Ђорђе Милићевић председник посланичке групе Социјалистичка партија Србије (СПС) о Предлогу одлуке о избору председника судова, који је поднео Високи савет судства и Предлог одлуке о престанку функције председника Прекршајног суда у Зрењанину

Поштовани представници Високог савета судства, данас су на дневном реду две тачке.

             Предлог одлуке о избору председника судова, ја ћу одмах рећи да посланичка група СПС у дану за гласање подржати овај предлог, јер сматрамо да је Високи савет судства меродаван да донесе адекватну и праву одлуку и да изабере оне који су најбољи да обављају ову одговорну и озбиљну функцију, да је обављају пре свега посвећено и у најбољем интересу грађана Србије.

            Друга одлука је Предлог одлуке о престанку функције председника Прекршајног суда у Зрењанину, који је поднео Одбор за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу. Знате како, посланичка група СПС је део владајуће коалиције, дакле, делимо вредности и одговорности. Ако је Одбор донео одлуку, подразумева се да ће ту одлуку подржати и посланичка група СПС, као део владајуће коалиције, понављам, као неко ко дели вредности и одговорности у раду владајуће коалиције.

            Своје данашње излагање ћу искористити, јер просто немамо другу прилику да говоримо о тој теми, а сматрам да је важна и везана је за правосуђе. Везана је за нешто што се врло често спочитава Србији на путу европских интеграција, што је врло често садржано углавном у негативном контексту на путу европских интеграција Србији, мада ствари не стоје и нису такве, а то је владавина права. Ми просто немамо други простор и начин да причамо о владавини права, осим када сте присутни ви ту као меродавни, као представници Високог савета судства или када говоримо о темама које су из области правосуђа.

            Оно што најпре желим да кажем јесте да правосудни систем и владавина права свакако јесу темељи сваке правно уређене демократске државе, каква Србија данас и јесте. Србија озбиљно ради на владавини права. Остварили смо запажене резултате у области владавине права, по питању родне равноправности, слободе медија, насиља у породици и свим врстама и свим облицима дискриминације. Ниједна земља није урадила више од Србије у области владавине права у последњих неколико месеци, у то само потпуно убеђен. Када кажем ниједна земље, мислим на државе и на земље које претендују да буду чланови Европске уније, да постану пуноправни чланови Европске уније.

            Донели смо законе, као што сам рекао, о родној равноправности, усвојен је Закон о забрани дискриминације, такође усвојен је и Предлог Владе о промени Устава. Дакле, стратешки интерес и главни спољнополитички циљ Србије јесте пуноправно чланство Србије у Европској унији. Србија показује, Влада Републике Србије показује и Народна скупштина Републике Србије, председник државе, дакле, сви заједно показујемо одлучност и опредељеност на путу европских интеграција. Међутим, ово је обострани процес. Знате, то када ће Србија и да ли ће Србија постати пуноправан члан Европске уније не зависи само од Србије и не зависи од тога шта ће институције у Србији урадити конкретно и када говоримо о владавини права, већ зависи од Брисела, зависи од осталих држава-чланица Европске уније.

            Поред тога, морам да кажем да смо сведоци и свакодневних напада. Само у 2020. години евидентирана су, рецимо, 63 етнички мотивисана напада на Србе, приметан је велики број пљачки, сада говорим о Косову и Метохији, уништавање имовине, напада на културноисторијске споменике, верске објекте, верске званичнике, чак и на српска гробља.

            Зашто ово говорим? Пре неколико дана сам рекао и то ћу да поновим и данас, чини ми се да некако још од 1389. године па надаље, све су некако ствари биле усмерене ка Србији, наводно од стране оних којих су их усмеравали ка Србији нису биле злонамерне, а Србија је била крива за све.

            Србија је била крива и те 1389. године што је уместо овоземаљског живота изабрала небеско царство. Србија је била крива и за Први Балкански рат. Србија је крива изгледа и за Први светски рат, Други светски рат. Србија је изгледа крива по оцени Хашког суда о чему ћу нешто касније рећи и за све оно што се дешавало, унапред била крива, за све оно што се дешавало на просторима бивше СФРЈ. Србија је крива за етничко чишћење и за то што је са простора КиМ протерано преко 250 хиљада Срба и неалбанског становништва што је од 437 места у којима су живели Срби етнички потпуно очишћено 312. Ја желим да вас подсетим да је у Призрену који је био средњовековна српска престоница у којој је 1991. године живело 10 хиљада Срба да их данас има једва 23, да је у Приштини било око 40 хиљада Срба, а да их данас нема ни стотинак.

