Најновије

Интервју Ивице Дачића за Дојче веле: За мене је компромис у дијалогу реално стање на терену Вести

Србија инсистира на компромису у дијалогу с Косовом. На питање шта би био компромис, председник Скупштине Србије Ивица Дачић у интервјуу који је за ДВ дао у Берлину, каже: „Компромис је за мене реално стање на терену.

ДВ: Наш гост је рођен у Призрену. Студирао је новинарство, био је најбољи студент Факултета политичких наука у Београду, и припадао је најбољој генерацији ФПН-а, у којој сам био и ја. 1990. године прешао је у политику. Био је портпарол Социјалистичке партије Србије (СПС), потом министар унутрашњих, па министар спољних послова. Био је потпредседник Владе, био је премијер, а сада је председник Скупштине Србије. Чега бисте се одрекли?

Па не бих ничега, што бих се одрицао? Такав је био животни пут. Ми смо студирали у време када се распадао једнопартијски систем и када се распадала Југославија…

А да ли се кајете што сте отишли у партију председника Милошевића или је то за вас постало потпуно нормално, саставни део живота?

Па слушајте, ми смо, као што знате из оног времена, једноставно, Савез комуниста се претворио у СПС…

И када сте ви изашли за говорницом и рекли: Добро јутро социјалисти…

Да …

Добро, сада смо у Берлину где сте разговарали са председником Бундестага Волфгангом Шојблеом. Како оцењујете односе између Србије и Немачке – како економске, тако и дипломатске и политичке односе?

Немачка је постала први спољнотрговински партнер Србије и могу да кажем да су се перцепција Немачке и наши билатерални односи веома и значајно променили у последњих десетак година. А то је пре свега резултат побољшаног односа између људи који воде две државе, стварањем међуљудских комуникација и једног личног односа који је наравно помогао да се у први план ставе неке позитивне теме, а не само неке негативне теме у нашим односима.

Тако да данас могу са задовољством да кажем да је Немачка број један у економији кад је реч о односима. Ми имамо 5,3 милијарди евра спољнотрговинску размену прошле године. Исто тако, они су велики донатори и спадају међу највеће инвеститоре. Има 400 компанија које запошљавају више од 70.000 људи који раде у Србији, а нама је циљ да то дође до 100.000. И, што је такође добро, већина тих компанија се позитивно изражава о условима за рад у Србији. Тако да је то доста добро.

Политички гледано, мислим да смо ми свесни тога да је Немачка земља број један, без обзира на то што Срби углавном из својих историјских разлога можда више симпатишу Француску. Али сигурно да је економска и политичка моћ у овом тренутку чак више у Берлину него у Паризу.

Ви сте у Берлину имали састанак и са Шојблеом, знам да председник Александар Вучић има сталне контакте с канцеларком Ангелом Меркел, али постоји једно питање где се Србија и Немачка разликују суштински, а то је питање Косова, односно признавање Републике Косово. Ви не признајете, а Немачка признаје. Немачка је чак једна од оних земаља која инсистира на нормализацији односа између Косова и Србије. Да ли вам то много смета у развоју односа или је то питање које сте оставили по страни?

Ми се нисмо (током разговора у Берлину) много бавили тим питањем. Ми знамо у чему се разликујемо, наравно, знамо и шта они мисле, на који начин би требало ићи даље, односно да Србија треба да призна независност Косова. Ми са друге стране јесмо за политичка решења, за компромис, али нисмо за то о чему смо сада причали. То није компромис, то је захтев приштинске стране. У том смислу, нисмо улазили ми сада с њима у ту тему, да не везујемо то сада за Немачку. Ми смо се пре свега бавили питањем наше међусобне сарадње (Србије и Немачке), билатералних односа.

Питали су ме овде и о неким другим темама, на пример шта мислим о Северној Македонији и о Албанији, у смислу зашто нису добиле зелено светло (за почетак преговора са ЕУ). Њих интересује цео регион. Али, могу да приметим да они мисле да би процес проширења требало да се убрза. А није то баш мишљење свих. Чак ми је Шојбле рекао на састанку да је он лично разговарао с председником француског парламента пре неколико година о томе да они (Француска) прихвате да се дâ зелено светло за западни Балкан, пошто се Француска баш и није истицала у томе.

