Најновије

Нова националнa стратегијa за развој правосуђа израђена у складу са потребама даљег јачања правне државе, бољој доступности правде и већој правној сигурности Посланичка група

Ђорђе Милићевић, председник посланичке групе Социјалистичка партија Србије (СПС) о Предлогу одлуке о престанку функције јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Смедереву и Предлогу одлуке о избору судија који се први пут бирају на судијску функцију

Господине Пантићу, оно о чему желим да данас говорим, јесте неколико ствари. Најпре, правосудни систем и владавина права јесу темељи свакако правно уређене и демократске државе, каква Србија данас и јесте.

            Правосуђе је један од приоритета Србије, на њеном европском путу, тако да је пратећа примедба и критике повремено Европске комисије, које се исказују у годишњем извештају о напретку Србије, Влада Србије, усвојила, нову националну стратегију за развој правосуђа и то за период 2020. до 2025. године, а ревидиран је и акциони план за преговарачко поглавље 23. који се конкретно тиче, правосуђа и основа права.

            Нова стратегија израђена је управо у складу са потребама даљег јачања правне државе, бољој доступности правде и већој правној сигурности, а истовремено и  она је доказ да је Србија спремна да даље имплементира своје законодавство, са европским законодавством, односно да хармонизује своје законодавство, са европским законодавством.

            Тежимо да се још више приближимо европским стандардима. То приближавање се остварује, како кроз стварање доброг правног оквира, тако и кроз практичан рад правосудних органа и уједначену судску праксу која омогућава једнак положај свих пред законом. Дакле, закон мора бити исти за све.

            Правосудни и јавнотужилачки органи својим посвећеним радом, пре свега, стручношћу, достојношћу, треба да обезбеде јединствену судску примену права и једнакост странака у судским поступцима, унапређењу стручности правосуђа, унапређењу транспарентности и доступности правосуђа, као и побољшање ефикасности правосуђа и наравно, институционално јачање суда, што је такође од изузетне важности.

            Србија се у свом процесу приступања ЕУ, обавезала на спровођење важних уставних реформи  о којима је данас било речи, чији је циљ управо јачање независности и непристрасности правосуђа, али и  одговорности носилаца правосудних функција.

            Дакле, један од захтева Европе према Србији као претенденту за пуноправно чланство јесте потпуно осамостаљивање судске гране власти.

            Реформе правосуђа у циљу јачања његове независности и ефикасности, представљају приоритет у раду Владе Републике Србије, представљају приоритет Народне Скупштине Републике Србије.

            Влада је израдила предлог уставних реформи и не бих да прејудицирам, како је то и колегиница рекла, како ће изгледати, али послала га је надлежном одбору Народне Скупштине.

            Подсетићу само да је прошле недеље одржан састанак овде у Народној Скупштини, којем су присуствовали поред председника Народне Скупштине Републике Србије, Ивице Дачића, и премијерка Ана Брнабић, и министарка правде Маја Поповић и председници надлежних одбора на коме је договорено да се крене са процедуром, када је реч о уставним променама.

            И да просто не буде забуне у јавности, веома често због необавештености, али чак и злонамерно неки назови, опозициони лидери, погрешно преносе или интерпретирају јавности информације о уставним променама, говорећи да се ради о променама које задиру у преамбулу Устава.

            Дакле, то није тачно. Једине промене Устава које су за сада предложене, односе се на правосуђе, и то је управо смерница и испуњење захтева ЕУ, да се избор носилаца правосудних функција у свим фазама и за све нивое власти, врши управо унутар самог правосудног система.

            Дакле, без учешћа Народне Скупштине. Ово подвлачим, с намером да грађанима предочим, шта је стварни садржај до сада предложених Уставних промена, како би се избегле јавне манипулације, од неких опозиционих кругова, који упорно настоје да најављене уставне промене прикажу као поделу власти и као нашу намеру да променимо преамбулу, којом се дефинише позиција КиМ, као нераздвојивог дела територијалног интегритета Србије.

            Поред деполитизације правосуђа и јачања његове независности  и у приступним преговорима, владавина права јесте, и мора остати један од кључних циљева и то апсолутно није спорно, коме тежимо као уређена и правна држава, каква Србија, данас понављам, и јесте.

            Када говоримо о владавини права и када говоримо о сугестијама које добијамо од стране европарламентараца кроз Извештај Европске комисије, наравно имају легитимно право да имају свој став и мишљење, али дозволите и наше легитимно право као представника грађана да у парламенту имамо став и мишљење да га изнесемо.

