ДУЊА СИМОНОВИЋ БРАТИЋ народна посланица Социјалистичке партије Србије (СПС) на седници Народне скупштине говорила је о Изменама и допунама Закона о високом образовању и о Нацрту закона о студентском организовању

Ми смо световна држава, али исто тако морамо бити свесни да је наша црква у доба ропства нашег народа, под разним туђинима, чувала сећање на то ко смо и одакле смо и што је још важније куда ћемо

            Поштовани председавајући, поштовани министре са сарадницима, уважене колеге, тема данашње седнице јесу два закона која су врло битна за нашу државу и друштво. Наиме, Предлог закона о изменама и допунама Закона о високом образовању и Нацрт закона о студентском организовању.

            Пре расправе на ове теме, желим свим просветним радницима да честитам на успешно завршеној школској 2020/2021. години, коју су обавили у изванредно тешким околностима, а у јеку пандемије вируса Ковид-19. Увођење он-лајн наставе, ванредни напори свих учитељица и учитеља, професорки и професора, као и целокупних школских и факултетских управа и самог Министарства, које је све координирало и пратило, заиста заслужују велико хвала, како нас родитеља, тако и свих чланова друштва.

            Поред здравствених радника који су поднели највећи терет и жртву у борби против вируса, која и даље нажалост траје, просветни радници су такође били на првој линији борбе, чувајући и образујући нашу децу, нашу будућност.

            Што се тиче данашње теме, прво ћу се осврнути на предложени Нацрт закона о студентском организовању. Ми који смо студирали по оном старом програму, мислим на просветну еру пре болоњског система, и ми који смо водили студентске организације за време основних студија можемо скромно приметити, сећајући се свих проблема са којима смо се ми суочавали, да овај нацрт закона о студентском организовању једна заиста лепа вест за нашу омладину.

            Закон из 2005. и 2017. године о студентском организовању, рођењу студентског парламента и организација осталих активности довели су до примене у пракси која је показала одређене мањкавости и тако је заједничким радом и ресавском школом успешно изведен овај нацрт. Када кажем ресавска школа, мислим на закон који постоји у већини суседних земаља, а што је у симбиотској вези са усклађивањем нашег законодавства са европским законодавством. Свфе заједно, студенти у великом делу могу да рачунају на студентска представничка тела, а то су студентске конференције и студентски парламент.

            Надлежност студентских конференција је велика. Постоји пет тачака које ближе одређују надлежност студентских конференција, као и 14 тачака које ближе одређују права и надлежности студентског парламента. Намерно нећу сваку тачку образлагати, будући да ће моје колеге о томе подробније одговорити, али желим да истакнем да ће као круна целокупног рада и организовању студената бити могућност организовања националног савеза студентских организација.

            Оно што бих могла да препоручим, јесте да студенти правних факултета направе један приручник, јер заиста све ове новине изискују темељно упознавање, како са правима, тако и обавезама, поготово што се у сав тај рад укључује могућност коришћења знатних финансијских средстава којима ће се располагати. Наравно, то подразумева и велику одговорност самих студената.

            Пошто на младима свет заиста остаје, како ја спадам у оне који не цитирају великог Херодота у делу о генерацијском слабљењу потомства, верујем да ће се студенти снаћи и из свих ових могућности изабрати најбоље опције за интелектуални раст и развој.

            Досадашњем разумевању универзитета, као институције која васпитава и образује, до сада можемо додати да она, не само да апелује на слободу мишљења и академско деловање, већ суштински обавезује, што ће у пракси значити да нема више оправдања за интелектуалну и другу лењост.

            Чувени немачки филозоф Фихте је у свом дедуктивном плану, фактички оснивачком акту Берлинског универзитета, написао да је универзитет установа чија је сврха образовање људског разума, као моћи слободе, и онога јединог чиме људски род испуњава своја одређења. У складу са новим моћима које добија, универзитет постаје живи организам, а на студентима је сада моћ да га претворе у што сложенији.

