Ђорђе Милићевић, председник посланичке групе Социјалистичка партија Србије (СПС) о Предлогу за промену Устава Републике Србије

Поштована премијерко Владе Републике Србије, поштоване министарке, представници Владе Републике Србије, поштовани представниче Владе Републике Србије, даме и господо народни посланици, на самом почетку сложићу се са вама, госпођо Брнабић, да је ово шира тема од самог правосуђа, оно о чему је говорио и колега Вујић у самом уводном делу свог излагања и да ово свакако јесте један од приоритета Владе Републике Србије и да је потребан што шири друштвени консензус. Тачно је да промене Устава иду у правцу европских интеграција, јер то јесу сугестије и смернице Европске комисије, да је рађен у договору са Венецијанском комисијом, али све што чинимо и радимо првенствено радимо због грађана Србије. 

Даме и господо народни посланици, поштовани грађани Србије, верујем да делите моје мишљење, да је за сваког народног посланика данас велика част да учествује у доношењу Устава или конкретно, ако говоримо о данашњој седници, о променама Устава Републике Србије. Овај сазив Народне скупштине има управо ту част да изнесе уставне промене којима треба да се унапреди једна од три независне гране власти. У питању је судска грана власти, а осим уставним променама треба да се допринесе још већем степену независности, а тиме  и одговорности правосудног система Србије.

Предложене промене Устава резултата су вишегодишње темељне анализе садржаја уставних одредби које се односе управо на судску грану власти. Оваква анализа из стања у правосуђу и правног оквира уследила је након више препорука како што сам рекао ЕУ, имајући у виду да се Србија определила за европски пут и тиме прихватила обавезе усклађивања свог законодавства за правним тековинама ЕУ.

У том смислу чин промене Устава Републике Србије у делу који се односи на судску власт представља највиши ниво реформе правосудног система. Овај чин има велику политичку снагу и значаја, пре свега због чињенице да управо судска грана власти, као један од три независне гране власти, штити и чува правни поредак и правну државу. 

Прилика је данас да подсетимо и на значај Устава као највишег правног и конститутивног акта једне државе, али и на историју уставности. Дакле, Устав је правни темељ сваке државе. Уставном је најкраће речено, уређује се државно уређење, политички систем, друштвено-економски односи, као слободе, права и дужности грађана у држави. Све суверене државе света имају своје уставе, осим, чини ми се, занимљив је изузетак, Велика Британија, која нема устав.

Ако посматрамо ново доба, онда се најстаријим уставом сматра Устав САД из 1787. године, а првим модерним Уставом Србије сматра се Сретењски устав из 1835. године, о којем је мало час говорио колега Балинт Пастор. Али, није Сретењским уставом почела историја Србије. 

Првим српским Уставом сматра се Законоправило или Номоканон Светог Савета, написан 1219. године, дакле, пре више од 800 година. Свети Сава је Законоправило написао објединивши и грађанско и црквено право, како би се правно уредила тадашња млада српска краљевина и самостална српска православна црква, а то су била два стуба тадашње државе. Дакле, можемо слободно рећи да је Србија још у 13. веку била уставоправно уређена земља. 

Другим Уставом српске државе сматра се Законик цара Душана или Душанов законик из 1349. и 1354. године, који је фактички заменио Законоправило Светог Саве. Управо је Душановим закоником први пут регулисана самосталност судске власти, што је и до данас остало као незаобилазно уставно правило.

Законоправило и Душанов законик имају огроман значај за државност Србије, а баштинимо их с поносом и као историјско сведочанство о вековима старој уставности Србије. 

Модерна Србија сврстава се у ред држава које су међу првима у свету донеле Устав, а то је био Сретењски устав, трећи по реду српски Устав, али први у новијој српској историји, тако да се данас Сретење, дан доношења овог устава управо обележава као празник наше државности.

Када је у питању историја 20. века, Србија је после распада СФРЈ донела свој Устав 1990. године. Овим уставом је уведено вишестраначје, односно парламентарна демократија. Власт се бирала на слободним, непосредним, тајним изборима. Управо се ове године навршавају три деценије вишестраначја у Србији, јер је прва вишестраначка Скупштина Републике Србије конституисана 11. јануара 1991. године.