            Дакле, када је конкретно реч о Бриселском процесу Србија је испунила све оно што се од ње очекивало. Не постоји ништа што Србија није испунила као захтев, када је реч о Бриселском процесу, али Србија у Бриселски процес није ушла да би била потцењена и понижена, већ да би кроз дијалог дошла до компромисног и правичног решења који ће бити прихватљив за обе стране, што се није десило у случају Приштине.

            Поред тога, трпимо критике о владавини права у нашој земљи, док је та иста владавина права нарушена управо у овом процесу. И није то шамар, како бих рекао Србији, јер Србија се показала као поуздан, сигуран и стабилан партнер у овом процесу и то још једном потврђује међународни кредибилитет Србије. Дакле, обавезе које Србија прихвати она их и реализује. Ово је шамар Бриселу и Европској унији, јер се читав процес води под покровитељством Брисела и Европске уније.

            Са друге стране, не спорим право европарламентараца да имају свој став, али опет и ми имамо легитимно право да имамо свој став, тобоже су изразили озбиљну забринутост због обима континуираног политичког утицаја, како су рекли, на правосуђе и апеловали на Србију да реши некакве афере које ја данас не бих наводио, осим што ћу рећи да се помињу случајеви које је држава већ разрешила тако што је похапсила одговорне, а са друге стране врло интересантно, не помињу неке озбиљније афере које су у овом тренутку актуелне у Србији, које су видљиве, које су поткрепљене чињеницама и које ће, убеђен сам добити епилог надлежних органа и надлежних институција. Не судим, али сам убеђен да ће доћи до епилога надлежних органа и надлежних институција.

            Србија води бескомпромисну, одлучну и не селективну борбу против организованог криминала и корупције, што јесте један од шест основних принципа и начела на бази којих је формирана и конституисана Влада Републике Србије.

            Србија је доказала храброст и одлучност и све оно што је учињено у претходном временском периоду, јесте један озбиљан ударац управо организованом криминалу у Србији.

            Када неко каже да не постоји политичка воља, да, постоји политичка воља. То се показује делима, не речима и постоји једна синергија практичног деловања онога што чини Влада, што чине ресорна министарства, али и нормативног деловања, оно што чини конкретно Народна Скупштина Републике Србије, рецимо кроз усвајање, за нас веома важног законског предлога, а то је Закон који се тиче порекла имовине. Не знам чему нервоза код појединаца када је реч о овом закону, али ми сматрамо да је то закон од изузетне важности и значаја.

            Дакле, није на европским парламентарцима да се мешају у рад правосудних органа, као ни да даје коментаре, а поготово не да протежирају поједине опозиционе политичке странке, то је наше мишљење и наш став у датом тренутку.

            Србија је независна држава. Легитимитет овој Влади и овом парламенту дали су грађани на изборима, а не Европски парламентарци јер то и није њихов посао. Демократија у Србији се остварује на изборима и само избори могу променити политички курс Србије.

            Србија себи никада није дала луксуз да коментарише случајеве других земаља, јер то представља директно кршење прве и основне норме у односима међу државама. Никада се није мешала у унутрашња питања других држава.

            Подсетио сам пре неколико дана, подсетићу то и данас. Када говоре о политичком притиску на правосуђе, конкретан пример председника Републике. Дакле, на случају председника Србије, Александра Вучића, коме је у јануару месецу ове године изречена пресуда да плати 200.000 динара једном, назовите лидеру опозиције због изречене увреде, због кога је наводно исти тај назовите лидер претрпео душевни бол. Е, сада ја постављам питање да ли онда можемо да говоримо о било каквом политичком утицају на српско правосуђе?

            Када говоримо о ставовима европских парламентараца, говоримо о правосуђу. Налазимо се у Скупштини, а скупштина је највиши орган законодавне власти, дакле место где ми легитимно изабрани представници грађана разговарамо о алтернативама како да дођемо до најквалитетнијих законских решења које ће бити у најбољем интересу грађана, када, рецимо, европарламентарци инсистирају на дијалогу са опозицијом како би се изнашла решења у корист побољшања изборних услова изборног процеса, парадоксално, странке на власти су прве које се на преговоре одазивају, јер за нас дијалог нема алтернативу.

