоду да Србија треба да ојача независност судства, самосталност тужилаштва, укључујући измене и допуне уставних и законодавних одредаба, итд. То је све оно што Република Србија и ради. 

Дакле, ми смо као највиши орган законодавне власти веома посвећени, веома одговорно, озбиљно и посвећено радимо свој посао и управо пружамо пуну подршку да имамо ефикасан правосудни систем, далеко ефикаснији од оног који је отпустио хиљаду судија у једном дану.

Тема која је важна, а важна је зарад српске јавности, малочас је о томе говорио господин Фила, ја нећу говорити на начин на који је он говорио, али морам да споменем Хашки трибунал, кад већ говоримо о Европи, кад већ говоримо о свему томе, хајде да споменемо и Хашки трибунал.

Хашки трибунал није испунио сврху свог постојања и није испунио онај задатак који је имао, а то је помирење. Напротив, направио је продубљивао својим поступцима и својим радом још веће сукобе, заоштравао односе и Србија је у читавом том процесу најгоре прошла, што по броју година на колико су осуђени српски грађани који су били у поступцима, што нажалост, по броју преминулих који су се налазили у поступцима. 

Знате, Хашки трибунал се није руководио правдом, већ је унапред дефинисао Србију као некога ко је одговоран за све злочине који су почињени на простору бивше СФРЈ. Међународно право мора да важи подједнако за све, не може за некога мање за некога више. Србија је показала спремност за сарадњу и мислим да Србија заслужује само једно, а то је оно на чему инсистирамо, истина и правда, ништа друго. 

Дакле, право и правда нису били кључни принципи којима се руководио Хашки трибунал, пао је на оном основном тесту, а то је тест помирења. Није успео да реализује задатак због којег је основан од стране Генералне скупштине Савета безбедности Уједињених нација.

Ја сам и током неке синоћне емисије рекао да у односу на остваривање правде за многобројне српске жртве може се описати само једном речју, а то је гротескно. И то није реч коју сам ја употребио, ту реч је употребио судија Фаусто Покар, бивши председник суда за пресуду Жалбеног већа у предмету окривљених Готовине и Маркача.

Дакле, српска и међународна јавност морају бити упознати са радом Хашког трибунала, са поступцима Хашког трибунала, како се злодела никада више не би амнестирала и величала, јер постоји могућност да уколико се то деси такве ствари, нажалост, буду поновљене у периоду који је пред нама.

Врло интересантно је то да Хашки трибунал никада у својој оптужници није спомињао „жуту кућу“, апсолутно никада. Српска јавност је веома заинтересована за процес против бивших припадника ОВК и бивших припадника УЧК, посебно када је реч о Хашиму Тачију. 

Ја сам искористио посланичко право и посланичку могућност, сходно Пословнику о раду Народне скупштине Републике Србије и поставио и питање министарки правде – на који начин ми можемо да помогнемо да заштитимо сведоке и да помогнемо у сакупљању и прикупљању документације која ће помоћи, да нам се не би десио случај Харадинај када су сведоци убијани, када су нестајали. Није то моја констатација, то је констатација судског већа, то је констатација пре свега судског већа које је то потврдило.

Када говоримо о „жутој кући“, видим да се сада покушава на неки начин демистификовати ова прича како је наводно измишљена. Видим да неки адвокат Гаши најављује оптужбу против Дика Мартија због нелегалног боравка у тој кући. А ја желим да вам врло прецизно, нећу импровизовати, изјаву тадашњег бившег тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића, који каже – овде су на трагу злочина Рамуша Харадинаја дошли Барајбар, хашки истражитељ Патрик Лопез, новинар Ентони Монтгомери, пронашли су доказе који су указивали на злочине и домаћин је имао шупљу причу о закланим животињама. Утврдило се да је крв људска и ми смо тада имали сазнања, Лопез нам је дао комплетну фото-документацију, имали смо изјаве бројних сведока, испоставило се да се лекови, чије су кутије пронађене дају пацијентима за опуштање мишића и да се користе за трансплантацију органа, затвореници су знали кад им се ближи крај. 

Цитирам даље. Вукчевић прича да је отишао у Тирану, рекао да има сазнања и тражио ископавање на 12 локација, на шта се није пристало. Зашто се није пристало и зашто „жута кућа“ није никада била део оптужнице када говоримо о Хашком трибуналу?

Желим да укажем на још једну ствар. Србија, када је реч о региону, води врло јасну и прецизну, јасно дефинисану политику. Дакле, не меша се у унутрашња питања других држава, али, дозволите, ово што ћу рећи није мешање у унутрашње питање других држава, јер ако се у нашој суседној, ми са Црном Гором желимо најбоље могуће односе, не мешамо се у то ко ће бити на власти у Црној Гори, али нас веома интересују права и слободе наших суграђана, наших Срба, којих има 29%, ја верујем далеко више, видећемо након пописа, интересује нас имовина и статус Српске православне цркве и то нам право не може одузети ни једна међународна конвенција. Е, у тој Црној Гори се појавио неки политичар Дритан Абазовић, са четири посланика, који има право да каже да свако ко не мисли да је почињен геноцид у Сребреници не може да обавља државну функцију. 

Господине Мартиновићу, пошто Тома Фила није ту, ви сте еминентан правник, ви ћете ми помоћи и рећи ћете само да ли сам у праву. Дакле, када говоримо о Сребреници, овде треба раздвојити политички од оног правног дела. Правни приступ јесте да је злочин био и овај парламент је једини парламент у региону који је усвојио резолуцију, и то је била наша међународна, морална обавеза, наш искорак ка помирењу, изразили смо саучешће породицама и показали одлучност да се овакве ствари више никада не понове. 

Али, зашто кажем да треба раздвојити правни од политичког дела? Правни део каже да нису, дакле није геноцид, јер нису испуњени елементи геноцида који су прописани Конвенцијом о геноциду, чини ми се, из 1946. године. Мислим да она највише погађа Јевреје, исправите ме ако грешим. 

Дакле, ратни злочини и злочини против човечности. Срби су између злочина у „Олуји“ и злочина у Сребреници, разлика је само неколико недеља, да не би суд утврдио да је у „Олуји“ утврђен геноцид, говори се о Сребреници. Зашто те ствари нису примењене када је реч о „Олуји“? То није геноцид?

Са друге стране, пре неколико вечери сам разговарао са колегом из црногорског парламента, који је посланик у црногорском парламенту, а ви знате како су у претходном периоду посланици који су долазили са српских листа пролазили у црногорском парламенту, хапшени, продужавано им време боравка у притвору, он ми је рекао и замолио ме да споменем само једну ствар – село Велика у Црној Гори, и да споменем датум – 28. јун 1944. године, принц Еуген и Скендербегова дивизија и колико је тада људи побијено и заклано – око 500. Никада није Црна Гора то утврдила и никада се није поклонила жртвама. 

Мурина, бомбардовање, троје деце – Мирослав, Оливера и Јулија, деца која су из Приштине побегла због бомбардовања у Црну Гору су настрадала. Поклонио им се председник Републике Србије и поменуо их Александар Вучић, Црна Гора никада. 

Ми ћемо, наравно, као посланичка група Социјалистичке партије Србије подржати овај предлог.