Устав који је уследио 2006. године био је последица, као што је о томе већ било речи, конституисања Републике Србије као самосталне и суверене државе након распада Државне заједнице Србије и Црне Горе, изласком Црне Горе из ове заједнице. То је Устав о чијим променама данас, после готово 15 година његове примене, говоримо.

Од доношења важећег Устава Републике Србије доста се тога променило и догодило на спољнополитичком и унутрашњем плану. 

Суштинска промена је управо чињеница да се Србија определила да крене путем евроинтеграција, а тај европски пут предвиђа и испуњавање одређених обавеза које проистичу из два кључна документа. 

Први документ је Споразум о стабилизацији и придруживању, а други је Преговарачки оквир ЕУ за Републику Србију.

У контексту теме о којој данас говоримо, истакао бих да се тачка 14. Преговарачког оквира односи на обавезу Републике Србије да настави са процесом усклађивања свог законодавства са правним тековинама ЕУ и на обавезу да обезбеди потпуно спровођење кључних реформи, нарочито у области владавине права, укључујући ту и суштинску реформу правосуђа. 

На правосуђе се односи Преговарачко поглавље 23 – Правосуђе и основна права, а у монаторинг извештајима Европске комисије више пута је указано на неопходност даљег јачања правосудног система, његове ефикасности, а пре свега независности као основних предуслова за имплементацију правних тековина ЕУ.

Из ове чињенице проистекле су и конкретне примедбе Венецијанске комисије на уставне одредбе које се односе на правосуђе, а самим тим и потребе да се изврше промене Устава Републике Србије из 2006. године.

У сусрет препознатим потребама даљим реформама у правосуђу ради његовог оснаживања, Србија је донела најпре Националну стратегију за период од 2013. до 2018. године, а потом и за период од 2025. године, којима је утврђено пет основних начела реформе правосуђа, а то су независност, непристрасност, стручност, одговорност и ефикасност правосуђа, а као циљ Стратегије поставља се и припремање и оспособљавање правосудног система за нове изазове, у складу са европским стандардима.

Увек треба нагласити чињеницу да није једини мотив да приступи дубиозним реформама правосудног система само наш европски пут и захтев ЕУ, већ и наш стратешки циљ, да Србија буде уређена, правна држава, у којој су уставност и законитост једини господари.

Знамо да уређену државу чува закон а правду чува суд. Рад правосудних органа огледало је државе и гарант постојања уређеног правног поретка, гарант једнакости свих пред судом, гарант достижности пре свега правде.

Зато правосуђе односно судска грана власти и јесте и мора бити независна, без икаквих спољних и политичких утицаја, а носиоци правосудних функција морају бити стручни, достојни, морални и пре свега одговорни. Из независности судства управо проистиче и већа одговорност за обављање часне судијске и тужилачке функције. 

О улози и значају правосуђа за државу и грађане говорили смо много пута до сада у овом дому, а Србија сваким даном показује да не може бити недодирљивих нити заштићених, а сви морају да стану пред лице правде. Кад год, ко год да је починилац кривичног дела, мора бити санкционисан. Такав однос правосуђа према извршиоцима кривичних дела враћа веру у суд, враћа веру у државу пре свега, која безусловно мора да почива на праву и мора да почива на правди.

Ради јавности хтео бих још једном посебно да скренем пажњу, а председник Народне скупштине у својим наступима увек то јасно наглашава, да се предлог за промене Устава које је Влада као овлашћени предлагач доставила Народној скупштини односи искључиво и једино на одредбе Устава које се тичу правосуђа. Нема никаквих других промена, нема промена које се тичу преамбуле Устава, којим је дефинисано да је КиМ интегрални део Републике Србије. Дакле, нема никаквих других промена. 

Да се не би шириле неистине и дезинформације у јавности, ово је потребно и данас нагласити. 

На жалост, дезинформацијама а тиме и узнемиравању јавности доприносе и неке тзв. опозиционе приче, рекао бих са једним мотивом, а то је компромитовање уставних промена, а тиме и Народне скупштине Републике Србије, као уставотворног органа, као што се говори о уставним променама, којих уствари уопште нема и нису тема уопште данашње расправе.