            Што се тиче закона о изменама и допунама Закона о високом образовању, он је произвео много више коментара у јавности, делом стручне, али више у политикантској. Наиме, уз успостављање одговарајућег правног оквира да Национално акредитационо тело у потпуности испуни европске стандарде и смернице за осигурање квалитета у високом образовању и поново стекне статус пуноправне чланице у оквиру Европске асоцијације за обезбеђење квалитета у високом образовању, предложене су знатне допуне везане за Национални савет за високо образовање.

            Ја бих сада пажњу усмерила на предвиђени члан 21. Тим чланом допуњава се постојећи члан 97. новим ставом, тако даје високошколска установа, која остварује академске студијске програме у области теологије, једна од традиционалних цркава и верских заједница, овлашћена да општим актом пропише, поред општих услова за упис кандидата на основне, мастер и докторске студије, сагласност надлежног органа, цркве или верске заједнице, имајући у виду особености везане за сврху и природу теолошког образовања. Овде се мисли на институт благослова који је својствен СПЦ, а односи се на Православни богословски факултет, тј. на благослов Светог архијерејског синода у избору за нове полазнике у области вере и учења својственог исповедању православне вере.

            Не желим да сводим причу на појединачне примере наставног кадра на Богословији, што је у задње време пропраћено у јавности, јер свођење на један или два примера и тумачења од стране лаика шта се тамо дешава доводи до другог питања – како су ти професори уопште бирани до сада за та звања и места? Наравно да су бирани уз благослов и тада се нису бунили, пошто су га добили. Није ли, такође, и тада важило оно што се сада само формално уводи, да не буде забуне, да сама црква овде одлучује о својој ствари, а то је да бира ко ће да подучавати нове вероучитеље, теологије и остале верујуће о православној вери?

            Бити скептик у сфери хришћанске догме производи за последицу да упишете, рецимо, Филозофски факултет, поготово смер филозофију, као што сам, рецимо, ја учинили. Пошто сам, као што рекох малопре, из просветне ере пре Болоње, желим са вама да поделим своје искуство. Наиме, 2001. до 2003. године чувени професор са Богословије дошао је на филозофију и држао је предавање о средњовековној филозофији нововековне. Стварно је било надреално слушати професора који је био у комплетној свештеничкој одори на предавањима излагање о Декартовом креду  „дубито ерго когито, когито ерго сум“. Сумњам дакле мислим, дакле постојим. Да није било стварно звучало би као добра шала у миленијумској расправи теолога и филозофа о власништву над људским душама. Не сећам се да су тада моји професори, како филозофије, тако ни социологије, који се данас чују, протествовали због те необичности.

            Да закључим, наше православље је дубоко укорењено у нашу државност. Као што знамо, ми смо световна држава, али исто тако морамо бити свесни да је наша црква у доба ропства нашег народа, под разним туђинима, чувала сећање на то ко смо и одакле смо и што је још важније куда ћемо. Иако је на први поглед затворена тврђава са компликованим правилима, она је тражила својом мудрошћу нове путеве у освајању слободе.

            Ко помисли то да негира, комплетни је идиот, у грчком смислу те речи. Време се у православљу другачије рачуна и ту не мислим само на календар. Сваки догађај посматра се са аспекта вечности и један век може бити трен у искреној молитви или покајању. Најпозванији заштитник Косовског завета јесте Православна црква, а гле чуда на тему Косова и Метохије никада нам није била потребнија саборност. Зато су и ове повике на благослов бесмислене, јер ако ћемо поштено, ко заиста може да се бави вером, да са њом и у њој живи, да је подучава и шири, ако не неко ко је од таквог једног оног првог међу једнакима и добио благослов.

            Ми, посланици, не можемо да дамо благослов, али зато можемо да гласамо за овај закон, што ћемо и учинити. Захваљујем.

Извор: Парламент