Др ЉУБИНКО РАКОЊАЦ, народни посланик Посланичке групе Социјалистичка партија Србије говорио је као овлашћени представник о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о заштити природе и Предлогу закона о изменама и допунама Закона о водама.

Нема економских слобода и општег развоја човечанства без еколошких слобода и одрживости. Природу штитимо пре свега од негативних ефеката и последица људске делатности.

               Поштована потпредседнице Скупштине, поштована министарко др Вујовић са својим сарадницима, даме и господо народни посланици, желим прво да искажем задовољство, поштована министарко, да Вас често виђамо у Народној скупштини Републике Србије, што значи да се ради доста у законодавној активности из области заштите животне средине. Данас су два значајна предлога закона на дневном реду и то из области заштите природе и вода. 

            Закон о изменама и допунама Закона о заштити природе уређује планирање, уређење, коришћење простора, природе и свих природних ресурса, заштићених подручја и подручја еколошке мреже коју чине биљне и животињске врсте. А природу штитимо пре свега од негативних ефеката и последица људске делатности, односно онда када су природа и природни ресурси истовремено предмет рударске, пољопривредне, саобраћајне, туристичке, енергетске, риболовачке, шумарске, водопривредне, ловачке или било које друге прерађивачке делатности.

            Заштита је нужна јер одрживи развој можемо дефинисати кроз принцип да нема економских слобода и општег развоја човечанства без еколошких слобода и одрживости. Дакле, ради се о међуусловљености и нужне усклађености између потреба човека да боље живи и више ствара и опстанка природе која је услов живота целог света.

            Суштина европске зелене политике, која је опет део глобалних миленијумских циљева Уједињених нација, међу којима је и одрживи развој, јесте управо успостављање равнотеже између природе и човекове делатности. Успостављање програма „Натура 2000“ представља један од значајних процеса у заштити природе. Програм проистиче из две директиве, то су Директива о очувању природних станишта дивљих врста, а друга се односи на очување дивљих птица. Ове две директиве уграђујемо у наш Закон о заштити природе тако што уносимо принципе заштите и добијамо најзначајнији инструмент – зелени алат, али и одговорност за остварење принципа заштите. Мудрост и снага народа и појединаца мериће се управо на свим зеленим веригама одржавања живота.

            Ми посланичка група СПС и Зелени одувек смо сматрали да нож и погача не могу да буду у једној руци. Они који желе брз развој и брз долазак до капитала обично не маре много за природу и њено очување. При овоме знамо да се и наша заједница људи, мислим на Србију, биолошки не развија у најбољем складу са природом. Сведоци смо готово деценијских атака на природу, а према неким подацима, Србији прети нестанак трећине биљних и животињских врста. Ако се зна да Србија представља једно од најбогатијих подручја Европе, онда је јасан значај Србије на еколошкој карти Европе. Подаци казују да је у свету само у прошлој години потпуно нестала 31 биљна и животињска врста. То нас још више обавезује да се вратимо природи као шанси и да је још више чувамо. Биолошка снага опстанка је у повратку у будућност природе и простора.

            Србија данас има око 7,66% заштићеног подручја, али искрено са изузетком природних одлика које Србија има на сваком кораку требало би да се понашамо као да је  сваки део наше територије заштићено подручје, а зато што је свега 7,6% подручја заштићено и ми се налазимо пред великим изазовима. Заштићена подручја у Републици Србији представљају подручја која по својим еколошким, биогеографским и другим карактеристикама представљају природне целине од изузетног значаја, са екосистемима и пределима посебних вредности у погледу изворности и разноврсности вегетације, флоре и фауне, репрезентативних, геоморфолошких, геолошких, хидролошких и других појава и процеса.

            Културноисторијске вредности настале су у интеракцији човека и природе и као такве налазе се под заштитом државе. Зато увођење у закон начела предострожности, када постоји претња да може настати значајна или неповратна штета за заштићено природно добро, али и значајан негативан утицај на циљеве очувања или целовитости еколошке мреже, уводи се обавеза предузимања мера за спречавање угрожавања и деградације природе у складу са овим законом, чак и када недостају неки научни подаци.

