Најновије

Суд је основа демократије и заштите људских права Посланичка група

ТОМА ФИЛА, народни посланик Социјалистичке партије Србије говорио је као овлашћени представник о Предлогу одлуке о избору председника Врховног касационог суда, који је поднео Високи савет судства.

Ако желите независно правосуђе, плате судија морају да буду адекватне и достојне њиховог положаја.

              Уважене колеге и колегинице народни посланици, добар део онога што сам хтео да говорим изговорила је претходна говорница и ја је подржавам и не мислим да ако пет пута изговорим једну истину, да више вреди него када се једном каже.

                Значи, ово што сте ви изговорили је апсолутно добро. Посебно желим да поздравим бившег председника Врховног касационог суда Драгомира Миловића, јер сам имао и част да браним пред његовим већем. Он је врсни кривичар и добро ће разумети оно што ћу ја да кажем.

                Оно што је најбитније да кажем јесте да ће у дану за гласање посланици Социјалистичке партије Србије подржати за председника Врховног касационог суда Јасмину Васовић.

                Видео сам биографију, видео сам све што је потребно.  Не смета ми што је једина предложена. То не значи да је одсуство демократије. Можда би се други и уплашили када виде таквог кандидата. Адвокатска комора нема ништа против. Према томе, ми смо сви у Социјалистичкој партији за.

                Оно што хоћу да искористим део овог времена који имам јесте за разговор о правосуђу, а тај разговор никад није довољан. Генерације су училе на Правном факултету, којој ја припадам, једну максиму да је Бог на небу, а суд на земљи. То је идеал правосуђа који је и моја генерација, као и претходне, покушала да достигне, али нисмо. Надам се да ћете ви млађи можда да достигнете. Желео бих да достигнете тај ниво правосуђа који ће бити – Бог на  небу, а суд на земљи.

                Да би се то постигло, суд мора бити независан. Кад кажем суд, то подразумева и тужилаштво и адвокатуру. Али, суд је кључ приче. Да би судије биле независне, морају добро плаћене.

                Знате, ја јако дуго трајем, скоро 60 година сам адвокат, од 1965. године. Био сам присутан, када сам почињао, биле су две жене судије у Окружном суду у Београду, сада има два-три мушкарца. Није то због равноправности полова, да смо ми то хтели, него је дошло до катастрофе у платама судија и настало је бежање мушкараца из суда. Многи су отишли у адвокатуру, многи су успели у адвокатури и један од њих, Новак, кога зна и председник, нећу рећи презиме, није ни згодно, ми је рекао, после пет-шест месеци адвокатуре – први пут са женом улазимо у самопослугу а да не морам да гледам цене.

                Плате судија треба да буду такве, да и они не морају да гледају цене, ако хоћете независно правосуђе. Јер, тада можемо очекивати од суда да суде по Уставу, закону, међународним уговорима итд, а не да суде као што је у закону цара Душана, крај био, да судије суде по закону а не по страху.

                Какво ми правосуђе у ствари желимо? Ја ћу вам опет дати пример. Ево, овде је сада актуелна „Породица“, прича се о Милошевићу, прича се како је било и шта је било. Ја ћу вам рећи, пошто сам био актер, присутан и бранилац Слободана Милошевића. Ја ћу вам испричати и оно што је дивно за суд у том поступку, а што је лоше за тужилаштво.

                Дана 31. 3. 2001. године, била је субота, Слободан Милошевић је са мном отишао у ЦЗ, у колима су били истражни судија Горан Човлина. Саслушан је Слободан Милошевић. На исти тај дан када је хапшен, 31. марта, поднет је захтев окружног тужиоца за одређивање притвора, захтев за спровођење истраге и предлог за одређивање притвора. То је урадио Горан Човлина, као истражни судија, и тада је поступак против Слободана Милошевића ушао тамо где и треба да буде, у законит ток, тамо где руководи суд, судије. То значи да пре 31-ог није постојао захтев овлашћеног тужиоца, а према томе није постојао ни истражни судија, јер не може да буде истражни судија пре тужиоца.