            То смо показали и учешћем у разговорима на Факултету политичких наука  са представницима појединих опозиционих политичких странака, невладиним сектором, показали смо и током прве фазе међустраначког дијалога, дакле, показали смо да смо заинтересовани да разговарамо са свим политичким актерима да дају своје мишљење, изнесу своје предлоге уколико ти предлози постоје, како би побољшали изборне услове који воде ка већој демократичности изборног система.

            Тиме је власт доказала да је отворена за разговоре, понављам, да саслуша предлоге, сугестије, без обзира на позицију у политичком спектру, за разлику од појединих представника опозиције.

            Дакле, није разговор ако дођете на један од дијалога, назовите дијалога, почетак и кажете – ово су 42 захтева или бојкот. То није пут да дођете до компромисног решења и да дођете до било каквог решења, да разговарате конкретно, барем о тих 42 предлога, то је ултиматум и то није начин да се води дијалог.

            Како је Србија имплементирала скоро све што је договорено током међустраначког дијалога, једина замерка коју смо могли пронаћи свела се на то што су изборни закони мењани у изборној години. Дакле, ми смо током прве фазе међустраначког дијалога као резултат те прве фазе имали одређену агенду. Та агенда је подразумевала промену изборног законодавства, ја мислим четири или пет измена и допуна закона, и то, наравно, у изборној години.

            Уколико су мислили на промену изборног законодавства, снижавање цензуса са 5% на 3%, па зар неко мисли да је то ишло у прилог, рецимо највећој политичкој странци, тренутно у политичкој сцени Србије. Наравно да није. Али, шта се желело постићи тиме да се направи репрезентативан узорак јавног мњења у парламенту, да се омогући онима који су у том тренутку били апсолутно далеко од тих фамозних 5%, да имају своје представнике у парламенту, да имамо интензиван дијалог у парламенту и да политику водимо у парламенту, а не на улици.

            То што је опозиција бојкотовала изборе, није ушла у парламент, није проблем ни ове владајуће коалиције, није проблем ни изборног законодавства, то је већ њихов политички став и њихова политичка процена.

            Када апелују на Народну скупштину да избегава, како кажу, говор увредљиве и запаљиве природе и да се супротстави говору мржње, представници Европског парламента треба да схвате да у владајућој коалицији постоји одлучност и спремност да се разговара о свему, и то понављам по ко зна који пут.

            Ставови европарламентараца су понекад нејасни, политички пристрасни, али без обзира на то опет се свака њихова реч некако уважава.

            Малочас је колегиница говорила и она је млад посланик. Ја не мислим и у потпуности се слажем са ставом председника да ми и када је реч о европским интеграцијама треба да коментаришемо друге државе и да се мешамо у унутрашња питања других држава.

            Када је реч о европским интеграцијама, Србија је показала и одлучност, и опредељеност и врло јасно ставила до знања да је стратешки и главни спољнополитички циљ управо пуноправно чланство Србије у ЕУ. Ту одлучност смо потврдили и у парламенту разматрајући по први пут у пракси извештај Европске комисије у Народној скупштини.

            Али, знате како, да ли ће тај процес бити успешан и колико ће бити успешан зависи, пре свега, од једне врсте… Подразумева једно добронамерно партнерство. Дакле, не двоструке стандарде, не двоструке аршине, већ добронамерно партнерство.

            Наш пут у ЕУ, то је свима јасно, не зависи само и искључиво од онога шта Србија чини и ради и онога шта чине и раде институције у Србији, зависи од Брисела, од осталих чланица ЕУ и од њихових односа према нашим виталним и националним и државним интересима.

            Зашто сам рекао да се не мешамо у унутрашња питања других држава? Зато што је Србија у периоду пандемије показала шта је њена интенција, а то је мир, стабилност, добросуседски односи и сарадња. Овај период пандемије, о којем је малочас колегиница говорила, је показао снагу српске политике. Овај период пандемије показао да је Александар Вучић као председник Републике неко ко је ујединио регион. Није ту реч само о више десетина хиљада вакцина које су упућене државама у региону. Донација нису вакцине, то је пут ка помирењу. Не треба да лоше говоримо једни о другима. Исувише смо мали појединачно да би било шта остварили и зато по ко зна који пут понављам да подржавамо став председника када каже – једним гласом заједно пред ЕУ, пред Брисел, пред светске силе, јер то је начин да дођемо до реализације циљева који јесу од интереса за читав регион.

Категорије: Посланичка група