Ивица Дачић и Волфганг Шојбле у Берлину 25.јун 2021.

Ипак, питање свих питања, јесте да се убрзавање пута Србије ка ЕУ условљава признавањем Косова, односно нормализацијом односа са Косовом. Ви стално говорите о неком компромису. Шта је тај компромис?

Слушајте, компромис би подразумевао нешто што је у интересу обе стране. Да ли је он могућ, ја то не знам.

Шта је то? Ви стално говорите компромис, ја не разумем шта је то за Вас компромис.

Па, слушајте, а зашто би Србија морала да предлаже компромис? Разумете?

А ко треба да предложи?

Ми имамо једну ситуацију која је и даље отворена. А то значи да је нерешено питање статуса Косова, без обзира што Косово мисли да је то питање решено, а оно није решено све док не буду примљени у Уједињене нације. С друге стране, ситуација на терену – то је оно што Американци често воле да кажу – је таква да, без обзира на то што ће 99 одсто грађана Србије да каже да је Косово део Србије, Србија нема пуни суверенитет у Приштини. Али исто тако ни Приштина нема пуни суверенитет на северу Косова.

То је ситуација на терену. Да ли та ситуација на терену може да се измени осим ратом? Да ли може да се измени на пример компромисом? Може. Боље компромисом. Дакле, за мене је компромис реално стање на терену.

И шта то сада значи? Да ли ви заправо тендирате ка подели или размени територија?

А што ме сад то питате, као да не знате шта сам причао још пре десет година?

Знам ја шта сте ви причали, али и Ви имате право да промените став…

Што да променим став?! Па ако га ви нисте променили, нисам ни ја.

Ја сам новинар, ја не мењам мишљења.

Добро, добро…

Дакле, шта мислите о подели територије Косова?

Па не мислим ништа, ја само хоћу да кажем да би то све требало да буде део договора. Знате, ми сада долазимо у ситуацију да, ко год сад говори о томе, мисли на ситуацију да Србија треба да призна Косово. Хеј, немојмо да полазимо од тога. Имамо ли ми ситуацију да неко предложи неко решење које би представљало компромис и српских и албанских интереса? За сада нико не жели да се тиме бави, нико не жели да преузме одговорност. А што се тиче нормализације односа, пошто сам ја учествовао у томе 2012. – 2013, кад је то било…

Октобар 2012…

Да. Тада је ушло у папире ЕУ и оно што је измислио Штефан Филе, који је тада био комесар за проширење. Он је измислио тај израз, како је то речено, да је потребан „правно обавезујући споразум о нормализацији односа“. И ја се сећам да сам га тад питао: Шта ти то значи?

То значи ваљда признавање обеју држава међусобно?

Не значи то. Не, па где пише да то значи? То има много широко значење. Тада ми је Филе рекао да је то је толико широка формулација, да свако може да је тумачи на свој начин и како му одговара. И сад кад неко говори о том споразуму, каже да тај споразум треба да подразумева међусобно признање. Прво, шта то значи „међусобно признање“? Па чекај, зар ви стварно мислите да Србији треба признање Косова? Да је Србији потребно да Косово призна Србију? То је смешно.

Ивица Дачић и Штефан Филе 2012. у Бриселу

Добро, хоће ли Србија признати Косово у једном тренутку?

Никакво једнострано решење ми нећемо признати. Само да се разговара и да се дијалог настави. Ја још једном понављам: за мене је прихватљиво све што би могло да се подведе под неки компромис који обухвата део и једних и других интереса. Али, ме Ви сада питате о нечему у чему ја не учествујем.

Ви сте председник парламента, ви учествујете у свему.

Али то што ја мислим не мора да буде важно.

Ви сте били на челу делегације која је кренула с тим разговорима о Косову 2012. године. Ви сте тада били премијер. Али да пређемо на нешто друго: од почетка дијалога, господине Дачићу, стално се помиње једно питање, а то су нестала лица. Зашто их нисте пронашли до сада?

А чек’ само да вам кажем ово, кад сте ме већ питали за тај диајалог. Ја сам се тад са (Хашимом) Тачијем срео, први пут. Ми смо потписали Бриселски споразум, а ево (Аљбин) Курти сада каже да то не важи. Он каже да ниједна влада пре њега није била права влада. Значи постоји време пре Куртија и после Куртија.