            Дакле, начело еколошке предострожности захтева од нас да одговорно приступамо природи и њеним врстама. Србију је потребно посматрати као целину, чији сваки педаљ заслужује да буде у статусу заштићеног подручја у коме се усклађује привредни раст по принципу зелене циркуларне економије, без раубовања природних сировинских снага и достојанственим економским дохотком за све.

            Економија заштићених подручја показује и показиваће да су зелена радна места и зелени развој могући и у најстрожем моделу заштите природе. Ако природу штетимо решењима ослањањем на природу, онда можемо опстати. Свако насиље над природом врати се човеку кроз климатске промене које у крајњем могу имати фаталне последице по опстанак живог света и човека на планети. То морамо што пре да разумемо, а овај закон штити да се то не деси.

            Друга измена закона односи се на изградњу мини хидроелектрана у заштићеним подручјима, посебно када су у питању тзв. мини хидроелектране којима се вода ставља у цеви и тиме потпуно мења биодиверзитет. Зато је веома значајно што се ова тема која је веома актуелна са становишта очувања природе и природних вредности, посебно вода, налази у овом Предлогу закона и решавају се та питања. Јасно је да је енергетском систему Србије значајан и овај вид производње хидроенергије, али у исто време је важно да се мини хидроелектране више не могу градити у заштићеним природним добрима било ког нивоа заштите. Када ово говорим, мислим пре свега на нашу обавезу заштите природе која је сагледана и кроз програм „Натура 2000“, којим се Србија обавезује на очување и обнову биљног и животињског света.

            Мале хидроелектране нису еколошки прихватљиве на деловима заштићених подручја, без обзира на режим заштите и то је законом регулисано, што треба имати у виду као један од критеријума приликом ревизије локације малих хидроелектрана и проглашења заштићених подручја. Прегледом и анализом постојећег катастра малих хидроелектрана, који је заиста рађен 1980-их година, констатовано је да подаци из катастра малих хидроелектрана Републике Србије често не одговарају стварном стању на терену и не би их требало стриктно примењивати у данашњим условима без технолошке и посебно еколошке евалуације решења и сагласно оптималном коришћењу расположивог потенцијала водотока.

            Услед значајног протока времена од израде ових катастара и насталих промена у простору и хидрологији, неопходна је претходна провера стања у простору и хидрологији. Ове објекте је могуће градити и на другим локацијама, уз сагласност надлежног министарства у погледу максималног искоришћења енергетског потенцијала водотокова и сагласности других министарстава и институција.

            Србија је најсиромашнија земља Балкана када су у питању аутохтоне површинске воде, а управо на еколошки и хидролошки највреднијим речицама започела је спровођење масовне градње мини хидроелектрана. Проблеми који су уочени изградњом постојећих мини хидроелектрана захтевају хитно преиспитивање процедура за издавање дозвола, како за планиране, тако и за изграђене објекте, уз императив забране даље градње у заштићеним подручјима, како је овим Предлогом закона регулисано, што ће се постићи управо мерама које предвиђа овај закон, а пре свега забраном изградње мини хидроелектрана у заштићеним подручјима. Омогућиће се и правна сигурност за потенцијалне инвеститоре којима се омогућава да пре предузимања било каквих радњи имају јасна и прецизна сазнања о томе где је изградња мини хидроелектрана забрањена.

            Оцена прихватљивости одређених пројеката који треба да се реализују у заштићеним подручјима вршиће се, верујемо, уз примену програмских мера Еколошке мреже „Натура 2000“, које подразумевају строг контролни механизам заштите који подразумева укључивање Европске еколошке мреже и предузимање мера, односно укључивање механизма инспекцијског надзора унутар Србије, а у оквиру Европске еколошке мреже.

            Добро је што ће Влада донети трогодишње планове заштите природних добара, као и што се законом строго забрањује коришћење, уништавање и предузимање других активности којима би се могле угрозити строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива, укључујући и птице и њихова станишта. Суштина је у томе да ми као савесна и свесна нација, која је својеврстан национални парк Европе, мора бити потпуно одговорна према будућности живота и света на планети. 