Оваква манипулација неистинама у сврху је урушавања институција, али и покушаја да се власт представи као неко ко ће уставним променама продати КиМ.

Иако, је председник много пута до сада, па и током јучерашњег дана, и претходних дана потпуно јасно и потпуно прецизно рекао, нећемо прихватити једнострану проглашено независност КиМ, а спремни смо на дијалог, желимо да кроз дијалог дођемо до компромисног и правичног решења које ће бити прихватљиво за обе стране, поштујемо Бриселски споразум, поштујемо Вашингтонски споразум, не инсистирамо апсолутно ни на чему, Србија је испоштовала све оно што је дефинисано и Бриселским и Вашингтонским споразумом.

Али, оно што очекујемо јесте да друга страна испоштује своје обавезе, пре свега када је реч о несталим лицима, и пре свега када је реч о формирању заједнице српских општина.

Дакле, све оно што смо могли чути, о томе да данас говоримо о промени преамбуле је ноторна неистина, а никада ми није било јасно зашто неко чак  и на овај начин има потребу да опонира својој држави.

На жалост, то није новина, нити је први пут у нашој политичкој пракси да се не види интерес државе од персоналних и парцијалних интереса неких политичких актера, полазећи вероватно од оне тезе – што горе по Србију, то боље по нас. Такве квази политичаре ми из посланичке групе СПС, апсолутно никада нисмо разумели, квази политичаре којима држава није на првом месту. 

Пред нама је данас конкретан Предлог Владе Републике Србије за промену Устава. Зарад јавности поновио бих и нагласио да садржај овог Предлога није непознат јавности, јер се о њему транспарентно говори већ дуже време. До сада на тему уставних промена организовано је више јавних слушања у Народној скупштини уз учешће стручне научне заједнице, уз учешће невладиног сектора и из изузетно ангажован однос председника Народне скупштине Републике Србије, господина Дачића. 

Предлог Владе односи се, дакле, на промену неколико уставних одредби. То су члан 4. Устава који се односи на поделу власти, затим чланови од 142. до 165. који се односе на судове и јавна тужилаштва. Последично овим променама предлажу и се промене одредаба члана 99. Устава Републике Србије, надлежност Народне скупштине, члана 105. Устава Републике Србије, начин одлучивања у Народној скупштини, као и одредбе члана 172. Устава Републике Србије, избор и именовање судија Уставног суда. 

Дакле, то је оно о чему ми данас говоримо, заправо зашто покрећемо иницијативу, а конкретно о амандманима ћемо говорити на наредној седници Народне скупштине Републике Србије. Након тога, наравно, следи референдум, где ће грађани рећи шта мисле о променама Устава. 

Дакле, предлог одредаба које се мењају сасвим је јасно да се односе искључиво и само на судску грану власти. Влада је уз Предлог за промену Устава дала и обимно образложење за сваку од ових измена. Суштина је у повећању независности правосуђа кроз промену начина, пре свега, избора носилаца правосудних функција. Овим Предлогом се редукује изборна функција Народне скупштине, односно избор судија измешта из парламента, што је још од Усвајања устава била примедба Венецијанске комисије која је исказала забринутост због претеране улоге парламента приликом именовања носилаца правосудних функција.

Оно што је у контексту предложених промена Устава важно јесте позитиван став Венецијанске комисије на садржај промена, што говори о правом смеру усклађивања нашег Устава са комунитарним правом, тј. са правним тековинама ЕУ. 

Нећу се ја бавити појединачним предлозима, о томе ћемо говорити, наравно, када дође време за то, када буду познати и амандмани. Данас говоримо о иницијативи коју покрећемо, конкретно када је реч о промени Устава, а тиче се, понављам још једном, да би ојачали и унапредили, оснажили независност српског правосуђа и ефикасност правосудног система у Србији, а о амандманима ћемо говорити, понављам, када за то дође време. 

Оно што желим да нагласим јесте да је потребно да данас као парламент покажемо снагу двотрећинске већине и ја се надам далеко више од двотрећинске већине која нам је потребна како бисмо наставили даље активности на уставним променама. Резултат рада парламента као уставотворног органа треба да буде уставни референдум и усвајање аката о променама Устава Републике Србије. 

Наравно да ће посланичка група СПС у дану за гласање подржати овај предлог.