Курти је рекао да ће он да сагледа све што је потписано до сада и да ће потом одлучити да ли да се настави са тим дијалогом или не…

Значи, овде сам чуо, у Берлину, да су разочарани његовим ставом.

Али, идемо даље… Што се тиче несталих лица: апсолутно се слажем да нестала лица треба да имају приоритет. Али, то није сад само питање несталих Албанаца…

Нормално да није, јер се ту ради о несталима из БиХ, из Хрватске, са Косова…

Питање је и за нестале Србе на Косову…

Наравно. Зашто није решено то питање до сада, па ви сте били и премијер и министар унутрашњих послова, били сте у дијалогу. Зашто нисте инсистирали да се то питање одвоји и да се реши то као цивилизацијско питање?

Апсолутно. Ја мислим да то питање треба да се реши, али не знам како ви мислите да политичари треба о томе да имају одговорност зато што не постоји ништа у Србији што је било, а да ја знам, да је неком нешто забрањено или наређено да нешто не ради. Исто тако знам да има примедаба и из других средина, али исто тако и ми имамо примедбе на Приштину и на неке друге. Ми смо им дали списак где треба да се тражи, али они то неће да раде.

Значи за то питање се слажем. То питање је покренуто пре неколико година, биле су доношене и одређене резолуције тим поводом, да то треба да буде ван политичких питања и да је једна од тема којој би свакако требало посветити пажњу јесте судбина несталих лица.

Несталих лица са Косва има још око 1.650. Од тога преко 1.200 су Албанци, и око 420 Срби који нису пронађени. Њихове породице још увек вапе за било каквом информацијом да нађу своје, а неко у политици, или ван политике, крије податке о томе где су та лица. Искрено речено, људи то не могу да разумеју.

Ја не знам сада тачне податке колико има којих лица, али још једном понављам: Србија ће учинити све. Могу да се јаве. Свако ко мисли да Србија у томе има одређне нечасне намере, увек може да интервенише. Сигуран сам да Србија нема шта да крије. Ако смо ми открили тела у Батајници поред Београда, какав је онда наш интерес да се остале ствари замагљују? Али исто тако имате ситуацију, колико знам, да је сада предложено да се ради на пет локација на Косову, где се сумња да има масовних гробница, али то није прихваћено.

Надам се да ће обе стране прихватити све захтеве везане за нестала лица и да се сви бити пронађени. Али да пређемо на следеће питање, а то је питање ратних злочина. Како гледате на подизање оптужница и на процес против Тачија, Весељија, Сељимија и Краснићија у Хагу?

Ја стварно то не знам. Не знам ни како бих се уопште мешао у све те ствари. Ја мислим да је то велика последица става Хашког трибунала генерално, јер није процесуирао злочине против Срба. И који се није тиме бавио на озбиљан начин. Јер се десило да се, на пример, у жалбеном поступку ослободи Орић, ослободе хрватски генерали, или Харадинај, где је постало на крају јасно да нема више живих сведока.

Онда се поставило питање извештаја посланика у Парламентарној скупштини Савета Европе Дика Мартија. И онда је Савет безбедности донео такву одлуку о формирању тог Већа. Што се нас из Србије тиче, ми смо мислили да је боље да се све то процесуирало за време док је постојао Хашки трибунал. Ја само могу да кажем да свако ко је одговоран, треба да одговара.

Господине Дачићу, пошто сте поменули Мартијев извештај, да вам кажем само да у оптужници против ове четворице које сам поменуо, нема ниједне речи о вађењу и продаји органа српских жртава…

А требало би да има.

Ви имате податак о томе?

Немам ја, има Дик Марти.

Очигледно тужилаштво те податке није нашло.

Ви сте недавно у једном интервјуу рекли да су пренадувани и бројеви о силовању на Косову. Откуд то знате?