                И онда вас питам – а шта је то било у петак, кад се пуцало, кад су људи у мантилима, не у униформи, у мантилима са дугачким цевима пуцали на ове који су обезбеђивали вилу и бившег председника, били рањени, итд? Шта је онда то било? Правно није. Онда је било нешто неправно, а то неправно се зове бандитизам. Сада се зове тероризам, то је нови израз.

                Значи, онда је ваљда требало да пошто утврдимо да правног ничег није могло да буде, 30. марта тужилаштво испита ко је то био на тој огради, ко је то пуцао, ко је ранио полицајца, шта је то било уопште, ко су ти људи? Међутим, тужилаштво не тада него ни дан данас не зна. Ево, овај Легија јавља из затвора, колико му је веровати, да то нису били Сурчинци него његови из ЈСО, а то значи да је полиција, државна полиција. Један политичар који је до скоро седео овде у клупи тврди да му је Душан Спасојевић рекао да су они оштећени за пет милиона, колико би добили да су уграбили Милошевића и одвели га у Тузлу. Коме веровати, не знам?

                Једно је сигурно, да никакав захтев тужилаштва 30. марта није постојао. Значи, то су били бандити, организовани од државе или на своју руку, свеједно је. Ја говорим правно. Ми смо поделили улоге овде, колегиница и ја, Дубравка и ја говоримо о праву, други говоре, ево, колегиница о музици, има и о медицини и о свему осталом. Дакле, ја ћу правно да говорим, не политички, то ме не интересује. Није ме интересовала политика кад сам био млад, а не интересује ме ни сада.

                Доношењем решења о притвору и истрази, која се односила, а решење о истрази се односило на царину, да је Милошевић оштетио Савезну царину тако што паре из Републичке царине није слао у државну царину. То је остало до одласка у Хаг. Касније је проширена истрага, када је већ био у Хагу. Дакле, да није тужно, било би смешно да бивши председник Републике треба да иде у затвор због царине, а при том други оптужени, буду код куће. Било је јасно и ја сам му рекао да су му те гаранције за ту ноћ.

                Сад слушам разне, оне чемерне чланове Владе који су инжењери, не знам шта су и говоре како је један правник, као Тома Фила, могао да поверује том анексу на који је ударен државни печат Владе Србије и потписао Зоран Ђинђић, онај гласник Чеда у његово име. Како сам могао да поверујем? Нисам поверовао. Поверовао је Милошевић, јер је веровао, сад није важно којима, којима је обећао Зоран Ђинђић да га неће издати, изручити у Хаг.

                Знате, када вам неко нешто прича тако, онда помислите да ли су они заборавили да су 31. марта до поноћи морали да изруче Милошевића, да га утерају у затвор, ако су рачунали да ће добити то што им је обећано од стране Америке итд. Да ли им је дато? Не знам, али су обећали и то је већ сад политика и то ме не занима.

                Шта се сад даље дешава? Влада те Србије, та тзв. Влада, схвата да нешто није у реду, да имају ту запреку и ваљда им је професор Грубач то објашњавао, Бог да му душу прости, и доносе некакву уредбу којом хоће да их пошаљу, не само Милошевића, већ наводно и све друге, у Хаг. Шта се сада дешава? Ми адвокати Слободана Милошевића, било нас је много, мислим да је Зденко Томановић написао тај захтев Уставном суду, ја знам да нисам, или Миша Огњеновић, неко од нас, сви смо потписали, поднесемо оцену да уредба није у складу са Уставом Југославије.

                Уставни суд је ставља вам снаге, а онда 6. новембра када је већ Милошевић горе, тај исти Уставни суд, известилац је био Аранђел Маркићевић, доноси одлуку да је неуставна уредба Савезне Владе у сарадњи са Хашким трибуналом.

                Имамо сада другу запреку, не само анекс, који ето ја какав сам никакав правник могу да прогутам, сада имате и одлуку Уставног суда да не може.