            Други закон, који данас мењамо, јесте Закон о водама и суштинске измене се односе на управљање и статус водног подручја. По законској дефиницији водно земљиште је као подручје корита водотока, уз припадајућу обалу, по закону одводно земљиште се не може продавати и њиме се мора пажљиво и одговорно управљати. На њему важе посебни услови коришћења и градње. Законом је дефинисано да је водно земљиште у јавној својини и да је потребно да буде укњижено у катастру, као јавна својина и то под називом – водно земљиште. Верујемо да ће у питању укњижавања водног земљишта приступити још ефикасније, јер је на тај начин да се овај вид јавне својине боље заштити и ефикасније економски валоризује.

            Када су конкретне измене Закона о водама у питању, дозволите ми да предложене измене и допуне Закона о водама назовем својеврсним зеленим, појачаним системом управљања водама и водним земљиштем, као јавним ресурсом. Зато подржавам решења која потврђују ту појачану готовост и решеност државе да се ова питања реше.

            Доношењем закона о изменама и допунама Закона о водама, наставља се процес реформи у сектору вода, који треба да обезбеди успешно функционисање и развој овог сектора, као и усаглашавање прописа у области вода, са прописима ЕУ. Значај ових измена и допуна је у томе што се њима Закон о водама усаглашава са законима, прописима, који су донети после њега, те се тиме остварују услови да се боље газдује водама, са циљем што боље заштите вода, коришћење вода и нормално заштите од вода.

            Доношење овог закона, уређује се располагање и управљање водним земљиштем, што је веома битно имајући у виду, да се на водном земљишту обављају значајне привредне делатности. Добро је решење да ће Министарство заштите животне средине давати сагласност, у поступку давања уз закуп водног земљишта, у јавној својини, у заштићеном подручју и подручју еколошке мреже.

            У складу са одређеним условима заштите заштићеног подручја и смерницама за управљање еколошком мрежом, значајно и одавно очекивано усаглашавање је и са Законом о заштити природе. У контексту овог закона, осврнуо бих се на питање, ерозије водног земљишта и последица ове појаве, чији смо сведоци последњих година. Чињеница је да локалне самоуправе, које немају стручне, нити финансијске ресурсе, да се баве последицама ерозија, изазване бујичним поплавама, што се показало за време катастрофалних поплава у Србији, посебно 2014. године.

            Треба рећи да је проблематика ерозије бујичних токова који су последица ерозије земљишта у сливу и бујичне поплаве у надлежности државе у свим развијеним земљама. То је једна сугестија. На пример у САД још 1936. године прогласиле су ерозију земљишта државним непријатељем број један и формирале моћну државну компанију, службу за конзервацију земљишта и вода. Француска је још средином 19 века формирала моћну државну фирму за рестаурацију брдско-планинског земљишта. Сличну државну службу има и Аустрија. Радове на пројектовању, извођењу против ерозирних радова у циљу заштите од ерозије земљишта и бујичних поплава у тим земљама финансира држава.

            Треба рећи да је Србија имала сличну дирекцију до краја 70-их година прошлог века и да смо тада имали велики успех у контроли ерозије и бујичних поплава, а радове је финансирала држава. Поред Дирекције било је десет специјализованих предузећа у целој Србији који су решавале проблеме ерозије земљишта и превенције и заштите од бујичних поплава. Проблем ерозије земљишта и бујичних поплава је врло озбиљан јер је у Србији регистровано више од 12 хиљада бујичних токова и сваке године имамо штете од њих, јер се у последњих 30 година том проблему посвећивала минимална пажња, а још мање финансијских средстава.

            Имајући све то у виду, не смемо дозволити да проблем ерозије земљишта и бујичних токова, водо токова другог реда и бујичних поплава оставимо у надлежности само локалних самоуправа које за то немају кадрова, а још мање пара и то су биле сугестије и када је прошли пут, у прошлом сазиву донет Закон о изменама и допунама Закона о водама.

            Идеја да се поново разматра, размишља о националној организацији која ће се бавити овим проблемом који у једном делу је последица климатских промена, уништавања шума, недостатка превенције наше небриге. Зато морамо кроз овај законски оквир показати потпуну одговорност према ресурсима без којих живот на земљи неће бити могућ, а то су воду, земљиште, ваздух, биљни и животињски свет.

            Ови предлози закона представљају унапређење досадашњих аката и посланичка група СПС ће у дану за гласање гласати за ове предлоге закона. Хвала вам.

Извор Парламент