Слушајте, ја нисам то рекао са аспекта мог личног уверења, него ја причам о подацима које смо ми добили од косовских власти. Значи из Приштине. Да се пријавило толико и толико људи на јавни позив да се јаве жртве силовања, схватате? Значи ту сада имате приче политичког карактера, типа „ја мислим да је толико људи силовано“. Ако је само једна особа силована, то је злочин. Али није исто ако се пријавило 500 или 600 или хиљади људи, или 20.000 људи. То је велика разлика.

Према тврдњама косовске стране, има података…

Слушајте, ми уопште немамо никакав проблем… Не да немамо проблем, него не постоји никакав проблем у процесуирању ратних злочина које су Срби починили. Овде је реч о другој ствари. Да ли је могуће да ниједан злочин против Срба није процесуиран?

Па није то тачно. На Косову је подигнуто на десетине оптужница за злочине против Срба и осталих. Дакле процесуирања је било, али имате право кад кажете да је мало људи осуђено.

Па ја о томе и причам. Па чекајте да вам кажем, шта то има везе ако је неко подигао оптужницу или није, када нико није осуђен.

Оптужница је било и у Хашком суду…

Нико није осуђен. Значи то је оно што изазива мишљење да то у ствари није објективно.

Господине Дачићу, када смо код одговорности за злочине: да ли осећате личну одговорност за све оно што се догодило деведесетих година? Ви сте били портпарол СПС-а. А господин Вучић је био министар информисања… Да ли ви осећате неку личну одговорност за све што се тада догодило?

Па слушајте, кад је не осећају они који су били у ОВК, што бих ја осећао? Ја сам био политичар, исто као и Вучић. Ја нисам био на фронту. Разумете? Значи, са друге стране, ништа лоше нисам урадио, нити сам било коме нешто лоше нанео. Постоје различите оцене, а оцене о мом раду могу да буду политичке и оне се добијају на изборима. Ми смо изгубили на изборима 2000. године.

Али врло брзо сте се некако и вратили на власт.

Показало се да су погрешили.

Добро, кажите ми шта мислите о најави тужбе за геноцид господина Куртија, кога сте малопре поменули?

Мислим да је то, као прво, правно немогуће. Косово се не може појавити као носилац тужбе зато што није међународно призната држава. Нити је у то време било међународно призната држава. Али, мислим да уопште покретање таквих идеја, не знам чему све то може да води, јер свако свакога овде може да тужи за свашта.

Добро, имате право. Али, постоји једно питање које је рецимо покренуто у парламенту Црне Горе: осуђен је геноцид у Сребреници. Ви сте председник парламента, хоћете ли да покренете то питање у Скупштини Србије?

Србија је донела своју резолуцију о томе још 2010. године, нема потребе да доноси било шта ново. Резолуција која је тада донета је усаглашена – ја нисам у томе учествовао, у томе је учествовала Демократска странка – усаглашена са Турском и Босном и Херцеговином око употребе термина – да се не употребљава термин „геноцид“. Зашто бисмо сада ми то мењали, не разумем.

Шта ви мислите о томе?

Уопште не улазим у то шта ја мислим, ја само причам да је то питање за Скупштину Србије решено. Терате ме сада да се враћам на неке ствари. Ако сада Хрватска каже да Србија мора донесе резолуцију о геноциду да би ушла у ЕУ, а зар не би Хрватска требало да донесе резолуцију о геноциду у Јасеновцу? А да ли то што је тај геноцид почињен пре него што је то уведено у правну терминологију као кривично дело, али је суштина геноцида почињена. Као што сам рекао, сваки живот је важан. Али, и бројке су важне.

Преко осам хиљада људи је убијено у Сребреници за два-три дана.

Јесте, али знате ли колико је убијено на другим местима? Јел знате колико је убијено хиљада људи, „у истом дану, чета ђака“…

У Крагујевцу…

…и то није геноцид, јел тако? Ја вам само говорим да смо ми свој посао обавили.

У сваком случају, као председник парламента Србије, ви мислите да је то питање завршено?

То питање је завршено и затворено, а све остало су политичке манипулације на ту тему.

Када говоримо о БиХ, увек се поставља питање односа Србије и Републике Српске, што се опет често доводи и у контекст дешавања на Косову. Мислите ли да ту може да се повуче нека паралела?

А што не би могло? А што ви Албанци мислите да имате више права да правите своје државе, него Срби на територији других држава?

