ДУЊА СИМОНОВИЋ БРАТИЋ, народна посланица Посланичке групе Социјалистичка партија Србије говорила је о Предлогу за промену Устава Републике Србије

Ми смо много дуже демократија него већина чланица ЕУ. Погледајте само наше славне уставе. Рецимо, Сретењски устав из 1835. године, који је био инспирисан француским револуционарним наслеђем и први пут увео поделу на извршну, законодавну и судску власт код нас.

              Уважена председавајућа, председнице Владе са министаркама и сарадником, поштоване колеге, промена Устава, највишег правног акта, симбола државности у јаком смислу те речи, јесте догађај од прворазредног значаја. Требало би да буде донесена у радости и весељу. Ипак, имамо нелагоду и атмосферу ишчекивања, хоћемо ли гласати за закон о промени Устава.

                Вечно је питање шта добијамо а шта губимо? Много година су наша руководства, од 2000. па наовамо, у својој одлуци да Европска унија нема алтернативу прешла сваку меру достојанства, како сопства тако и државе.

                Овај наш пут се одужио, што смо ближе, стално се дешавају неке невероватне пошасти, пандемија корона вируса, пре ње економска криза, па мигрантска, и све и даље трају.

                Од 2013. године, када смо добили статус државе придружене ЕУ, трају тзв. преговори и усклађивања нашег законодавства са законодавством ЕУ на која смо се обавезали. Овом приликом желим да честитам свим нашим дипломатским представницима који су скептичним и препуним предрасудама представницима одређених земаља, у односу снага велики над малим, успели много тога да преправе и побољшају у односу на првобитне нацрте који су стављени на сто.

                С друге стране, дошли смо до тренутка када ми као представници народа који су до сада имали једини прави пуни легитимитет у избору носилаца правосудних функција, имамо шансу да се определимо. На пример, за пет чланова Високог савета судства и четири члана Високог савета тужилаштва и већином од три петине гласова свих народних посланика бирамо врховног јавног тужиоца Србије и одлучујемо о престанку његове функције.

                У односу на оно раније, дошли смо до крњег легитимитета народних посланика, а све зарад круцијалне примедбе Венецијанске комисије да се смањи утицај политике на независност правосуђа. Не треба бити истренирани циник па рећи да нема независних и да ако има, то је сведено на прост број и у друштву има статус живе легенде онога који је увек другачији и диже глас, тј. онога чија жртва стоји на крсту за све нас који зависимо и бдимо над нашим малим судбинама.

                Зато одредба о независности и квалификација нашој Републици да је млада демократија делује, у најмању руку, непримерено. Јер, ако се брани правосуђе од утицаја политике, што се не брани од утицаја великих корпорација, амбасада, финансијских лобија, рецимо, страних банака?

                Када се ради о синтагми „млада демократија“, мора се рећи да смо ми много дуже демократија него већина чланица ЕУ. Под тим мислим на наше славне уставе. Рецимо, Сретењски устав из 1835. године, који је био инспирисан француским револуционарним наслеђем и први пут увео поделу на извршну, законодавну и судску власт код нас.

                Овде се рачуна да је демократија стигла годину дана после НАТО бомбардовања наше земље, где су је крваву, урушену и затровану закуцали на тарабу чувеним изборима из 2000. године. И овај светли Дом у ком смо ми данас био је жртва махнитог пировања.

                Многи наши критичари су сада искренији него тада, мало и разочарани што  уместо крви и осиромашеног уранијума нису потекли мед и млеко. Не смемо због свих наших жртава дозволити, а и због наше деце, да вештачки стид и срам који желе да нам усаде у свест, где од наших хероја и патриота праве злочинце, поверовати, јер мало је фалило да у томе и успеју.

                Зато се надам и верујем да ћемо успети из свих тих преговора, а тек нам следе они најтежи, бити на висини задатка који нам је дат, који у многоме нисмо бирали. Многи наши уставотворци нису данас међу нама. Пре свих, мислим на великог Ратка Марковића. Његов допринос теоријском и практичном смислу је немерљив и тек ће бити предмет озбиљног проучавања.

                Из Владиног предлога о промени Устава у области правосуђа можемо уочити потребу за релаксацијом подела на извршну, законодавну и судску власт, са превагом на судској.

                Отфрид Хефе, један од најчувенијих немачких професора филозофије и теоретичара државе и права, писао је о томе у свом делу „Правда“. Ову појаву назвао је „државом судија“ и извео историјско-правну анализу како је судска грана власти у почетку била најслабија карика, а да је сада заробила остале.

                Ми као народни посланици на неки  начин бивамо кастернирани. Одузима нам се нешто што сваки парламент баштини. Није примерено да сада баш томе толико и аплаудирамо, али шта је, ту је. Што би наш народ рекао, предали смо се без испаљеног метка. Зато у делу који нам свима следује апелујем да будемо што опрезнији и буднији на сваку сугестију или предложене искораке у односу на раније највише акте. У животу живимо ослањајући се на наду, а у политици на изоштрена чула и јасно исцртане црвене линије. На крају, ми ћемо живети наше и њихове законе. Импликације на наше правосуђе и, још важније, наше грађане свакако ће бити једна од тема којима ћемо се интензивно бавити.