Најновије

Интервју Бориса Милићевића за Објектив: Новоусвојени закон о родној равноправности залаже се за друштво једнаких шанси Вести

Новоусвојени закон о родној равноправности доноси једну стратешку, многи би рекли, тектонску друштвену промену у Србији, а то је да почињемо да се много јаче залажемо за друштво једнаких шанси и родну равноправност. До сада смо се залагали за те основне људске вредности принципијелно и на политичком нивоу, али законом ми дајемо прецизне механизме за њихово спровођење, као и за санкционисање свих оних који их угрожавају, каже на почетку интервјуа за Објектив Борис Милићевић, члан Председништва СПС и помочник министра за људска и мањинска права и друштвени дијалог.


Србија је сувише дуго била друштво у коме је једна половина становништва живела у неравноправном положају, где су жене биле често жртве разних врста насиља, дискриминисане на послу, у школи, у читавом друштвеном животу. Ово је нељудски, противно духу нашег народа и доноси огромне губитке за читаво наше друштво. Жене ће усвајањем овог закона лакше долазити до посла, бити исто плаћене за исте послове које обављају њихове колеге, бити боље заштићене од насиља, лакше улазити у управне органе предузећа, итд. Генерално, много лакше ће савладавати препреке које су пред њих постављене само зато што су жене – појашњава наш саговорник.

Грађани се питају, шта ако мушкарац стави кармин, обује штикле, изјашњава се као жена, да ли онда иде у женски тоалет, пресвлачи се у женској свлачионици, робија у женском затвору… Ко кога ту угрожава?

Мислим да навођење, условно речено, екстремних, ретких, скоро немогућих ситуација, није најбољи аргумент за или против било чега. Такође, мушкарци су и у прошлости а и данас врло често користили шминку за улепшавање, што можемо видети када отворимо било који спортски или модни магазин. То што видимо су нашминкани мушкарци чије су фотографије додатно обрађене на компјутеру. Такође, мода се мења кроз време и простор, тако да су наши мушки преци пре само стотинак година носили одећу коју би многи данас оценили женском, а реч хаљина/хаљине коришћена је као синоним за одећу.


Шта је са примером тоалета, свлачионице, затвора…?

Што се тиче примера са женским тоалетом, свлачионицом, затвором, они само показују колико је дуга историја раширене праксе насиља мушкараца над женама. Својевремено, дуги низ година радио сам у фирми у којој није било мушких и женских тоалета, већ су сви запослени користили исти. За тих осам година, колико сам радио у тој фирми, није забележен ниједан инцидент, тако да људи сигурно имају предиспозиције да се понашају фино, културно, васпитано, ако то желе. Не желим овде да расправљам о томе да ли би требало да се укину такве поделе (мишљења сам да је женама потребан сигуран простор), али за сваки пример могу да наведем противпример.


Предвиђају се санкције Законом о забрани дискриминације. Где пише како се неко изјашњава и како људи да знају како се неко изјашњава како би спречили да дође до ситуације да неко буде кажњен због дискриминације?

Идеја уопште није да се неко изјашњава о некој својој карактеристици уколико то сматра својом личном ствари,већ да се предупреди дискриминаторно понашање. Нећемо ваљда да будемо малограђани па да пред неким Ромом не причамо расистичке вицеве, али кад се он удаљи, да их причамо. Или да пред неком ЛГБТ особом не користимо хомофобичан говор, али кад она није ту, да ширимо мржњу.


Помиње се конструкција „осећам се флуидно”. Критичари закона кажу да се овим даје зелено светио да неко преподне може да се изјашњава као жена, поподне као мушкарац, а увече као ванземаљац. Можете ли да одговорите на ове конструкције?

Лепо сте рекли, овакви примери су управо конструкције. Када нека особа каже за себе да је родно флуидна, то не значи да осећај свог рода мења из сата у сат, већ да не жели да се изјашњава кроз бинарну поделу мушкарац/жена и да онда игра улогу коју му додељује неки дом инирајући систем вредности. Само навођење ванземаљца као родног идентитета управо показује како ми у нашем друштву често умемо да третирамо особе које нису по калупу као ванземаљце, као страно тело, као нешто што не припада не само нашем друштву него планети. Многи су већ схватили да за особу није битно да ли игра мушку или женску родну улогу. Ок је да мушкарац заплаче, Ок је за жену да вози камион. Неће се десити ништа страшно ни том мушкарцу, ни тој жени, а ни друштву.


Да ли ће женама на истој позицији бити иста плата као и мушкарцима на тојпозицији?

Циљ доношења Закона о родној равноправности јесте да се изједначи јаз у платама између жена и мушкараца у Србији. Многе државе у Европи, па и у ЕУ имају већи јаз у платама, али то не значи да ми не би требало да се потрудимо да будемо још бољи. Не постоји никакав разлог да жене буду мање плаћене од мушкараца за исте послове.


Да ли и на руководећим местима у организацијама мора да буде равноправан однос мушкараца и жена или је то ствар одлуке и питање способности?

Став да су жене мање способне, обучене и квалификоване од мушкараца довео је у пракси до тога да су оне значајно мање заступљене у управама предузећа, али и других тела. За то не постоји никакав разлог. Све статистике показују да се жене у Србији образују више него мушкарци данас, тако да је нетачно да оне нису способне и обучене. Баш супротно, због родно засноване дискриминације, мушкарци и јесу на неки начин опуштенији када је у питању образовање јер знају да и тако мање образовани лакше долазе до руководећих места.


Како вам звучи израз „дрвосечица”, „машиновођица”… Зашто жена може да буде домачица, а не може дипломаткиња? Зашто може „помоћница”, а не може „моћница”?

За језик важи да он одсликава односе у друштву. Но, како се односи мењају, тако се мења и језик, који је жив организам. Не бих ја априори одбацивао увођење родно осетљивог језика. Уосталом, вокатив мог имена је до пре само 30 година био Борису, као и Милош – Милошу, Урош -Урошу итд. Мислим да је код људи који пружају толики отпор увођењу родно сензитивног језика присутна неспремност заједну нову реалност у којој жене све више заузимају простор у јавном животу. Са тиме долазе и промене у језику у сваком случају.

Извор: Објектив