            Србија је крива и за Жуту кућу која изгледа никада није ни постојала, јер се ни помиње ни у једној оптужници Хашког трибунала. Криви смо и за Олују, криви смо и за то што је у Хрватској било некада 380 хиљада Срба данас их има 360 хиљада. Криви смо и за Јасеновац изгледа, за монструозне злочине који су почињени у Јасеновцу против Срба, против Рома, против Јевреја, што је Јасеновац био једини логор у којем су мучили и децу. Криви смо и за то што је у Сарајеву некада живело 150 хиљада Срба, а данас их живи једва мислим негде око 10 хиљада.

            Криви смо и за то што је 15 тона осиромашеног уранијума бачено на Србију, што не знамо ни шта доручкујемо, ни шта ручамо, ни шта вечерамо и колико у томе свему има осиромашеног уранијума. Надам се да ће комисија коју смо формирали дати релевантне податке, дати релевантне чињенице, јер заиста верујемо да ће на прави начин одрадити одговорно, озбиљно и посвећено свој део посла. Криви смо и за то што годинама уназад, као држава и као неко ко се и данас залаже посебно и председник државе, Влада Републике Србије, а и ми сви заједно овде у Народној скупштини Републике Србије залажемо се за мир и стабилност јер сматрамо да је лако говорити ратно хушкачком реториком. Лако је нешто разградити, али тешко је сачувати мир и стабилност.

            Зашто ово кажем? Па, криви смо што никада нисмо пребројавали наше српске националне жртве почев од балканских ратова, па до данас. Зашто то нисмо радили? Па, да не би повредили националне емоције других држава у региону и да не би заоштравали сукобе и да не би продубљивали сукобе. А да ли су други били толико коректни према нама? Да ли су други били толико поштени према нама? Е, све ово сам констатовано поново само да бих поставио питање – да ли је то владавина права? Да ли је то владавина права о којој говори извештај Европске комисије? Просто ми се чини да од 1878. године и од конгреса 1878. године некоме једноставно не одговара јака Србија.

            Малочас сам говорио о провокацијама од стране Приштине. То сам поменуо пре свега да бих говорио и дао себи простора и могућност да кажем нешто о Бриселском споразуму, о дијалогу Београда и Приштине и да у том контексту поистоветим владавину права. Дакле, Београд је посвећен дијалогу. Београд и Србија и председник је то рекао и током подношења извештаја у Народној скупштини Републике Србије врло јасно, једини начин да дођемо до компромисног и до правичног решења јесте путем дијалога.

            Србија не ради ништа, апсолутно ништа, а испоштовала је све оно што је дефинисано Бриселским споразумом и поштује и Бриселски споразум и поштује и Вашингтонски споразум. Једино на чему инсистира је да се формира заједница српских општина и једино на чему инсистира су нестала лица. Има ли у свему томе реакције међународних организација? Европских организација? ЕУ? Нема. Па, да ли је то владавина права?

            Знам да је вама тешко да одговорите на ова питања и не очекујем да ми одговорите, али просто немамо другу прилику да говоримо о овим темама у контексту владавине права, а врло често нам спочитавају да смо неко ко не ради на прави начин на том Поглављу 23 када је реч о владавини права, а ја опет понављам Србија је доста урадила на пољу 23 и рећи ћу конкретно, рећи ћу конкретно у наставку шта.

            Данас имате једну од изјава која каже, наводни премијер привремених институција у Приштини Аљбин Курти рекао је данас, да на политички врх у Србији треба вршити притисак да призна злочине. На политичко руководство Србије мора се вршити незаустављив притисак са свих страна док не препозна и призна да је починила злочине у Босни, на Косову, и у Хрватској, да тражи опроштај и започне процес кажњавања злочинаца. Рекао је Курти поводом усвајања резолуције о Сребреници, преносе Косово онлајн.

            Само још једна врста притиска на Србији. Ово је једна осмишљена стратегија притисака на Србију која отприлике треба да иде у четири правца. Први правац јесте преко држава, односно да се изврши притисак на државе које до сада нису прихватиле и нису признале једнострану проглашену независност Косова и Метохије. Други правац, јесте да се на сваки начин криминализује породица председника државе, као некога ко је фактор политичке стабилности, неког ко је ујединио регион. Трећи правац, јесте да управо на овакав начин и управо оваквим резолуцијама Србију прогласе за геноцидну државу, а да ми сви будемо геноцидан народ и неће ово бити ни друга ни последња резолуција сличног типа која ће бити усвојена у парламентима региона попут оне прве која је била британска. Све ће бити идентичне видећете.

            Четврта врста притиска је она унутрашњи, који смо ми доживели овде нажалост у Народној скупштини Републике Србије, да наше уважене колеге, које седе заједно овде са нама, који су положили заклетву, који су потписали ту заклетву, да ће поштовати Устав Републике Србије, заједно као свих нас 250, ја немам ништа против њиховог идентитета, али имам против њиховог деловања које је противно националних и државним интересима Србије и Уставу Републике Србије, јер је сраман предлог резолуције које су поднели.