                Шта се сада дешава? Као што знате, Централни затвор није ходник, није то железничка станица. Да би сте отишли у истражни затвор, мора да буде акт судије и тако актом судије Чавлине, Горана Чавлине, истражног судије Окружног суда у Београду, Слободан Милошевић постаје становник или притвореник, боље речено, Централног затвора.

                Када је донета та одлука Уставног суда, појуре сад за судијама, јер суд је сместио Слободана Милошевића у затвор. Треба суд и да дозволи да он буде транспортован у Хаг.

                Зашто сам ово испричао? Зато што те судије су нам потребне, као што су били и председник Врховног суда и Окружног суд и истражни судија, нећу да им кажем имена. Они су сви у опозицији данас.

                Шта сам хтео да кажем? Значи, ниједан судија није хтео да потпише такав један противуставни, незаконити и бедни акт не само на Видовдан, него што уопште тог дана. Шта раде? Траже неког службеника у министарству да им то потпише. Запамтите сви, ви који слушате и сви они који су били чланови те Владе, није само запрека за изручивање Милошевића у Хаг била гаранција Зорана Ђинђића, него и одлука Уставног суда Југославије да то не може и одбијање судија да потпишу акт којим дозвољавају да се Слободан Милошевић трансферише у Хаг.

                Три препреке постоје, али ови притиснути оним што су притиснути, то и ураде. Зато ја говорим да честитом судијама тада, такве нам судије требају, храбре, независне, а такви тужиоци нам не требају који ће седети и трчати у Владу да чују шта треба да раде.

                Како је могао Милошевић да изађе из суда, из затвора, без одлуке суда? Па, суд га је и сместио у затвор. Тај који те смести, тај може да те и измести. Никада нисам до сада видео да је притвор укинут одлуком Зорана Ђинђића или сличног њему. Него, суд који одреди притвор, тај ти га и укине или Врховни суд по жалби итд.

                Сада се питам, по други пут, шта тужилаштво предузима? Управник затвора даје, предаје Слободана Милошевића, Чедомиру Јовановићу који правно није ништа, нико и ништа и који га прати у хеликоптер, а онда дозвољавају фотографисање, сликање и те слике се појављују у листу „Телеграф“ или не знам како се звао, што је и увреда за човека и повреда људских права. Али, најмање је та повреда.

                Зато ми морамо да знамо да нам овакви људи као тај управник затвора, као људи који су сачекали њега и пратили, и сада скоро испаде да су ти људи сачували њега, ко зна шта би му се десило да није било њих… Шта је тужилаштво урадило? Јел управник затвора дао? Јел је овај учествовао у томе? Да ли је урадило он нешто? Ништа, само имате три судије којима, по трећи пут понављам, по трећи пут говорим, свака капа … што кажу Французи.

                Да завршим до краја, зато је ова иницијатива Владе Србије у смислу промене Устава да би се ојачао суд и тужилаштво неопходна. Ако то не буде у мандату ове Скупштине, ја вам желим да у идућем мандату, већина вас ће бити ту, ја из неких одређених, нарочито због крштенице нећу бити, али ви ћете бити, да то урадите. Мислим да није наш посао да бирамо председника Врховног и не треба Касационог. То су бабе и жабе, али биће вероватно и Врховни суд, како и треба да буде и како је био у моје време. Морамо да ојачамо то. Имамо пандемију данас. Данас лекаре дижемо у небеса, али је суд основа приче, основа демократије, заштите људских права. Без суда нема ништа и не говорим то као адвокат, него говорим зато што је то тако.

                Што се тиче оних који причају – није онај анекс вредео, и о вама и о нама, слушам их по телевизијама разноразним, знате Ајнштајн је једном рекао – две ствари су немерљиве, људска глупост и васиона, а за васиону није сигуран. Хвала лепо. То је све што сам хтео да вам кажем.

Извор: Парламент

Категорије: Посланичка група