Ја сам новинар Дојче велеа…

Па нема везе, пошто се ми познајемо, ја уопште не видим ништа злонамерно, само кажем да је то немогуће правно одбранити. Зашто је немогуће? Зато што је Бадинтерова комисија рекла да се Југославија има распасти по републичким границама. Ако сте имали један изузетак, како ви сад можете да кажете да нема право нико други? То је измишљено да је Косово случај суи генерис, да би га лакше прогутали сви други. И они сви мисле, па то се односи само тамо на неко Косово, не односи се на моју земљу. И тако сада Бошњаци у Сарајеву кажу да Косово слободно може да буде независно. А кад му кажеш: ’Зашто Бањалука не би била независна’, он каже: ’А, није то исто’. А по чему није исто?

Ви дакле мислите да постоје паралеле, да оне могу да се повуку?

Не да постоје паралеле, то је живот. Ако неко каже: Ситуација на терену је била таква да је Косово прогласило независност и да Запад то мора да прихвати, не видим зашто би неко оспоравао било какву идеју која би ишла ка неким другим случајевима у свету. Али ми се за то не залажемо. Ми то не подстичемо. Само не треба да сада у Сарајеву дођу Бошњаци и кажу: ’Е, сада када муслимани буду више од 51 одсто, е онда ћемо ми да укинемо РС и онда ће то да буде унитарна држава’.

Босна и Херцеговина је призната по Дејтону као држава која је састављена од два ентитета.

Тако је, али они хоће то да промене. Хоће да промене и стално траже унитаризацију БиХ – укидање ентитета, укидање равноправности народа и све остало.

Добро, шта мислите о идеји да се редефинишу границе на Балкану?

Нисам ја отворио ту идеју.

Нисте ви отворили, али имате ли неко мишљење?

Ја нисам за то био, али кад је Косово прогласило независност, оно је редефинисало границе на Балкану. То је истина и историјска чињеница. И сад ви не можете да кажете: ’Е, сада…’ То је као кад се деца играју и он ти узме нешто и каже: ’Е од сад више нема померања’. Не, то не постоји. Ми не инсистирамо на томе, али немојте сада да будете толико лицемерни да кажете: ’Е, сад више нема померања граница’. Сад кад сте померили нашу границу. Па што то не рекосте пре него што сте померили нашу границу? Што неко није рекао: ’Нема померања граница Србије?’ Али ја не инсистирам на томе, нити ми уопште причамо на такав начин. Ми говоримо о договору. Ми говоримо о миру. Говоримо о политичком решењу. Тога ће бити, ако има договора. Ако нема договора, неће бити.

Када смо код мира и политичког договора, како ви заиста видите односе између БиХ и Србије, Косова, Северне Македоније и ових земаља региона? Да ли је уопште икакав договор могућ, без заједничког приступања ЕУ?

Генерално ми јесмо за то да се свима отвори европска перспектива. Мислим да би то било добро. А да ли ће то бити? Ево, људи из Приштине могу сами себе да питају: Како то да они сада фаворизују независност Косова, а неће да дају визну либерализацију?

Шта ви мислите о томе?

Па мислим да је то крајње лицемерно. Па чекај, ако толико волите то Косово, а што не дозволите визну либерализацију.

А што се ви не ангажујете за то?

Ми се стално залажемо за то. Па ми смо хтели да вас уведемо у ЕУ и визну либерализацију. Ја сам потписао да грађани Србије имају. А ви сте се бунили – неки – и не дају људима који имају српске пасоше да могу да путују. Да ли знате да велики број Албанаца има наше пасоше?

А да ли Ви имате косовски?

Ја немам. Ја не признајем Косово као државу.

Пошто знам да вам је Тачи некада нудио…

Па није никад званично, то је више по новинама, овако… Али мислим да би сви наши грађани требало да политичке теме оставе за политичке расправе, а да живот иде неким својим током.

Па ви политичари често трујете народ, дакле и српски и албански и остале, тако да они не могу да живе слободно као грађани једног дела Европе, не когу да живе нормално него мрзе једни друге.

А нисте ни ви далеко одмакли од политичара.

Мислите на новинаре?

На новинаре.

Сигурно има и таквих. Хвала вам лепо на разговору.

Извор: Дојче Веле