            То је, даме и господо, та четврта по реду врста притиска која ће у наредном временском периоду бити спровођена над Србијом. Наравно, очекујемо ми бар да ће председник државе бити тај који ће по њиховом мишљењу бити одговоран за све. Ево, Шпанија је већ као и Грчка, то је су болне и тешке теме за нас, јер Шпаније и Грчка јесу на неки начин успоставиле директне комуникације са Приштином. Не желимо да кажемо да су подлегле притиску, али просто то јесте на жалост чињенично стање.

            Као што сам рекао, дакле, пуноправно чланство у ЕУ јесте наш стратешки циљ и на том путу правосуђе је један од приоритета Србије. Пратећи примедбе, па и критике Европске комисије, која се исказује у годишњем извештају о напретку Србије, Влада Србије је усвојила нову националну Стратегију за развој правосуђа за период од 2020. до 2025. године, а ревидиран је и Акциони план за преговарачко Поглавље 23. Нова стратегија је изграђена управо у складу са потребама даљег јачања државне управе, бољој доступности правде и већој правој сигурности, истовремено она је и доказ да је Србија спремна да даље имплементира европско законодавство у наше законодавство. Дакле, хармонизација европског законодавства, српског законодавства са европских законодавством.

            Такође прошлог месеца смо усвојили Предлог Владе Републике Србије за промену Устава Републике Србије за промену Устава Републике Србије којим ће се унапредити и ојачати независност српског правосуђа. Да поновим још једном за рад јавности, није суштина промене Устава у преамбули нити је преамбула тема, тема је како да ојачамо независност српског правосуђа и да имамо још ефикаснији правосудни систем Србије. 

            Када говоримо о владавини права, осврнућу се на нешто што за нас јесте најболнија тема, а то је тај фамозни хашки трибунал.

            Ми, просто сматрамо да Хашки трибунал није испунио очекивања, због којих је и формиран, од стране Савета безбедности УН, јер колико мене памћење служи, његов задатак је био помирење. Па, да ли је он допринео помирење у региону? Не да није допринео помирењу, он је још више разградио односе, продубио сукобе и заоштрио односе у региону.

            И у свему томе, најгоре су прошли Срби и када говоримо о годинама на колико су година осуђени они који су били заточени у Хашком трибуналу, и када говоримо, нажалост о онима који су преминули, а нису сачекали да се процеси заврше.

            Дакле, право и правда нису нешто чиме се Хашки трибунал руководио. Међународна право, опет гледам у господина Мартиновића, јер поштујем његово правничко знање, Међународно право, господине Мартиновићу исправите ме ако грешим, не може да буде селективно и не може да буде за некога мање, а за некога више. Овде имамо ситуацију да је унапред Србија била окарактерисана и дефинисана, као неко ко је одговоран за све оно лоше што се десило на простору СФРЈ.

            Да скратим, није случајно ни то, што је баш 8. новембра, на дан када је заказана седница Савета безбедности УН, заказано и изрицање пресуде Ратку Младићу, јер је се претпостављало да ће управо тог дана, неко од оних, који желе да Хашки трибунал опстане, јер он нема више шта да ради, он нема више посла, он је свој посао завршио, да уложи жалбе, јер наводно Србија не сарађује са Хашким трибуналом, јер наводно, није испоручила двоје грађана, а Виши суд у Београду је врло јасно рекао, сходно нашим законима, сходно законима Републике Србије, да нису испуњени услови, да те особе буду испоручене Хашком трибуналу.

            И ту има једно суштинско питање, зашто никада до сада, ни у једној оптужници Хашког трибунала, саставни део оптужнице Хашког трибунала, није била жута кућа?

            Па, да ли је постојала „жута кућа“ или није постојала „жута кућа“? Па, да ли имамо јасне и видљиве доказе Дика Мартија или немамо?

            Не, него ће сада некакав адвокат Гашић, из Приштине да поднесе пријаву против Дика Мартија, како је нелегално боравио на неком простору, човек није ни био на том простору, чему сведочи изјава господина Вукчевића, некадашњег тужиоца за ратне злочине, који јасно каже, да Дик Марти никада није био на том простору, а да лично њему није дозвољено било да погледа тај простор, где се сумњало да постоје жртве.

            Зашто никада „жута кућа“ није била део оптужнице, некога из Приштине, неког припадника ОВК-а, УЧК-а, када је реч о Хашком трибуналу?

            Дакле, Србија је показала спремност за сарадњу, али Србија очекује смо једно, а то је истина и правда и ништа друго.

            У контексту тога, постављам питање, да ли је све то, ако посматрамо Србију коректно, заправо да ли је то у правом смислу речи владавина права?

Извор: Парламент